Samoizolacija - Pančevo.city

Nedelja, 12. decembar 2021. godine

Dan posle ponedeljka Đorđa Balaševića, nekima je možda poznata ova pesma , i ja tako ponekad otpevam „dan posle subote”. Ne umem da objasnim, ali eto tako, ne volim taj dan u nedelji iako su dani u nedelji izmišljeni da bismo se lakše snalazili u protoku vremena. Tako nedelja dođe i ja jedva čekam da prođe. Današnji datum je lep skup brojeva. Čitam na Facebooku kako je danas najsrećniji dan u godini, ne znam zašto, ali OK. Meni nije. Ne bih da mračim sa događajima na današnji dan pre više godina, jer kako kažu ovi savremeni psiholozi za masovnu promenu „kako zračiš – tako privlačiš.

Inače, ja živim na ostrvu, bar tako zamišljam. Moje malo ostrvo je između velikih ulica rodnog grada – Svetog Save, DimitrijaTucovića, Karađorđeve i Svetozara Miletića. Sada ćete reći pa znamo gde stanuješ, što baš i nije bitno, ali ne, ne znate, tj. teško ćete znati jer je ovo ostrvo kao Menhetn. Za početak, malo je, ali teško da biste se lako snašli u lavirintu od zgrada. Mnogo visokih zgrada (10-12 ….) jedna do druge, jedna na drugoj, jedna ispod druge i tako redom. Dostavljači svega imaju stvarno ozbiljan problem, uvek se sa njima sita ispričam i lepo ih nasmejem dok se objasnimo kako da se pronađemo. Mislim, zbog ovolikog razvoja građevinarstva na ovoj lokaciji, da je sada ovde mnogo cool živeti, kada svi to žele, pa tome cena raste, nisam ranije baš tako mislila, ali OK, sada je tako. U nekom drugom vremenu kada su zidali zgrade, nekako je bilo još nešto u planu, na primer park i igralište za našu decu i klupa i ljuljaška i drvo,parking, staza za pešake, a sad ništa od toga,valjda više nije u modi ili nešto drugo. Možda su ljudi toliko usamljeni da vole da im se dodiruju prozori, možda tako mogu bolje da ostvare kontakt, da pruže ruku, dodaju kafu komšiji, popričaju i tako sve ima svoje dobre strane, pa i ta građevinska bliskost. Inače ja imam slučajnu privilegiju da kroz prozor vidim malo neba i jednu veliku jelku. Jelka ih je sve prešla i dalje je najviša na ostrvu. Svaki dan je gledam i strepim za njenu sudbinu. Plašim se iznerviraće nekog, pa će je poseći jer vidim da sad ima dosta problema sa tim sirotim drvećem, nešto smeta, ne znam šta je, možda zelena boja.

Jela je predivna, tamnozelene boje, velikih, pravilno raspoređenih grana, koje žele da vas zagrle i zaštite od ovih neimara,visine oko sedam spratova pomenutih zgrada. Šteta što je zelena i sve ostalo, jer da se ne ponavljam, malo se plašim…

Inače ovde živi i jedan straosedelac, to je petao, zovemo ga, naravno, Sofronije. Vrlo lepo kukuriče od 3 do 5 ujutro, naročito glasno leti. Nadam se da će se novim stanarima to svideti. Nama se sviđa jer je deo naše exclusive, mislim da će i ostali shvatiti.

Danas se očekuje snežna mećava tako da čekam prve pahulje. Dan je tak počeo, ali zbog nedelje ja sam ga već završila i to sa pesmom Kada padne prvi sneg.

Ponedeljak, 13. decembar 2021. godine

Dan je počeo belim krovovima jer samo to moj pogled obuhvata. Zatim kao i svaki drugi dan uvek ujutro prvo nahranim mace. Imamo dve predkućne ljubimice – šarenu Žiku i crnu Kleopatru. Došle su na našu terasu pre dve godine i ostale. Lepo im je ovde imaju svoje dvorište a imaju i svoju terasu, hranu i ljubav kad im se prohte. Niko nikog ne smara, a svi uživaju.

Današnji datum je deljiv sa tri. To je možda neki dobar znak.

Već je drugi ponedeljak od kada sam ustanovila da sam pozitivna i da sam sada statistički podatak u vremenu kada opada broj pozitivnih. Kako je izgledao današnji dan? Uglavnom svi dani od prošlog ponedeljka su isti, razlika je trenutno samo u tome što je pao sneg i lepo je zimski belo. Čujem da napolju i nije takva idila kao sa mog prozora da se ljudi muče prilikom kretanja po gradu. Javljaju mi se prijatelji i kažu dobro je što si kući. Eto svako zlo za neko dobro. Danas me nasmejala moja kuma, drugarica već četrdeset i koju godinicu više, svojim pitanjem: kakav vam je danas zdravstveni bilten? Tačno je pogodila čime se bavim po vas celi dan (analizom simptoma), možda zato što me poznaje, a možda i zato što je bila u istoj situaciji pa zna kako je, svakako je lepo kad imate drugaricu toliko godina i kada je duhovita baš u pravom trenutku. Poruka za današnji dan:

Čuvajte ljude koji mogu da vas nasmeju.

