Nedelja, 16. avgust 2020. godine
Dan malih rituala i velikih kućnih poslova.
Nedeljna rutina je bila: stari buvljak ujutru, arbajt oko kuće tokom, i nedeljni bluz za kraj dana. Dugo nisam bio, ima čak dve godine.
Neki čudni polet me tera da nakon malo ili nimalo sna uranim i krenem na Bavaništanski put. Kao da sam nešto nekada davno izgubio, možda u nekom prethodnom životu, i sad uporno to tražim među hrpama starih stvari i tuđih uspomena.
Nečija uspomena je upravo uspešno reciklirana i postala je moja – bronzana brodska lampa ce svakako lepo stajati u mom morskom ćošku, uz mornarsku kapu i pramčanu zastavu.
Buvljak je sve veći. Ili duži. Ne mogu da procenim tačno, ali svakako je upadljivo veći nego poslednjeg puta. „Hm, da li je to novi zarez na aršinu ekonomskog potonuća?”, mislim se u sebi. Volim da izvlačim zaključke o društvu gledajući na naoko nebitna i naivna dešavanja.
Oko podneva kreće nedeljni dril – „ko živi u kući, uvek ima posla” kao krilatica tih naših porodičnih radnih akcija. Nekome dan odmora, kod nas kao jedini dan kada smo svi na okupu i kada se „konačno nešto može uraditi”.
Ima nešto posebno u nedeljnim večerima.
Praznina. Seta. Nešto fali. Nešto nije kako treba.
Sve je kao i juče, podjednako puno, podjednako prazno – ali, nedeljom ta praznina mnogo jače odjekuje. Toliko da svojim vibracijama unosi nemir egzistencijalne krize i baražnu paljbu pitanja o smislu svega u životu.
Ne dam se, idem da se istrčim. Pet kilometara na prelasku iz vikenda u radnu nedelju, kvalitetno zamoren za ponedeljni san.
Ponedeljak, 17. avgust 2020. godine
„(Tell me why) I don’t like Mondays?”, pitao je Bob Geldof nekad.
Iskreno, ne znam odakle mi ta averzija prema ponedeljnicima. Biće da je društveno indukovana, jer ruku na srce – do sad nisam toliko bio pod žrvnjem kapitalizma da bih imao opravdan razlog za to nevoljenje. „Slobodni umetnik” kao eufemizam za nas honorarce, privremeno i povremeno zaposlene ili hronično van radnog odnosa i stalnih primanja.
Dan za sve one planove pomerene iz prethodne nedelje, koji su pali žrtvom loše organizacije i prokrastinacije. A i dan za nove početke. Za sve ono „od ponedeljka ću”.
Nekog tamo, nekad, negde.
Možda ovog danas? Au, već je pola 1, ne mogu sad na pola dana da lepo počnem.
A i kakvi su to počeci – na pola dana? Nisam se ni pošteno naspavao, ne valja otaljavati početke, kakav bi onda bio kraj ako je početak ovako kilav i nesiguran?
I kako bez plana, ovako na bum?
Ne ide – što je brzo, to je i kuso.
I tako sam odlučio da menjanje sveta odgodim za neki naredni ponedeljak ili ako se baš ne bude moglo i pritisne cajtnot – onda neko „od sutra”.
Nastavljam sa standardnom rutinom; pošta, banka, nabavka, rekreacija.
Treker aktivnosti na mobilnom telefonu čestita 15.000 koraka, dan je ispunjen, a evo i gotov.
Nepodnošljiva lakoća postojanja, i u krpe.
Utorak, 18. avgust 2020. godine
Dan koji se najređe dešava, a ujedno i dan u kom se najmanje dešava. Nekako je tup, providan, bez ikakvog karaktera, uguran između početka i sredine.
Najslabije pamtim utorke.
Čak, mogao bih da se kladim da ih ima manje u godini, a da ih neka zavera izjednačava u brojnom stanju i zastupljenosti sa ostalim danima, da ne bi bili diskriminisani ili ukinuti.
Ni ovaj ni po čemu ne štrči iznad drugih.
Nije ni počeo a već kao da se nije ni desio.
To jest, ne bi se desio da ja nisam odlučio da se bar nešto danas desi.
Fotoaparat u torbu i u atare oko grada.
Desiće se neka fotka.
A sasvim sigurno će se desiti zalazak sunca.
A oni su uvek lepi, posebno na fotografijama.
I nijedan nije isti.
I eto, ipak se nešto desilo.
Sreda, 19. avgust 2020. godine
Ustajem sa ničim izazvanim entuzijazmom.
Kao da se isti prelio iz prethodna dva dana, i sad sam blago maničan. Idem negde.
Šuma, brdo.
Avala! Da! Ove godine nisam išao.
Eto prilike za boravak u prirodi, a kukao sam kako mi fali. Međutim, vreme ne obećava. Maler. Najavljuju kišu biblijskih razmera, kao i uvek od kako je clickbait počeo da živi. Ipak ne bih da rizikujem da ostanem zaglavljen sam u šumi.
Jutrošnji entuzijazam rapidno je iščileo.
Ništa, ima posla oko kuće.
Uvek.
