Nedelja, 11. jun 2017. g.
Probudila sam se naspavana. Pa normalno, kad sinoć nisam zaglavila na glavnom događaju u gradu – manifestaciji blago vašarskog tipa sa koje mi je najjači utisak ostavilo jezivo loše ozvučenje, a koju, s rizikom da se pokojni Đorđe okreće u grobu, nazivaju Danima Vajferta.
Tako odmorna pokupim ceger i krenem na pijacu. Pa onda redom, zajedničko spremanje (a posle i preobilno konzumiranje) nedeljnog ručka. Mislim, sve dok u Banatu postoji ta institucija nedeljnog ručka, rinflajši i sosevi od mirođije, nismo još potpuno propali.
Baš posle ručka, taman kad smo seli na terasu da uz kafu provedemo malo dragocenog zajedničkog vremena, eto nam ispred zgrade zombija is vladajuće garniture sa spiskovima. Dogovorili smo se da ne otvaramo i da se pravimo mrtvi. Uostalom, šta će sada? Izbori na Kotežu su bili pre samo nedelju dana, i nismo mogli da dišemo od njih. Tri puta su nam bili na vratima, zvali čak i na mobilni (pitali smo se odakle im broj i zaključili da mora biti da ga je u stranku doneo neko od preletača is prethodne vlasti). Da ne pominjem što preko puta glasačkog mesta u Gerontološkom samo što prase na ražnju nisu okrenuli, kako su kampovali ceo dan… Kad sam otišla da glasam, pristojno sam obavestila birački odbor da imaju celo napredno pleme na manje od 50m sa sve kopijama biračkog spiska. Pravili se ludi, kao nisu videli.
U svakom slučaju, i ovaj put odlučujem da ne otvorim. Jer, kako im objasniti da su ljudi s pravom nervozni kada im dolaziš na vrata i mašeš ispred nosa spiskom (kakvim god) u sveto nedeljno popodne?
Ponedeljak, 12. jun 2017. g.
Ustajem i krećem na posao u Beograd. Kolega vozi blâgo mamuran, blàgo njemu… Jedna od stvari koju najviše volim kod svog posla je to što je lociran odmah posle Pančevačkog mosta. Ne moram da se provlačim kroz onu ludnicu od saobraćaja. Mi što nemamo veze i članske karte osuđeni smo da iz Pančeva putujemo u Beograd na posao. Ali, bez obzira što baš i nemam problema sa beogradskim gužvama, svakog dana jedva čekam da se vratim u Pančevo. Uživam u popodnevnim šetnjama, iako na svakom koraku nailazim na prizore koji dokazuju da o ovom gradu odgovorni baš i ne brinu previše.
Danas idem samo do Gradskog parka. Volim tu da provodim vreme. Ima sasvim dovoljno zelenila, udaljen je od saobraćaja, iako je u centru, uvek sretnem neke fine ljude… Upada mi u oči onaj spomenik žrtvama ratova/bombarodovanja devedesetih. Jeste, preživeli smo svašta, i ljudi su ginuli, i treba im odati počast. Ali, zašto je ime onoga koji je zaslužan za podizanje istog napisano većim slovima nego imena žrtava? I zar ta ista osoba nije sada visoki funkcioner stranke koja je tih devedesetih bila odgovorna za sva ta stradanja? Ne znam, možda je nekome to lepo, ali meni tu nema logike. A ni pristojnosti.
Utorak, 13. jun 2017. g.
