Nedelja, 23. oktobar 2022. godine
Budim se, po običaju, oko podneva, jer je moje vreme usklađeno sa američkim vremenskim zonama. Sasvim mi je postalo normalno da, recimo, ćaskam sa koleginicom Marijom nakon ponoći po srpskom vremenu ili da u slično vreme idemo na spavanje iako ona živi u Dalasu, a ja u Beogradu. Milica se takođe prilagodila i šta će drugo – čeka da dođem sebi pa da je povedem napolje.
Izvlačim se iz kreveta i bukvalno ne verujem koliko godina je prošlo i koliko toga se promenilo od kada sam poslednji put pisala dnevnik po Žiksovom nalogu, pošto mi je tada bio glavni urednik u nekadašnjem Pančevcu. Ne mogu, a da se ne smejem kad se setim tog vremena i čuvanja dokumenata na onim prastarim flopi diskovima. Pre nekoliko dana sam pitala đake da li znaju šta je to. Naravno da nisu nikad čuli za njih. A da je meni neko u to vreme (kada nisam znala ni kako da sačuvam dokument na flopiju) rekao da će doći doći dan kada ću neprekidno biti uključena u društvene mreže kao preko infuzije i da će moj budući posao podrazumevati i da ja (?!) držim obuke kolegama o primeni novih tehnologija u nastavi, sasvim sigurno ne bih verovala u to.
I tako, vremena i tehnologije se menjaju, a urednik ostaje urednik. Izabrao je pravi trenutak da me ponovo pita za dnevnik, u prvoj nedelji nakon objavljivanja mog prvog romana za decu Mali pas velikog srca. Moram da priznam da me je raznežio, jer znam da nije slučajno i da mu je drago zbog mog romana. S druge strane, ubacio me je u vremensku mašinu, kao da mi je malo žongliranja sa vremenskim zonama. Bukvalno ne znam gde sam. Sreća pa je tu Milica da vuče povodac i da misli o sadašnjosti.
Ponedeljak, 24. oktobar 2022. godine
Beogradski sajam knjiga je počeo još juče i moj roman je već uveliko tamo, među svim divnim knjigama „Kreativnog centra”. Ja nemam kad da idem, pa ga ostavljam da se snađe u onoj gomili kako zna i ume. Još jednom čitam odličan članak o mom romanu koji je Dragana objavila na svom portalu. Pomalo sam i zbunjena i dirnuta toliko velikom i snažnom podrškom bivših kolega. Kažem Dragani da mi je baš neverovatno, jer sam ja, praktično, otišla iz Pančeva. Dragana se smeje i kaže „Ma kakvi, ti si naša!”. I opet emotivni rolerkoster i uspomene i aj ti sad radi i misli na posao ako možeš!
Oko 11 uveče mi počinju časovi. Moja početna grupa je prihvatila ideju sajma knjiga na onlajn času i svako od njih je u svojoj sobi napravio štand sa knjigama. Imaju knjige i na srpskom i na engleskom jeziku. Igramo se sajma knjiga i učimo. U mojoj grupi naprednog nivoa su čuli od roditelja da je njihova nastavnica objavila roman i kako su me videli tako su počeli da mole da im pokažem. Smejem se i pokazujem im štampani roman i čitamo odlomak sa sajta „Kreativnog centra”. Volim svoj posao. Imam najslađe i najpametnije đake na svetu!
Utorak, 25. oktobar 2022. godine
Budim se uz pozive i čestitke na mrežama i na našim školskim Viber grupama. Stvarno se osećam posebno i presrećno. Brzo šetam Milicu i jurim kod Katarine da proslavimo i objavljivanje romana i moj rođendan. Katarina uvek ima pravu reč i pravi pogled za sve. Konstatuje da mi je ovo verovatno najlepši rođendan u životu. Šta da kažem kad sve zna? Čuda se dešavaju sama ponekad. A najčešće uz njenu pomoć.
Sreda, 26. oktobar 2022. godine
Budi me Magdalenin dolazak u „cik zore” po mom vremenu, negde oko 11 ujutru. Milica se raduje i nada se da će joj Megi bacati lopticu. Umesto toga dobija samo običnu jutarnju šetnju sa nama. Idemo na ručak da proslavimo moj rođendan. Naravno da moj rođendan nikada ne traje samo jedan dan. Smejemo se i uživamo u sunčanom danu na Tašmajdanu. Postoje dani koji su bolji od drugih, a ovo je jedan od njih.
Zvoni mi telefon. Lepa mi čestita rođendan i objavljivanje knjige u ime cele familije. Obradovala me je njena pažnja. Ovo je definitivno nedelja rezervisana za Pančevo.
Oko 3 popodne se završava zabava i počinje posao u „Savi”. Sastanak tima i ozbiljno planiranje nastavnih aktivnosti u narednim nedeljama. Slađa pažljivo sve beleži i planira. Vraća me u sadašnjost. Novembar je na pragu, treba praviti prezentacije i to ne obične, već interaktivne, zanimljive, drugačije. To lepo zvuči, ali potrebni su sati i sati da bi se napravila jedna lepa prezentacija sa svim onim našim interaktivnim čudima. Počinju nam i različiti konkursi u kojima učestvujemo. Kod nas je neprekidno dinamično i stalno učimo nešto novo (a pod novo ne mislim na gramatiku srpskog jezika, već na razne platforme, aplikacije i metodičke obuke). Moj rad na društvenim mrežama škole i onlajn radionice da ne pominjem. Za ove dve godine u „Savi” više sam naučila nego tokom prethodnih 10, a uvek sam radila zahtevne i dinamične poslove. Spremam se za časove, trajaće do 2 posle ponoći, a onda me čekaju i društvene mreže. Sreća je što sam oduvek noćna ptica i što je ovo, da budem iskrena, moje idealno radno vreme.
