Nedelja, 16. jun 2019. godine
Nedeljom se odmaramo? Ma, kakvi! Akcija za ovu nedelju je da treba odvesti decu i njihovu sestru od tetke u Beograd, u šetnju po Zvezdarskoj šumi u organizaciji jednog sportskog kluba, a sve pod pokroviteljstvom Planinarskog saveza Srbije. Razbuđujem se, oblačim se, kuvam i sipam čaj u flašicu da ponesem, ne jedem ništa i krećemo. Raduje me to što ću, kad ih isporučim”, otići na Kalenić pijacu posle skoro mesec dana. Tamo, u šarenilu tezgi, pazarim sve što mi/nam treba od namirnica. Tu je Bio špajz, tezge sa organskim voćem, povrćem, beskvasnim hlebovima i zdravim kolačima, šumskim pečurkama, itd. Posle dve i po godine vegetarijanstva, prešao sam na makrobiotiku. Makrobiotika u prevodu znači „veliki, odnosno dug život” i to sve govori. Makrobiotička ishrana se zasniva na raznovrsnim žitaricama, lokalno gajenom povrću i voću, mahunarkama, hladno ceđenim uljima, semenkama i ribi i morskim plodovima. Ovakve raznovrsne, neprerađene namirnice koje ne sadrže proste šećere, „loše” masnoće, veštačke dodatke i aditive, belo brašno i ostalu potencijalno štetnu hranu po zdravlje, našim organima i organizmu u celini omogućuje da se snabde svimne ophodnim hranljivim materijama koje su mu neophodne za pravilno funkcionisanje. Ovo je malo duža priča i ovde ću se zaustaviti. Nedavno sam pisao jedan tekst o svemu tome i koji ću verovatno objaviti na fejsu u nekoliko delova, tako da, koga zanima, čitaće. Samo da dodam da je makrobiotika jedna od najboljih stvari koje sam u životu upoznao i to me čini neopisivo srećnim. Sigurno spada u najvažnije stvari koje su mi se desile u životu.
Nešto kasnije, otišao sam do škole crtanja i vajanja Zorana i Svetlane Deranić gde se za umetničke fakultete i više škole priprema nekoliko gimnazijalaca kojima sam predavao i sada, posle bar godinu dana obećavanja, konačno sam došao da vidim šta se tamo radi. Sve sami budući umetnici. „Biće primljeni svi!’”, pomislih navijački, od srca. Odlazim kući gde sam napravio makrobiotički ručak za Jelenu i sebe. Bilo mi je jako drago kada mi je saopštila pre par dana da hoće malo više da se hrani na ovaj način… Zatim, zajedničko popodne. Na kraju smo čak i neki film na TV-u započeli, dok njoj nije bilo vreme za jogu.
Povratak dece (tetka je išla po njih), kupanje i večera. Lepo su se proveli, osvojili su diplome za pređenu rutu i medalje za trku na 200 metara. Jelena se vratila s joge. Svakih nekoliko nedelja mi kaže da bi trebalo da i ja probam. Naravno da bih, pogotovo što joga i makrobiotika idu savršeno jednos drugim, ali to mora da mi „dođe” i biće sve OK. Isto važi i za bavljenje umetnošću. Likovnom umetnošću. Više od deset godina sam „ganjao” muziku i rokenrol bend, ali teško to ide u Srbiji i još na engleskom! Ali, nisam odustao, sad sviram bubanj sa starom ekipom i prija mi. Ispucam se i super, hahaha…! A, što se tiče slikanja, crtanja i ostalog, vratiću se, znam, kad-tad…
Uh, ovo je bila (tek) nedelja! Šta će biti kad krene nedelja?
