Nedelja, 23. jul 2017. godine
Budim se u Novom Sadu, lepom gradu. Sabiram utiske od sinoćnog predivnog venčanja mojih dragih prijatelja glumaca. Odavno nisam bio na toliko dobroj žurci: punoj pozitivne energije i veselih i šašavih ljudi. Kontempliram o tome kako je moderni svet uspeo da baniluzuje brak i ljubav. Kada smo konačno došli do toga da imamo slobodu da sklapamo brakove iz ljubavi, samo društvo je učinilo da brak i ljubav ljudima znače manje nego kada su ljudi bili prisiljeni da stupaju u brakove iz interesa u prošlim vekovima. Lepo je otići na venčanje gde se slavi dugogodišnja ljubav dvoje i dalje jako zaljubljenih ljudi. Provodim divno popodne sa mojim bratom i ko-sestrom iz Novog Sada. Ne ide mi se za Beograd iz više razloga. Jedan je naravno jer mnogo volim Novi Sad, a drugi je jer me očekuje neprijatan poslovni sastanak zbog kojeg moram da odem iz Novog Sada mnogo ranije nego što bi moje srce želelo. Ne bih gnjavio o detaljima neprijatnog poslovnog sastanke jer je on na kraju bio i neprijatniji nego što sam očekivao. Još jedno razočaranje u savremeno društvo jeste da su mnogim mladim filmadžijama bitnija njihova umetnička sujeta nego shvatanje da je kreiranje filmskog dela pre svega jedan iscrpni timski rad svih autora tog dela. Zbog jedne ljudske sujete sam morao da zaustavim snimanje jednog od aktuelnih projekata nevladine organizacije Edukativno-Naučna Filmska Mreža koju sam osnovao sa prijateljima da bismo snimali umetničke i naučne dokumentarne filmove.
Ponedeljak, 24. jul 2017. godine
Voleo bih kada bih mogao da imam duplog sebe. Još jednog sebe koji će dok spavam da završava neke stvari koje ne mogu da stignem. Volim svoj posao. I ovaj redovni koji mi plaća račune, i onaj koji radim iz ljubavi i odgovornosti prema svojoj profesiji u slobodno vreme. Radim u kasting agenciji i imam divne kolege i svaki radni dan mi prođe previše brzo. Iako ljudi koji me tek upoznaju pomisle da se mnogo trudim da budem drugačiji, istina je da se, kao i svi mi, mnogo trudim da pripadam nečemu. Na sadašnjem poslu sam konačno ostetio da pripadam. Ali nedostatak vremena je ono što me frustrira. I na sav nedostatak vremena još moram da rešavam probleme koje izaziva jedna ljudska sujeta. Ali sve brige ostavljam večeras na stand by jer večeras je Game of Thrones veče. Moj cimer, njegova devojka i ja imamo naš mali ritual ponedeljkom. Grickalice… oni piju pivo, ja alpsko mleko iz detinjstva i gledamo našu omiljenu sapunicu za fanove epske fantastike. Večeras umesto grickalica jedemo komplet lepinju iz zapadne Srbije. Jeste masno za večeru, ali nek ide život. Veče prolazi uz vikanje: Toooo Deneris kraljice, carice, majko! I to bi bio otprilike vrhunac današnjeg dana. Deneris se sprema za svoje velike bitke, a mi smo spremni za našu bitku za film.
Utorak, 25. jul 2017. godine
Kupio sam zelene banane. Mislio sam da su one posebna vrsta banana koja je zelene boje. Moj cimer će ionako dobiti napade od moje kupovine svega za kuću u zelenoj boji. I ovog puta sam nas zeznuo jer zelene banane su u stvari nezrele banane. Tako da ništa od banana splita koji sam obećao da ću da pravim. Pošto sam noćna ptica, često moram da se uveče nečim baš dobro izmorim da bih zaspao na vreme. Večeras odlučujem da to bude noćna vožnja po pustim ulicama Beograda. Kupio sam kola nedavno, i non stop nalazim izgovore da se vozikam. Uživam u vožnji svim mogućim prevoznim sredstavima. Zbog Senka (volim da dajem nazive svojim prevoznim sredstvima, pa je auto dobio naziv po Gandalfovom konju) sam malo zapostavio Flokija (moj skejt). Ali obećavam da ću se Flokiju posvetiti čim vrućine malo splasnu.