Živuljke po dvorištu prave kvalitetno društvo pokušavajući da se uguraju pod ruku ili u zagrljaj čim bih seo na pauzu.
Veče je prijatno, a najavljena apokalipsa kao i sve na ovim prostorima odlučuje da kasni ili eventualno iznenadi nekog narednog puta.
Prodigy kroz slušalice daje odličan pace za trčanje, 5 km za 28 minuta.
Izvukao sam bar nešto od dana.
To jest, i od ovog dana.
Četvrtak, 20. avgust 2020. godine
Još malo pa petak.
Ili „mali petak”, bar kada je društveni život u Beogradu u pitanju. Ali, to su planovi za večeras.
Do tada, valjalo bi pozabaviti se baštom i voćkama. Ove godine šljiva ima više plodova nego listova u krošnji – znači, biće rakije.
Nisam vičan proizvodnji koliko konzumaciji, ali učim polako.
A ove godine će biti za pristojnu praksu.
Par kofa kasnije, bure je puno, velikodušno kažem sebi da sam slobodan.
Ima nečeg rasterećujućeg u baštenskim aktivnostima, gotovo terapeutskog.
Zen.
Nešto poput mirisa kafe.
Pod tušem se i misli pročiste i spere teret koji se kao blato nalepi – i dešava mi se jedan od onih nasumičnih mindfulness momenata kada shvatam da je sve baš kako treba.
Ovde sam i sada.
Ničega ne manjka, sve je kako valja, sve će biti OK.
Stižem sve, ništa ne propuštam.
Osveženje optimizmom prija i drži.
Dovoljno da mi ne smeta sparina, prašina, raskopan i unakarađen grad, ljudi koji su preko noći zaboravili na distancu i maske.
Pedalam i lepo mi je baš.
Ne znam zašto volim Beograd, iako ne volim gužvu. Možda ima udela to što nisam vozač, ne znam.
Neka lagana euforija me obuzme kad god prelazim Pančevački most posle nekog dužeg vremena.
Nalazimo se drugar i ja kod Albanije, ali nekako volšebno bez plana završavamo na Konjarniku.
„Crni petao” je pun da jedva nalazimo socijalno distancirano mesto. Narod se uželeo provoda.
A i mi.
„Ziveli, tebra!” uz „Ružo rumena” u pozadini.
Petak, 21. avgust 2020. godine
Ne baš sasvim trezan, utvrđujem da je jedno pivo bilo previše, pa me je zbog njega probudila glavobolja kao da će sama Atina Palada iz glave da mi iskoči.
„Što piješ kad ti škodi?”, nemi dijalog sa samim sobom.
Kafu i šumeći magnezijum kasnije i kao nov sam.
Smišljam sebi neke sitne obaveze zbog kojih bih procunjao po gradu i završavam tako što impulsivno pokupujem gomilu čajeva u rinfuzu – moja nova fascinacija i hobi od kako je počeo karantin.
Čajne mešavine za jedno, drugo, treće, tinkture za jačanje imuniteta – moj mali povratak prirodi.
Ostatak dana provodim pokušavajući da budem kreativan i od dasaka napravim klupu za baštu.
Nije loše ispala, solidno rustična – tešim se.
Nekad su petkovi čista euforija,a nekad – poput ovog – pa, i ne baš.
Moguće jer sam petak imao u četvrtak.
Mada, uz svu mrzovolju veče je prijatno za šetnju, a grad je pun.
Nisam siguran da li me više fascinira ili plaši broj ljudi po ulicama.
Pandemija je opet skrajnuta i ljudi se ponovo osećaju glupo da nose maske.
Do sledeće krive.
Pa ćemo i nju da zaravnjujemo.
Subota, 22. avgust 2020. godine
Ne znam da li ću se ikada probuditi odmoran i svež.
Ustao sam kasno, nakon bezuspešnih pokušaja da dospavam i ukradem još koji sat sna, sa maglom u glavi i fleševima spiska nedospelih obaveza kojima bi se valjalo pozabaviti i koliko-toliko efikasno zatvoriti nedelja.
Ako ništa drugo, barem ih započeti, više će da žuljaju.
A onda niotkuda – spoznaja da sam još jednu nedelju letnjeg računanja vremena proveo zaglavljen u Pančevu, u limbu između loše organizacije i pseudo-obaveza.
Fali mi brda, treba mi restart na četvorocifrenoj nadmorskoj visini.
Kao prva generacija rođena u gradu, u ravnici, uticaj brda i šume u genima je i dalje prejak da bih se osećao kao da sasvim pripadam tu gde sam došao na svet.
Plus, godine odlaska na selo, kod babe i dede, klasično su uslovljavanje – tako da na miris leta imam gotovo fiziološku reakciju da pođem u planinu. I manjak energije i gotovo depresivna stanja ako se to ne desi.
A i „planina uvek nagradi”, što bi rekao Jovan Memedović.
I eto, sad me to onespokojava.
Par poruka kasnije i imam poludogovor, lek za svoju boljku.
Odlučujem da veče ne provedem u gradu i spremam se za velegrad.
Nezgodan ugriz i podsećanje na zaboravljeni bol – jao, pa danas je trebalo da odem kod zubara!
A sutra je nedelja.
Kad pre?!
Autor je hronični nemač kada, a imač vremena
