Rođendanska nedelja proklete Mađarice

Nedelja, 14. maj 2017. godine

Jutros je počelo zvanično računanje još jedne godine u mom životu. Ovo jutro sam odlučila da će danas početi ispunjavanje svih mojih želja, jer jednom mora doći vreme i za to, pa kad će ako ne sad? Simbolično sam navila telefon na tačno vreme mog rođenja i čuvši početak pesme „Daleko” zagrebačkog benda Detour, kako mi već danima zvoni alarm, ustala sam sa osmehom na licu, a onda sam se nakon samo deset minuta snuždila ustanovivši da je ovo druga godina od kad se budim potpuno sama u stanu i nema više one divne Ruže koja je svake godine pravila najlepšu tortu od jagoda. Preskočićemo onda i jagode i gledanje starih slika i oplakivanje prošlog vremena, jer sam jutros odlučila da je danas veliki dan kada nešto treba da se desi, nešto bitno, kao nekakva prekretnica. Ceo dan sam provela potpuno sama. Rešila sam da radim sve što volim i da dan posvetim samo sebi; u nekom momentu sam uhvatila sebe kako panično spremam stan, nije da je ta aktivnost nešto posebno obožavana, ali je dobra za početak i oslobađanje od nepotrebnih stvari. Danas je internacionalni dan majki. Odlazim na katoličko i ostajem tamo dva i po sata. Prijalo je da se prisetim proteklih godina, ali nije baš dan za veselje. Otkazujem proslavu rođendana iz nekog samo meni znanog razloga. Ipak ću sačekati sutra za neku akciju i onako su mi rođendani ubitačni po raspoloženje, svake godine.

Ponedeljak, 15. maj 2017. godine

Pošto sam ranije završila sa svim obavezama i učenjem, počinjem da „listam” informativne portale, domaće i susedske. Zaključujem po stoti put da nam je nephodno suočavanje sa prošlošću kako bi ove vesti počele da budu ljudske i da imaju neki smisao. Videla sam i da je koalicija za REKOM opet počela da prikuplja potpise za osnivanje komisije, valjda će nastati nešto od toga ovaj put: krajnje je vreme.

Odlazim kod frizerke i dok čekam u redu shvatam koliko svake godine želim da napravim neku posebnu žurku za rođendan i uvek se nešto izjalovi; u prevodu uvek ja nešto pokvarim u svom tom planiranju i željenju. Odlučujem da će žurke biti i da će biti tematska: dvadesete godine, recimo. Dolazim kući i shvatam da su priroda i ljubav prema hrani izvajali moje telo tako da ono ne izgleda baš najreprezentativnije u nekoj ravnoj haljini sa resama za „Čarlston”. Kako me jedan prijatelj već duže vreme oplemenjuje prekrasnom muzikom i bendovima koji začetke imaju u šezdesetim i sedamdesetim, odlučujem da je to super period u koji bi trebalo da se vratimo, makar na samo nekoliko sati.

Veče sam provela na koncertu „Kola”. Bilo je fino. Pozivam društvo na proslavu i njihove reakcije na temu žurke nisu baš obećavajuće.

Utorak, 16. maj 2017. godine

Dan za peglanje. Najmanje omiljena aktivnost nakon usisavanja, no ne mogu sažvakana na ulicu. Dobra strana peglanja je što može da se radi sa mozgom na minimumu, pa se pažnja može preusmeriti na slušanje muzike ili na razmišljanje. Pokušavam da razmišljam na mađarskom, ali mi i dalje ne uspeva.

Nisam sigurna da li me je rastužio ili razbesneo jedan razovor oko poručenog teksta koji je trebalo da bude objavljen na jednom domaćem portalu. Problem je bio srpskohrvatski jezik koji sam koristila u toku pisanja, što se uredništvu nije dopalo pa su odlučili da promene sve te reči u čisto srpske i time potpuno uništili smisao mog teksta. Sve reči koje su bile sporne su potpuno razumljive na našem govornom području, da ne kažem „međ’ našim granicama“, i te reči nikome ne bi naškodile niti bi ikoda provocirale, al’ eto, ljudi odlučiše da im treba nešto malo srpskije. Obustavila sam saradnju sa dotičnima i odmah se osetila bolje.