Sreda, 26. jul 2017. godine
S obzirom na to da sutra i prekosutra ne radim, na poslu sam morao da pripremim sve za radni vikend koji me očekuje. Tako da je opet dan prošao prebrzo. Ili sam ja možda malo previše opterećen vremenom. Jednom sam rekao da ako neka devojka želi da me veže za sebe zauvek sve što treba da uradi jeste da mi pokloni ručni sat. To je sigurno nešto što ću gledati najčešće u toku dana. Večeras moram da se posvetim malo i doktorskom radu. Od kad sam se zaposlio u kasting agenciji, u kojoj mi rad mnogo prija, zapostavio sam poprilično doktkorske studije. Kada mi neko okruženje prija onda dajem sebe mnogo. Ali neophodno je da poslednje atome snage iskoristim i za studije, jer je projekat koji planiram da realizujem meni lično mnogo bitan. U njemu se bavim jugoslovenstvom iz perspektive nas mlađih generacija, a samim tim se i bavim svojim zbunjenim identitetom u postjugoslovenskom društvu. Planiram u avgustu svoj godišnji odmor da iskoristim za istraživačko putovanje po bivšim SFRJ republikama koje će mi pomoći za pisanje doktorskog projekta. Večeras pravim plan putovanja. Biram puteve kojim ću dolaziti do lokacija poput socijalističkih spomenika i sokolskih domova i gradove u kojima ću noćiti. Izračunavam da ću na putovanju preći 3500 km. Nadam se da će Senko izdržati toliko putovanje.
Četvrtak, 27. jul 2017. godine
Slobodan neslobodan dan. Jurim prvo u Filmski centar Srbije na sastanak povodom rešenja problema koji je nastao početkom nedelje. Situacija je neizvesna, ali pravda i karma će valjda stati na našu stranu. Posle toga jurim na drugi deo grada i učlanjujem se u Auto-moto savez i započinjem još jedan birokratski pakao: vađenje međunarodne vozačke dozvole. Svraćam u bivšu firmu da obiđem drage bivše kolege. Lepo je kada ti se bivše kolege-sapatnici obraduju. A još lepše kada možeš na muke iz prošlog života (sa prošlog posla) da gledaš sa osmehom i humorom. Tako na kraju svi problemi kada se ohlade postanu čak i drage uspomene iz kojih smo mnogo naučili. Napokon je došlo veče. Moj deo dana. Moja najbliža prijateljica sa fakulteta i moj dugogodišnji saradnik na filmovima, Maja Čulić Vićentić i ja smo proveli veče sa Vesnom Trivalić i kuvali planove za naš veliki film koji planiramo da realizujemo čim pre. Slovenskim božanstvima i srpskim vampirima je posvećeno ovo veče.
Petak, 28. jul 2017. godine
Moram da vozim ćaleta na našu vikendicu u Deliblatskoj peščari. Pozivam drugaricu Nacu da mi se pridruži. Proveo sam divan poludnevni vikend na vikendici sa porodicom. Nekada zaboravim da imam taj mali raj u Peščari. Dobro je što mi je sada, kada imam kola, on na samo sat vremena od kuće. Eto čak i razdaljinu merim u satima, a ne u kilometrima. Skoro cela porodica je bila na okupu. Svi smo bili u lenjom fazonu, ali onom pozitivnom koji puni baterije. A i takav je vazduh u Peščari. Ošamućujući. Bio je jedan od onih trenutaka kada voliš mnogo svoju porodicu i ponosan si što imaš šašavu, a opet nekako normalnu i divnu porodicu. I lep dan ima i lep epilog. Film koji je prekinut nastavlja da se snima od nedelje. Timski rad je dobio ovu bitku. U povratku smo odlučili da zaobiđemo Kovin, pa smo skrenuli na prečicu na staru aerodromsku pistu. Bio je to jedan od onih trenutaka kada te predivan prizor prostrane puste piste i menjanja boje neba napuni dopaminom i željom da uživaš i istražuješ ovaj svet. Radujem se mnogo putovanjima koje me očekuju.
Subota, 29. jul 2017. godine
Težak dan na poslu. Mnogo ljudi je danas prošlo kroz kasting agenciju. A na to sve još mnogo dece. To je jedan od onih dana kada mogu da kažem: Volim svoj posao, ali… da li mora toliko dece u isto vreme?! Posle stresnog radnog dana punim baterije još jednom vožnjom. Danas je bajs došao na red. Od mog posla iz centra Beograda do kuće na Novom Beogradu mi treba samo 15 minuta i to je jedna divna noćna vožnjica. Večeras sam zakazao još jednu malu avanturu koja me raduje. Čim pošaljem ovaj tekst idem sa drugarima na neko mesto gde oni nikada nisu bili. Rekao sam im da odaberu mesto, a Senko će nas tamo odvesti.
Evo čitam ovaj tekst iznova i smešan sam sam sebi. Mnogo sam detinjast, ali to me održava pozitivnim pa ne bih ja tu ništa menjao. Osim da imam malo više, malo mnogo više vremena… tj. duplog sebe, jer se ne bih odrekao ni jednog događaja koji mi se desio tokom nedelje. Čak ni neprijatnog poslovnog sastanka.
