Nedelja, 19. novembar 2017. godine
Nedeljno jutro. Napolju je hladno i tmurno. Budilnik je zvonio u devet.
Sada je pola 11, u poslednje vreme imam običaj da se razvlačim po krevetu. Bila bi ovo još jedna stereotipna nedelja, dan kada većinu vremena provodim kod kuće, čitajući knjige, prelistavajući dnevne novine, gledajući filmove ili serije. No, danas je ipak malo drugačiji dan. Nakon dvogodišnjeg rada na dečijoj seriji „Sveznalkov rečnik”, emitovaćemo prvu epizodu na youtube-u. Ni na jednom projektu do sada nisam ovoliko dugo radio. Uzbuđen sam, osećam pozitivnu tremu.
Odlazim u kafić „Dvorište”, gde se nalazim sa svojom prijateljicom i koleginicom Ivanom. Odlučili smo da obeležimo početak emitovanja. Isčekujemo prve komentare.
Kasno popodne, skrolujući po fejsbuku naleteo sam na oglas, neko od prijatelja rentira stan. Već duži period intezivno razmišljam da se osamostalim. Za to mi je potrebna apsolutna ekonomska nezavisnost. Biti frilenser nije jednostavno, ali je uzbudljivo i pruža mnogo mogučnosti. Verujem da ću uskoro biti u situaciji da rešim svoje stambeno pitanje.
Gledam novu epizodu serije „Senke nad Balkanom”. Ovo je definitivno televizijski projekat decenije, i ma ko šta mislio, ne može da ospori pomak u domaćoj produkciji. Izgleda da je Bjela jedan od retkih koji je naučio i vešto primenjuje formulu za uspešnu produkciju dramskog programa.
Miriše čađ. Odlazim sa drugarom na piće. Na stolici pored nas sedi bela mačka. „Voz” ima Bridu, „Pogon” je imao Zmaga, a „Kruzer”…
Do sada 731 pregled. Nije loše za prvi dan, i 10 dolara uloženih u promociju na fejsbuku.
Ponedeljak, 20. novembar 2017. godine
Budim se, napolju je sunčano i duva vetar. Moje unutrašnje stanje je između melanholije i flegmatičnosti. Ostao bih u krevetu ceo dan, ali moram da radim.
Pozivam prijatelje na rođendansku žurku. Ne volim svoje proslave rođendana, uvek se osećam nelagodno, valjda zato što sam stidljive prirode. No, za ovaj 25. i baš imam želju da okupim sve bliske ljude. Hoću da obeležim 2017. godinu, jer ću događaje koji su se desili u njoj pamtiti celog života, uticali su na sazrevanje moje ličnosti.
Današnje obaveze koncentrisane su na ugovaranje gostovanja Teatra Vihor. Ovo je dugotrajan i mučan proces. Neki pregovori traju i po godinu dana. Upornost je presudna za ovaj posao. Bilo mi je potrebno vreme za prihvatanje činjenice da u nekim situacijama jednostavno moram da budem dosadan, ali sa merom. To mi je stvaralo unutrašnji konflikt. No, ovo je tržište kao i svako drugo, i moraš prihvatiti njegove datosti.
Uveče sam se našao sa prijateljima u „Pogonu”. Nismo se dugo sreli. Prepričavali smo uspomene sa zajedničkih projekata. Bilo mi je lepo. Imao sam tu sreću da je poslovna saradnja sa nekoliko kolega prerasla u prijateljstvo.
U jednom trenutku je ušao Luka. Drugar koji je pre tri godine otišao u London, pa na Jamajku. Razmenili smo par uopštenih rečenica i dogovorili da se se vidimo na kafi.
Nakon toga se zapodenula tema odlaska iz Srbije, za, protiv, uzdržani. Svako je imao svoje argumente i stavove. Sa 25 godina ova tema ostavlja oporost u ustima. U nekom domaćem filmu kažu da je Balkan kao „Tamni vilajet”. Ipak bih ostao još koju godinu i pokušao da ovde stvorim okolnosti za dostojan život.