Četvrtak, 27. oktobar 2022. godine
Izlazi i članak u Pančevcu o romanu. Vrištim od smeha, jer je na slici pored romana Milica, a sedi kao da ga je ona lično, šapom i brkovima, napisala. Milica je do pre dve godine bila jedna od mnogobrojnih pančevačkih lutalica. Ne smem ni da zamišljam kroz šta je prošla dok je spavala po ulicama i livadama. Imala je sreće da je Monika izvukla iz naselja strašnog dana kada su potrovani skoro svi kučići u naselju. A onda smo je, uz sve to, Toma i ja spasavali i od štenećaka koji je ko zna gde pokupila. Ona je moje malo, hrabro čudo koje je preživelo strašne stvari. I eto je u mojoj fotelji i na slici u rubrici kulture u lokalnim novinama. Nikada ne treba odustati od sebe, ceo život je borba. Pitajte Milicu ako mi ne verujete!
Petak, 28. oktobar 2022. godine
Budim se kasnije nego što sam planirala, jer sam noćas ostala dugo budna. Zovem koleginicu Miru da vidim da li ćemo danas na Sajam knjiga. Nema šanse ni danas, prioritet su nam đaci i prezentacije, ima vremena za Sajam do kraja nedelje. Petkom imam četiri noćna časa, završiću oko 3 ujutru po srpskom vremenu. Ali nema veze, rad sa đacima mi nikada nije težak. A sutra je i vikend što svemu daje poseban ton.
Subota, 29. oktobar 2022. godine
Za ovu subotu sam isplanirala proslavu rođendana sa kolegama iz škole. A među kolegama je i moja Saška, profesorka u pravom smislu te reči kojoj sam ja na glavi još od kako je prvi put, pre mnogo godina, ušla u Gimnaziju na naš čas, sva u bledo ljubičastom, da zameni čuvenog profesora Markuša. Od tada se mnogo toga promenilo, obe smo rasle u različitim pravcima i menjale se, ali su nam se putevi ponovo ukrštali, jer to verovatno mora tako. Saška je brinula, terala me da učim i nervirala se sve dok nisam završila fakultet, kao da sam joj porodica. Verujem da se ništa ne dešava slučajno i da su nam neki ljudi poslati u život sa tačno određenom misijom. I zato sam danas posebno srećna, jer znam da je Saška ponosna na mene baš kao i ja na nju i njenu snagu, volju i sposobnost.
Budući da sam cele nedelje u vremenskoj kapsuli, shvatam da mi se jede torta baron sa malinama iz Pančeva i da bi bilo simbolično da i ona bude deo današnje proslave. Naručujem je i odlazim do Dunav stanice po nju. Počinje jurnjava i panika, jer sam se odvikla od organizovanja žurki. Na svu sreću sada postoje dostave pa ne moram sve sama. Završavam sve skoro na vreme, to jest završila bih na vreme da Slađa nije stigla ranije. Ništa njoj to ne smeta, dok ja završavam sa spremanjem, Slađa polako ulazi u posebno raspoloženje u kome je ostala do kraja žurke i uveseljavala nas svojim pričama. Stiže mi Saška. Poseban trenutak, ne znamo da li da se smejemo ili da plačemo od sreće. Probila se kroz maglu da stigne do mene i da se vrati u Pančevo. Počinje šou, jer Slađa ima milion smešnih priča. Stiže nam naša Zora, a ubrzo za njom i Jasna. Milica je u šoku, jer je ovo prva žurka u ovom stanu od kako je kod mene. Grebe se za klopicu od svih i svi moraju da je maze. Danas je odabrala da joj je Jasna najbolja drugarica i prati svaki njen korak. Stiže i Tamara i, normalno, ne odvaja se od Milice.
Na moje iznenađenje, okupljanje se pretvara u pravu žurku. Glasnije smo od klinaca iz mnogobrojnih kafića u mojoj ulici, a njih nije lako nadglasati. Radujem se što je žurka uspela i što je potrajala i posle ponoći. Da nas vide đaci kako umemo da budemo i neozbiljne, verovatno bi se čudom čudili.
Ispraćam goste i uključujem laptop da završim dnevnik, jer sam obećala da ću noćas poslati tekst. Sumiram utiske iz cele nedelje i mislim na sve moje koji su zauvek ostali u Pančevu. Njihove sene su ovih dana bile uz mene više nego obično i radovale se zajedno sa mnom. Postoje mostovi koji se ne mogu uništiti i reke koje u sebi kriju velike dubine.
Zatvaram vremenski portal i vraćam se u sadašnjost. Milica mirno spava pored mene, potpuna je tišina u celoj ulici. Noćas se sat pomerio unazad u Srbiji, ali još uvek nije u Americi. To znači da će mi naredne nedelje biti haos sa rasporedima, a posebno zato što imam đake iz Arizone. Kod njih se sat nikada ne pomera…. Sva sreća što tada neću pisati dnevnik, jer mi ton sigurno ne bi bio ovako fin.
Autorka je rođena u Beogradu, živi u Beogradu, ali je značajan deo svog života provela u Pančevu i može se vratiti ako to nekada poželi. Mrzi pomeranje sata, ali uspešno žonglira sa vremenskim zonama. Veruje u čuda, dobrotu i ljubav, jer samo ona pobeđuje