Imate li i vi takve?

Utorak, 14. decembar 2021. godine

Nije baš lako pisati dnevnik. Posebno kada se u toku dana ništa ne dešava. Nekada imam običaj da kažem kada me pitaju šta ima novo, „hvala Bogu ništa”. Danas ne znam kako bih opisala dan. Jedan dosadan dan. Dokon mozak đavola rabota. To imam običaj da pridikujem kada se oko mene žale na dosadu, a evo me u toj prilici. Niko moj mir ničim nije narušio i hvala na tome. Treba da vežbamo zahvalnost, što više, i optimizam naravno. Moj suprug voli da gleda filmove, tako da je on uvek inicijator naših filmskih večeri. Od svih događaja danas izdvojiću filmsko veče. Preporuka za jedan opusteni film – Bitka. Nikad ne sudite po nazivu.

Bitka je nadmetanje u plesu dvoje slučajno odabranih takmičara. Radnja filma je o devojci koja pohađa prestižnu baletsku školu i živi u luksuznom delu grada, čiji život se promeni za jedan sat kada joj otac prizna da je banktorirao, a onda ih izbace iz kuće i presele u stambeni deo grada gde će živeti dok država ne pomogne ocu da ponovo stane na noge. Ona je u najosetljivijim godinama, pa to nevešto pokušava od svih da sakrije, što naravno prouzrokuje razne nesporazume. U baletu slabo napreduje jer ne zna da izrazi sebe, voli ples, ali nije dovoljno samo tehnički dobro igrati. Pomena prebivališta i načina života utiče na to da upozna nove ljude, da upozna i sebe izlaskom iz zone komfora. Tu je velika borba sa željom da se zadrži zona komfora po svaku cenu. Možemo videti šta se dešava u drugim državama Evrope kada dođu teška vremena za pojedince. Kako se tamo rešavaju novčane neprilike. Često nas naš komfor ograničava, lepo nam je, nismo svesni drugih mogućnosti, možda živimo ustaljenim životom i ne vidimo nove prilike. Mislimo da je svet samo ono što nas oduvek okružuje. Često čak i kada se ne razvijamo, ostajemo uporni u nemenjanju ničega. Nekako otupimo na male i velike signale, idemo istom utabanom stazom iako znamo da to možda nije naš put.

Izašla je i poslednja sezona serije Kuća od papira. Drugi deo filmske večeri je bio posvećen tom dugo čekanom kraju ove priče o ljudima sa maskama i različitim motivima i profilima. Odlično je i neću otkrivati detalje za slučaj da niste odgledali, možda će se mnogi iznenaditi neočekivanim obrtima kao i ja.

Sreda, 15. decembar 2021. godine

Danas je bio dan treće provere zdravstvenog statusa. I na ovom pit stopu nisam baš dobro prošla. Teram dalje do sledećeg.

Dok sam tako lutala gradom između vađenja krvi, rezultata i kontrole slučajno sam eto uspela nekog i da iznerviram. Zamislite sledeću scenu. Već polako pada mrak jer je negde oko pola 4. Moj suprug je parkirao auto tamo gde se valjda normalni ljudi parkiraju, na predviđenom parking mestu u Karađorđevoj ulici malo podalje od našeg cilja jer je tu bilo slobodno (već vidite da ne spadamo u kreativne i praktične građane koji znaju da se snađu). Moja mama, žena u poznijim godinama, i ja, žena takođe u godinama, obe bolesne jedna drugu pridržavamo dok se probijamo preko snežnih nasumično nastalih nanosa po ulici koji je svaki napravila neka druga lopata ili je slučajno palo sa nečijih kola. I tako idemo renoviranom Njegoševom ulicom, kad taman da stgnemo do prelaza odjednom kao crni grom u punom gasu jedan veliki auto kreće pravo na pešačku zonu, pa i gde će nego pravo na nas dve teturave . Iza volana mlado lice, besnoooo. U stilu gde ste pošle takve nesposobne i zašto hodate tamo gde hodaju pešaci jer ja tuda moram da brundam svojim besnim kolima i vrlo mi je zgodno da tu stanem. Imali smo kratki spoj očima, ja bolesnim, on mladim i oholim. Ali zbog mame i zato što je mladi gospodin već pretrčavao ulicu ne stigoh ništa da kažem, a i već smo stigle do naših kola, tako da je ostao bez vaspitne lekcije. A meni je ostalo da vam to ispričam i tako mi možda bude lakše. Onda se pitam odakle i dokle ta nevaspitana bahatost kod pojedinaca. Nije bitno koja kola voziš i što država ne pita kako imaš kola puta dva svojih godina, mislim na cenu. I nisam ja osoba zavidna na tuđem imetku, daleko od toga, nije u tome problem. Da da Bog da svi imaju dobra kola i još bolji standard u našoj lepoj Srbiji, da mi vaspitani ne bismo i pod stare dane otišli odavde. A onda stvarno ne znam ko će ostati i neće biti potrebna ni ta šljiva Tarabića.