Ponedeljak, 17. jun 2019. godine
Poslednja nedelja u školi. Na ČOS-u smo utvrdili ko je palio papir i prosuo vodu na času fizike prošle srede, zatim kako se sutradan na kraju sedmog časa jedan učenik rasekao na neki šraf od klupe i zašto se nije javio nekom iz uprave škole, već je samo izleteo i ostavio tragove krvi po učionici. Pedeset minuta kasnije opet čas kod „mojih”. Pitam ih istoriju umetnosti da zaključim ocene onima što popravljaju. Jedna grupa učenika pozadi sve vreme priča, okreće se i zabole ih za nas ostale… Da ne pričam šta je dalje bilo… Ali, smirili su se (nisam psovao!). Iznerviran, narednih par sati bio sam smoren do bola. Što je najgore, ima još! Šesti čas opet kod „mojih”, ovog puta građansko. Vodim ih napolje, na kej. Šetamo par minuta. Pošto na keju smrdi razvaljeni Tamiš, skrećemo pre silosa i idemo nazad prema školi kroz uličice iz domaćih filmova. Raspored časova nakon odlaska maturanata je veoma interesantan.
Kod kuće klinci igraju igrice, hoće hot dog za večeru, imamo neke viršle, pravim im hot dog… Večeras ne mislim, ne mogu da mislim… Posle sam sipao vino, seo i uključio TV. Pa sam sipao još vina. Onda sam opet pustio poslednju epizodu „Gospodin Džeka”. Serija je ostavila jak utisak. Setio sam se i filma „Plavo je najtoplija boja”. Ljubav je ljubav, pogotovo ovakva i još u to doba (prva polovica XIX stoljeća)! Kakav, bre, Černobilj… Kada sam konačno legao bilo je prelepo…
Utorak, 18. jun 2019. godine
Na fejsu saznajem da je završni ispit iz matematike za osnovce ukraden i objavljen na internetu i da će test biti ponovljen prekosutra. Čemu sve to? Ako se ne varam, čak nije ni prvi put. Gledam svoje sinove, jedan je upravo završio peti, a drugi prvi razred. Imaju li budućnost? Ne znam, imam neki grozan osećaj da nam je ostalo još samo par godina za nas, a onda haos! Valjda će se snaći… Najradije bih otišao da živim u vikendici u Deliblatskoj peščari. To je najbolje što sam uspeo da smislim. Samo što imam osećaj da i tamo će nas naći. Krokodili…
Spremam ručak. Danas makrobiotika za sve. Inače, deca hoće da probaju, nismo zapravo nikada imali problema sa jelom, naprotiv. Pošto mi je kuvanje na neki način hobi, svašta su dobijali na tanjiru i jeli su bez većih problema. Sada već znaju šta-kako u makrobiotici, imaju čak i neke favorite, jedino mali neće miso supu i ne voli pečurke. Dok sve to radim, svira Majls Dejvis sa Youtube-a. Počeo sam da slušam potpuno drugačiju muziku u poslednjih godinu i nešto. Promena ishrane je „povukla” još neke promene. Popodne imam časove, pa kući. Veče mi prolazi u prebiranju i potapanju pirinča, ovsa i boba za sutra.
Sreda, 19. jun 2019. godine
Stariji sin ima trening (plivanje) od 9h, pa smo danas poranili. Nakon treninga ponosno izjavljuje: „32 dužine!” U, je, kako toliko? A, da, prešli su unutra, a taj bazen je duplo kraći. Mnogo voli vodu i plivanje i baš mu je leglo. Nakon povratka i doručka idemo po novi pasoš za mlađeg. Čekali smo skoro dva sata. Katastrofa! Gužva, nervoza i sve što već ide s tim. Nakon kasnog ručka dočekasmo Jelenu s posla, pa ja odoh na posao. Imam jedan (poslednji) čas u popodnevnoj smeni. Od kada su otišli maturanti, raspored časova mi je malo proređen.Uveče sam, dok je napolju smrdelo na govna, odgledao „Sav taj džez” na TV-u. Nikad nisam gledao taj film.