Vozim Olega do Bogoslovije, jer mu je otišao poslednji bus. Suludo je govoriti o nedostatku noćnog prevoza između Pančeva i Beograda. Put je prazan, stižemoza petnaestak minuta. Na povratku do Pančeva, Sneža mi prepričava svoje putovanje po Nemačkoj. Prvi put sam čuo za muzej Red Dot, nalazi se u Esenu, u napuštenom industrijskom kompleksu. Zaista je impresivno.
Umoran sam, dan je bio spontan i uzbudljiv. Laku noć.
Utorak, 21. novembar 2017. godine
Napunio sam 25 godina. Čestitke stižu preko društvenih mreža i aplikacija. Ono što nagriza rođendansku rutinu jeste nedostatak čestitke moje baka Nade. Uvek je bila mudra i duhovita. Nedostaje mi. Odlazim za Beograd da kupim sat. Odabrao sam crni Skagen, svedenog dizajna. Nikada nisam nosio sat, trebaće mi vremena da se naviknem.
Na ručku sam sa majkom, napolju rominja kiša, tmurno je, ali lepo.
Pre odlaska na pivo sa prijateljicom, svratio sam na slavu kod najboljeg drugara.
Čik Mlađa se vratio iz Ukrajne. Dolazi dva puta godišnje. Pre desetak godina firma u kojoj je radio pala je u stečaj. Otišao je, što bi se u narodu reklo „trbuhom za kruhom”. Razmišljam o životu. Stavljam sebe u okolnosti i što više razmišljam nisam siguran da li bih isto postupio. Velika je to žrtva, ali sa druge strane, to je bio jedini način da deci obezbedi sigurniju budućnost. Nešto dobiješ, nešto izgubiš, uvek je tako.
Kasno je, sedim u zadimljenoj prostoriji za šankom. U dnu kafića je vesela družina, vidno su pijani, pevaju, smeju se, padaju.
Sreda, 22. novembar 2017. godine
Napolju je sunce, prolećna atmosfera, 17 stepeni.
Danas slavim rođendan. Osećam pozitivnu tremu.Vrtim se po kući. Ručam sarme koje sam dobio na poklon. Oblačim se i odlazim na bilijar. Nisam previše puta igrao, i u suštini ne znam da ga igram, ali svaki put je zabavno.
Veče je hladnjikavo, sedim u „Dvorištu” i čekam goste. Pristižu jedan po jedan. Drago mi je da je većina prijatelja došla. Iako se ne poznaju svi međusobno, uklopili su se. To mi je bilo bitno, da se niko ne oseća zapostavljeno.
Dolazim kući, otvaram kutiju sa knedlama koje sam večeras dobio. Imaju ukus baklava, podsetile su me na Sarajevo.
I ove nedelje sam zaboravio da uplatim loto.
Četvrtak, 23.novembar 2017. godine
Budi me telefonski poziv nešto posle devet.Kruševačko pozorište. Danas imam gostovanje sa TeataromVihor. Javljaju mi da je za večerašnje igranje prodato samo 36 karata i pitaju da li otkazujemo dolazak. Ova informacija mi je dobrodošla na neki način, jer me je jako mrzelo da radim danas. Nakon konsultacije sa kolegama, odlučili smo da ipak idemo. Iz Beograda smo krenuli oko dva, nas petoro se zguralo u punta i kompletna scenografija. Morali smo jednim kolima da putujemo, kako bismo smanjili troškove. Nije mi se vozilo, bio sam umoran od sinoćnežurke, neraspoložen zbog loše prodaje, ali sam ipak bio malo uzbuđen. Gostujemo treći put u Kruševcu, sa prošlom predstavom smo dva puta rasprodali salu. Danas igramo za 36 ljudi, sve je to pozoriste.