Dan mi je ponovo počeo tek kada sam stigla nazad u Pančevo. Najavili su kišu ovih dana, pa bolje da iskoristim lepo popodne i prošetam pored reke. Divim se sugrađanima (uglavnom starijim) koji se kupaju u Tamišu (jednom sam čula jednog deku kako mu tepa „naša livada”, dok je još bio pun žabokrečine, pre nego što su nam ga očistili u onoj EU akciji pre par godina) i zavidim im na hrabrosti. Prošla sam ceo kej, do „Brodoremonta”. Tu, na kraju keja, nema ništa pametno da se vidi. Groblje brodova, mnogo smeća i nešto novo – splav/noćni klub. Ma, neću ni da komentarišem to. Ono što hoću da komentarišem je svilara. Nekakav se investitor pojavio pre nekoliko godina, sa namerom da obnovi ceo kompleks i napravi hotel. Od celog plana ostalo je pola ograde (nove, koja nije završena), PVC stolarija umesto restaurirane originalne na jednoj od zgrada kao i krov koji pokušava da liči na stari i jedna vezana kera koja kao to čuva. Možda se ja ne razumem u očuvanje zgrada pod zaštitom države, ali eto, volela bih da mi neko objasni zašto je nešto tako lepo i važno ostavljeno da samo propadne.
Sreda, 14. jun 2017. g.
Danas posao, posao i samo posao. Učim nove stvari, pa mi je zanimljivo. Vijuge mi ferceraju punom parom. Organizacija pomorskog transporta mi izgleda kao da popunjavam sudoku tablu. Jedan kontejner iz Slovačke za Singapur, drugi iz Šangaja za Beč, i tako redom. Slažem podatke i informacije. Komuniciram sa pripadnicima različitih kultura. Kolege priskaču ako zatreba, zlata vrede. Uživam i zanimljivo mi je, ali kada konačno stignem kući, samo ću da se ugasim.
Četvrtak, 15. jun 2017. g.
Današnji dan ću pamtiti ne toliko po tome što je Srbija dobila prvog premijera ženskog pola, pritom LGBT osobu, koliko po reakcijama desničarski orijentisanih trolova u vladajućoj koaliciji. Odvratno mi je kad vidim kako su u stanju da pogaze sva svoja ubeđenja samo za ostatke sa Vučićevog astala. Negde na internetu naletim na foru: „Ana Brnabić premijer. Jagodina proglasila nezavisnost”. Nema šanse. Kladim se da će i Palma i Marijan i svi oni kamuflirani radikali glasati za LGBT osobu, samo da zadrže foteljice. To je u principu OK, nadam se da će tako bar u izvesnoj meri sprečiti besne pse is sopstvenih redova i Srbe bez jednačenja po zvučnosti da napadaju gej osobe bez ikakvog razloga.
Petak, 16. jun 2017. g.
Petak zovemo „najradosniji hrišćanski praznik”. Obično već u petak ujutru imam detaljan plan šta ću raditi za vikend. Ovaj put ne pravim nikakve planove, hoću samo da se odmorim. U širokom krugu zaobilazim centar, da izbegnem ono što ovde ambiciozno zovu karneval. Da se radi o karnevalu, vidi se samo po povorci koja glavnom ulicom prolazi u trajanju od par sati i već dosta izbledelim, nekad šarenim trakicama koje razvuku iznad ulice između bandera (možda nas ove godine iznenade nekim novim dekoracijama, ali sumnjam…) Sve osim toga su čiste vašarske aktivnosti. Šteta, da je to malo pametnije organizovano, moglo bi nam doći mnogo više turista (trista hiljada Bugara, na primer).
Subota, 17. jun 2017. g.
Naravno da sam se probudila pre šest. Tako je svaki put kad mi je prethodna nedelja naporna. Baksuz, ne mogu da spavam. Nema sunca i zahladnelo je malo, ali lepo je i tiho jutro na Kotežu. Već neko vreme želim da ponovo pročitam Orvelove „Burmanske dane”, a stalno zaobilazim tu knjigu. Uvek ima nešto važnije da se uradi. E, danas ću ceo dan da sedim na terasi, pijem bakin domaći sok od višnje i čitam. Možda samo odem do prodavnice da nabavim pivo (mi kao svaka domaćinska kuća imamo specijalni ceger za pivske flaše i, naravno, flaše od „nikšićkog”), možda nam uveče dođu neki divni ljudi.
Autorka je dipl. ing. logistike, profesionalna hejterka i voćarka amaterka