Držim probu folklora deci i imam ogromnu tremu, jer sutra imaju prvi nastup od kad sam im ja asistentkinja za igru, a neću moći da prisustvujem.

Sreda, 17. maj 2017. godine

Kafa sa prijateljicom. Kuka na sve; na život, na posao, na standard, na momke, na kvalitet kreme za lice i na kvalitet sopstvene kose, na ovu vlast, ali i prethodnu. Pa aman zaman! Je l’ nam je stvarno za sve kriv sistem ili možemo malo i sami da popravimo makar sopstvenu bazičnu stvarnost? Nisam ni ja obožavateljka trenutnog stanja (daleko od toga), ali guram napred, nemam baš vremena za kukanje. Kukanje ništa promenilo nije, delanje jeste.

Deca su imala nastup, niko mi ništa ne javlja, pa ne znam jel su bili dobri ili loši…

23:44 dobijam fenomenalne vesti o jednom susretu koji će mi duhovno napuniti baterije za ceo nastupajući mesec. Jedva čekam.

Četvrtak, 18. maj 2017. godine

Konačno sedam da pogledam snimak dece: oduševljena sam. Ima tu još mnogo da se „pegla”, ali su ispoštovali svih ovih pet meseci vežbe i rada. Laknulo mi je, jedva čekam da ih vidim u ponedeljak i da nastavimo sa novom koreografijom jer su ovu savladali.

Sedam da pišem neke radove i da učim. Kod mene je već postalo standardno da učim sve i svašta u isto vreme, rezultati kažu „Bravo”, a ja bih ipak malo da usporim i radim jedno po jedno.

Skrolujem po telefonu i nailazim na vest da se sprema smena direktora Centra za promociju nauke, jer je poslao otvoreno pismo Ministru prosvete u kome poziva na zaštitu nauke od inicijativa kao što je ona u kojoj je nekolicini institucija dostavljena peticija za reviziju izučavanja teorije evolucije u školama i na fakultetima. Cenzura u ovoj zemlji je neverovatna a sloboda govora samo prividno postoji, rekla bih, i to samo na društvenim mrežama na kojima se svi nešto bunimo i svi smo super revolucionarni, dok ne treba da se ustane iz fotelje. Ja se onda pitam da li se još neko pita gde su granice ovog ludila i koliko se naš prag tolerancije iz godine u godinu samo pomera na gore?

Petak, 19. maj 2017. godine

M day. Ubacujem se u šestu brzinu kako bih uspela da napravim sama sve slaniše i slatkiše za večeras, kako bih uglancala stan i ostalo. Toplomer u jednom momentu kaže 38.6 i to malo remeti moje pripreme, ali ovo večeras mora da se desi, makar ceo vikend bolovala. Sledeći put ću dva puta razmisliti pre nego što odbijem pomoć u pripremi ovakvog događaja.

19:40 h – sumanutom brzinom završavam sve pripremne radnje za proslavu.
19:51 h – počinjem da se šminkam i oblačim.
20:00 h – sklanjam usisivač, shvatam da nisam pola stvari od planiranih uradila, ali nema veze sad. Žurka zvanično počinje.
20:15 h – niko se ne pojavljuje. Počinjem da brinem; ja uvek i svuda kasnim, ali me čudi kako je moguće da svi moji bliski prijatelji takođe kasne?!
20:38 h – i dalje nema nikoga. Ne znam šta da mislim.
20:48 h – oh, evo i prvog zvona, stižu.

Nisam mogla da verujem da su skoro svi ozbiljno shvatili temu večeri i obukli se u stilu šezdesetih. Pa ja sam oduševljena. Toliko mašte i truda je uloženo u sve te odevne kombinacije! A što je najbolje od svega, ispoštovali su celu plej listu, iako sam, moram priznati, bila malo skeptična da će im se dopasti muzika, no pustila sam je jer nisam htela da uvredim prijatelja koji mi je danima birao muziku za žurku a koji pritom nije mogao da bude prisutan.

Subota, 20. maj 2017. godine

Budim se bez budilnika, prvi put ove godine! Shvatam da je vreme za veliko spremanje haosa od sinoć. Uzimam usisivač i krećem u akciju sa osmehom na licu, jer vredelo je svog ovog haosa.