Kod Velike Plane smo stali u Mek. Ova naša putovanja uvek podsećaju na ekskurziju. Umesto radio aparata u kolima, imam talentovane glumce, koji su sve vreme puta pevali pesme Edit Pjaf. Sunce je brzo zašlo za brda.Osećam se srećno.
Brza postavka scenskih elemenata, tehnička proba.
Aplauz, autogrami, slikanja. Pakujemo se i odlazimo u čuveni „Grizli” na piće, nešto kao nekadašnji „Had” u Pančevu.
Malo mi je frka, jer mi se neretko prispava u vožnji, a trenutno sam jedini vozač.
Nevenu ostavljamo u Kragujevcu, pravimo malu pauzu na benziskoj pumpi. Hladan vazduh mi je dobrodošao da se razmrdam. Na parkingu pronalazimo 15 evra. Pijemo kafu, pričamo sa majkom i ćerkom koje smo slučajno upoznali, idu u Visoke Dečane.
Evo nas na auto putu ka Beogradu, smejemo se, sumiramo utiske. Bilo nam je lepo. U daljini svetli Avalski toranj. Žarkovo, Banovo brdo, redovna policijska kontrola, Pančevački most. Dolazim kući u tri.
Bio je ovo uzbudljiv dan, usrećili smo publiku, a i nas same. Pozorište je divna i magična stvar, srećan sam što je ono deo mog identiteta. Sa osmehom na licu tonem u san.
Petak, 24. novembar 2017. godine
Petak, omiljeni dan kada sam bio srednjoškolac.
Budim se, odlazim u „Dvorište” na doručak i kafu. Nalazim se sa Ivanom, pričamo o poslu i pravimo plan za odlazak u Suboticu na pozorišni festival „Dezire”. Ovaj festival je obeležio naše studiranje.
Popodnevna dremka, i celovečernje razvlačenje po kući.
Pažnju mi skreće izjava premijerke da Srbija više nije zemlja jeftine radne snage. Izgleda da mi ne živimo istu realnost. Ja i dalje oko sebe vidim ljude koji rade za 200 evra. Ovde je srednja klasa zamenjena socijalnim slučajevima, ljudi su na rubu egzistencije. Naravno da nigde nije idealno, ali makar postoje optimalni uslovi za prosečan život. Država jednostavno ne brine o svojim građanima. Realnost je maskirana potemkinovim selima, suština je potisnuta. Ne želim to da prihvatim, osećam bes, ali i želju da to promenim.
Dan završavam u Mekdrajvu.
Subota, 25.novembar 2017. godine
Danas mi uža rodbina dolazi na rođendan. Odlazim do grada u pazar. Dok kupujem namirnice za današnji ručak sumiram rođendansku nedelju. Bilo je zabavno i uzbudljivo, radno i veselo. Počeo sam da nosim sat, sreo sam drugara sa Jamajke, javio se kolega iz Amerike. Okupio sam drage ljude i sa njima obeležio mali jubilej. Počelo je emitovanje dečije serije „Sveznalkov rečnik”. Mnogo stvari se dogodilo za sedam dana, navikao sam na takav tempo života, adrenalin mi prija.
Gledamo porodične fotografije. Zabavno je, neko mi je simpatičan, neko ne. Čudna je ta imaginarna veza između mene i mojih predaka. Kada sam bio mali, pokušavao sam da oživim fotografije maštajući šta su ljudi na njima radili neposredno pre ili posle slikanja.
Spremam se zapozorište. Večeras ću po drugi put gledati monodramu o Edit Pjaf. Kasnim, gužva je u gradu. Auto ispred mene naglo koči, proklizavam i udaram u njega. Nema nikakvih oštećenja, nastavljam dalje.Večiti problem naći slobodno parking mesto u Beogradu, odlučujem da se parkiram u garaži, trčim do pozorišta.
Svetla se gase, žamor publike je utihnuo. Na sceni se pojavljuje Edit.
Za sutra su najavili kišu…
Autor je diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Bavi se produkcijom festivala, pozorista i filmova.