Četvrtak, 20. jun 2019. godine
Juče jedan, ali zato danas svih sedam časova i to prepodne. Budim se u 6h i odmah se bacam na pripremanje dva različita doručka (jedan za decu, da jedu kad ustanu i jedan za nas), čaja i ručka da ponesem. Stižem sa malim zakašnjenjem, ali učenici ne zameraju. Par njih treba da odgovara i završi crteže. Kraj školske godine zna da bude baš naporan, ali danas nekako ide… I profesori i đaci se trude da sve prođe što bolje i lakše. Jedni što se tiče svog rada i obaveza oko administracije, a drugi što se tiče ocena, naravno. Na velikom odmoru zovem klince, javlja se stariji, sve je OK, sve su obavili, krevete namestili i sad će da doručkuju. Poslednjih godinu dana već možemo da ih ostavljamo same, bar povremeno. A, o tome da sami idu napolje i druže se sa društvom da i ne govorim. I to mnogo znači ponekad. Da mi roditelji malo iskuliramo, hahaha… Popodne, vreme je za poslednji trening mlađeg sina za ovu sezonu. On od jesenas trenira fudbal (hoće da bude golman) i sve je bolji. A, za sam kraj, sutra se organizuje utakmica dece protiv roditelja u kojoj planiram da učestvujem. Mali je oduševljen samom pomisli na to. Jedva čeka da me vidi na delu. Volim da igram fudbal, ne ide mi loše, za razliku od košarke, na primer.
Pre spavanja pogledah film „U potrazi za Nedođijom” u kojem se dečaci (i roditelji) koje je voleo Majkl Džekson (i oni njega) ispovedaju i objašnjavaju šta se dešavalo krajem 80-ih/početkom 90-ih i kako je došlo do zbližavanja sa nedodirljivom zvezdom. Strašnu istinu o pedofiliji, u koju mnogi i danas ne veruju, ti, danas odrasli ljudi, pričaju polako, biranim rečima, ali detaljno. Sve mi se smučilo. Nisam ni gledao do kraja. Legao sam da spavam s mislima o sutrašnjem danu.
Petak, 21. jun 2019. godine
Poslednji dan nastave. Imam samo dva časa ujutru, plus jedan vanredni ispit iz likovnog. Sve prolazi brzo, te malo sređujem dnevnik i elektronski dnevnik. Od jeseni će se koristiti samo ovaj drugi. Odoše klasični dnevnici u istoriju. Šmrc, šmrc… Mogao bih da poradim na tome da preko interneta počnem da zarađujem prodajući svoje radove i da dam otkaz u školi. U isto vreme mi je i svejedno i nije. Inače, danas počinje karneval, ali ne idemo. Možda sutra. Danas idemo na Sportski, da igramo fudbalicu!
Travnati teren je podeljen na delove, deca su podeljena u ekipe po godištu, a njihovi roditelji su im protivnici. Posle skoro sat vremena igre pocrkasmo. Čak je i Jelena ušla da igra negde na pola. Bilo je nas šest protiv njih 15 otprilike. Dao sam sinu gol, a onda još dva drugom dečaku. Konačni rezultat je bio 11:10 za decu. Onda smo se svi zajedno slikali za uspomenu i razišli. Kada sam pogledao mobilni, poruka od kuma: „Kume, stiglo kumče! Sutra slavimo.” Mašala! Kum dobio treću ćerkicu. Zovem ga da čestitam i čujem kako je sve. Posle videh i neke fotke iz bolnice na fejsu, kuma okačila.
Uveče sam ipak seo da završim film o Džeksonu, ali sam uvideo da ima dva dela od po dva sata. Gledao sam neko vreme, pa sam zaspao i probudio se u zoru. Samo sam prešao u krevet.
Subota, 22. jun 2019. godine
Budim se oko podne šlogiran i sve me boli od fudbala. Zahvaljujem Jeleni što mi je omogućila da se ovoliko razvlačim. A, nije prvi put. Po ko zna koji put pomislih kako nisam sreo bolju (i pošteniju) osobu u životu.
Odlazim kod Jelenine drugarice po rakiju koju peče njen otac, da odnesem kumu večeras. Onda smo se odvezli do pijace, da pazarimo svako za sebe, pa sam skoknuo po grabulje i lopatu kod tasta. On živi u kući s dvorištem, pa ima sve što uz to ide. Jelena planira s decom i njihovim drugarima iz komšiluka da pokupi pokošenu travu sa igrališta ispred zgrade. Kad nema ko drugi…
Dan se završio pijankom u čast rođenja kumice. Sutra je nedelja, odmaramo? Teško…
Autor je profesor likovne kulture, ljubitelj muzike i dobrog provoda, zdrave hrane i životnih radosti