Nego da se napravi jedno udruženje građana koje bi se zvalo „Lepo vaspitanje” za sve nevaspitane sinove i ćerke i njihove roditelje. Jer kako narod zna da kaže iz kuće sve polazi. Nekako da im se objasni da imati para danas i nije neki fazon, bar ovde u Srbiji i baš vam braćo i sestre to ništa ne znači kad mislite da je lepo gaziti ljude po trotoarima da bi parkirali tako snađeni svoje crne škode. Inače auto je škoda morala sam da proverim, ali nisam htela da slikam da ne nadrljam u ovo maglovito vreme.

Skoro sam negde pročitala: „Balkan nije geografski pojam, Balkan to je dijagnoza” (nepoznati autor).

Četvrtak, 16. decembar 2021. godine

Moja ćerka je napisala priču o četvrtku. Ja se toga dana uvek setim priče.

Prolazi polako 14. korona dan. Kada ste u kući stalno i gledate kroz prozor svašta možete da zapazite. Šta je danas bilo zanimljivo. Mnogo ljudi me zove i pita kako sam. Ne znam da odgovorim na to pitanje ni u redovnim prilikama, a tek sada… Onda smišljam razne odgovore. Kao i ovo vreme, nikad bolje, loše, kao tmuran dan, solidno, ide na bolje, biće bolje, umorno. Umorno, to se izdvaja, umorna od svega. Izgleda da korona pre svega umara,tako deluje bar na mene, ima i druga dejstva, ali ne bih o njima.

Šta je samoizolacija?

Samoizolacija je efikasna preventivna mera kojom štitimo sebe i osobe oko sebe – svoju porodicu, prijatelje, kolege – od zaražavanja korona virusom, slično kao što to činimo u vreme sezonskog gripa. To podrazumeva preduzimanje jednostavnih koraka kako bi se izbegao blizak kontakt sa drugim ljudima koliko god je to moguće.

Ovo je zvanična definicija samoizolacije i opisuje moju trenutnu situaciju. Pridržavanje je maksimalno.

Inače izolacija je širok pojam i može biti: termička, hidro, zvučna itd.

Međutim ovde na našem Pančevo Menhetn ostrvu postoji jedna nova vrsta izolacije ljudi od ljudi.

Naime ovde se ljudi ograđuju žičanim ogradama i tako drugim ljudima daju do znanja da ih ne žele ispred svog prozora ili terase ili i jednog i drugog. Vrlo čudna pojava.

Fenomenalno izgleda, svi naši gosti koji su ikada ovde kročili, zinu u čudu i kažu da to još do sada nikad nisu videli. Nisam ni ja do pre par godina. Oduvek sam živela u zgradi ali više na istoku grada , a sad sam evo na „divljem zapadu”. Ja sam u svojoj mašti ovde videla zajedničke tuje ili jele i zajedeničke klupe i stolove gde svi možemo ponekad da sednemo, neko malo dečije igralište i uređen parking lepo ošišanu travu i cveće. Makar i lepo uređen zajednički beton.

Međutim, ljudi žele da se odvoje, ograde, samoizoluju pa makar i ne morali to da čine oni čine. Ne znam od čega se preventivno štite svojim žičanim ogradama i za kakve nas ostale smatraju kad moraju od nas u kaveze da se stavljaju. Verovatno bi mi odgovorili na to nekim ubedljivim argumentom zapadne strane.

Moja mama živi kao što rekoh na istoku grada i to je veoma velika zgrada. Stara gradnja nije tako kreativna kao ove sada. Ispred je uređeni praking, imaju i drveće jele i tuje i malu bašticu sa dve drvene klupice. Pa tako kad je lepo vreme po neko izađe sedne, malo popriča, dođe neko drugi pa ode i tako to je malo, ali je… zajedničko. To ovde na zapadu ne razumeju kada im kažete apsolutno ne poznaju tremin zajedničko. Verujte ja sam nastavnik i probala sam raznim pedagoškim metodama da doprem do aktera ali slaba vajda pa sam digla ruke u stilu većine, i ne tiče me se. Mi smo narod „ne tiče me se, što bih ja bila izuzetak. Nas se tiče samo kad dogori do nokata nikako da se naučimo.

Petak, 17. decembar 2021. godine

Moja divna drugarica Branka poslala mi je danas jednu staru pesmu iz naše mladosti.

Bilo neko toplo leto koliko ih samo prođe
Neko novo vrijeme dođe prijatelji dragi moji šta da pričam kad sve znate
Zajedno smo prošli isto ljepe žene i Pro Arte one pesme još me prate
Bilo neko vreme pošteno
Bilo neko dobro doba
Kada za nas svi su znali
Pjevale se pesme naše,
A mi smo samo putovali
Iskreno se radovali
Svakoj pesmi sebe dali
I na kredit instrumente mi smo tada kupovali
Bilo neko vrjeme pošteno
Ko će da mi vrati sve to
Prijatelje jedno ljeto
Vrijeme srećom nošeno
I najbolji da me prate neće biti…

Grupa Pro Arte

Hvala Branka od srca. Podsetila si me… Bilo nam je lepo…

Tako je bilo nekad, a sad je kao što ste pročitali gore.