Sedam dana – sedam drama

Nedelja, 19. decembar 2021. godine – Darivanje

Završavajući poklon koji sam namenila za novogodišnju tombolu, razmišljam o večitom ludilu koje se dešava u decembru i o čitavoj euforiji koja veštački obuzme sve. Samo darivanje je prelep gest i mislim da ne postoji osoba koja ne voli da daruje i da joj bude darivano, osim ako ste Skrudž ili Grinč, ali svi znamo kako se te priče završavaju.

Uvek sam više za to da se probudi kreativnost – da se nešto napiše, nacrta, napravi i preda na dar, nego da se kupuje. Ručni rad proizilazi direktno iz našeg srca i bića i utkan je u svaki delić tog poklona. Vredniji je od bilo čega što ćete kupiti. To bi trebalo da bude svrha darivanja, zar ne?

Praznici i vreme uoči Nove godine uvek me podsete na roditeljski dom i na „Deda Mrazove” poklone. S obzirom na to da smo odrastali devedesetih, nije bilo mnogo mogućnosti za izvoljevanje i očekivanje skupocenih poklona, ali uvek smo se radovali tim darovima ispod jelke (da ne pominjem da je uvek bilo pitanje hoće li će biti jelke ili ne).

Rano sam počela da čitam i pišem i prvo što sam primetila jeste da Deda Mraz ima isti rukopis kao mama. Bilo je mi je to zaista čudno, ali sve do jednog dana.

Pretpostavljam da je baš bio 31. decembar, motala sam se po kući i u jednom trenutku se zaputila u roditeljsku sobu. Otvorila sam vrata i ugledala četiri paketića kako stoje na krevetu, a na svakom ceduljica sa imenom. Jedino što sam pomislila bilo je: „Znala sam!”

Verujte, ništa se u meni tog trenutka nije srušilo, čak sam bila radosna što sam potvrdila sopstvenu sumnju u Deda Mraza. Najsrećnija sam bila zato što sam znala da je mama sa velikom pažnjom i nežnošću pripremila paketiće. To je bilo jedino bitno.

Jedno je sigurno – Nova godina može da nam bude svakog dana.

Ponedeljak, 20. decembar 2021. godine – Jutarnji rituali

Budim se, B. je već na izlasku iz stana. Čujem iz dnevne sobe crtaće i pomislim: „Garant je ustala rano kao vampirica!” Pogledam pored kreveta. Pas leži, čeka. Samo mi je on još falio – prevrnem očima. Jedva zvučno promrmljam: „Je l’ si ga izveo?” B. odgovara: „Nisam stigao.” Ja: „Neka, ja ću”. Utom, evo ga mačor. Penje se po meni, traktoriše. Ležim kao klada još koji minut. Uhvatim prvu naznaku misli koje se odnose na predstojeće obaveze u toku nedelje. Sečem ih, hitro bacam mačora sa sebe, pas sa očima poput Bouvija gleda me. Ustajem, umivam se, oblačim. Vezujem psa, kažem V.: „Brzo se vraćam.” V. odgovara: „Hajde da napravimo slajm!” Ja: „Posle doručka.”

Idemo, pas i ja. Vuče me kao sivonja. Stalno ga grdim na ulici. Zapravo, pričamo sve vreme. Sigurno me svi gledaju kao da sam opaučena. Nikako da nađe pogodno mesto. Govorim mu: „Hajde M., V. je sama kod kuće, požuri!” Sve me razume, sigurna sam u to.

Vratili smo se. Sledi drama, znam unapred. Isključujem crtaće, kreće pećinarsko ponašanje dok ne stavi u usta prvi zalogaj. Sve smo završile, kuvam sebi kafu. Do momenta ispijanja se još tri puta posvađamo. U sobu kao da je bomba pala. Svaki put samo zatvorim vrata kad kraj nje prolazim.

Konačno sedam, uzimam gutljaj, pas se penje kod mene, V. je došla po zagrljaj.

Udah. Izdah. Dan može da počne.

Utorak, 21. decembar 2021. godine – Taksi bluz

Užurbano ulazim u taksi, uglavljujem violončelo sebi u krilo. Taksista je fin, ali postavlja sto pitanja. Odgovaram učtivo, ali telepatski odašiljem: „Ne želim da nastavljam razgovor u toku vožnje.” Nije mi do priče. Želim da sedim u tišini makar na putu do probe. Shvatio je.

Pada mi na pamet poslednji pasus iz knjige koju sam danas dovršila – „O smrti i umiranju”. Doktorka Elizabet Kibler Ros je radila sa terminalno bolesnim ljudima, pružala im je utehu i sedela sa njima do samog kraja. Napisala je da je spokojna smrt ljudskog bića podseća na zvezdu padalicu, na jedno od milion svetala koje na trenutak sine da bi potom nestalo na beskrajnom nebu. Dok je provodila vreme sa njima, postala je svesna krhkosti i kratkoće života.

Nemam ništa da dodam. Sedim i ćutim svesna svog bića. Dišem i gledam kroz prozor kako slike prolaze.

Sreda, 22. decembar 2021. godine – Feels Like Home

Uvukla sam se u krevet, pijem čaj dok mi masažer zuji za vratom. Dan privodim kraju. Ispunjen sitnim poteškoćama i prožet umorom, ali bio je to jedan zanimljiv i poseban dan. Vratio me je u detinjstvo. Setila sam se svojih prvih časova violončela i prvih javnih nastupa.

Sve je počelo u Muzičkoj školi „Jovan Bandur”, kod profesora Petra Jovanovića. Sećam se kako mi je crtao u svesci delove instrumenta, pisao mi note, učio me latinskim izrekama. Iako sam bila veoma mala, volela sam da idem kod njega na časove. Usadio mi je ljubav prema muzici i sviranju. Obožavala sam da nastupam. Sećam se da sam jednom mami rekla kako neću da izađem na scenu zato što ima malo publike!

Večeras sam sa svojim kvartetom odsvirala koncert u Kulturnom centru, u zaista prijatnoj i domaćinskoj atmosferi. Zahvalna sam na tome.

Ne živim već dvadeset godina u Pančevu, ali taj grad, uprkos vidljivim promenama, ima dušu. To je grad u kom sam odrasla. Moj grad. To su te ulice koje dobro poznajem, a često ih i sanjam. Te kuće, taj Narodnjak… Nora Džons bi sada rekla Feels Like Home.

Četvrtak, 23. decembar 2021. godine – O vratu i novogodišnjim rezolucijama

Dok čekam, sređena u koncertnoj odori, sedim na krevetu u dečjoj sobi. V. se vrzma okolo, oblačeći se u Kapetana Kuku. Neprestano priča. Vrat me i dalje boli.

Jedan moj drugar mi je nedavno rekao: „Sad smo u tim godinama kada možemo da se povredimo na spavanju.” Smejala sam se do suza. Pre bih rekla da smo u tim godinama kada ne želimo da tolerišemo ništa što nam se ne sviđa i retko pravimo kompromise. Tačnije, znamo šta nećemo.

E, tako ja već duže vreme znam šta neću, ali sve čekam idealne uslove da to realizujem. Pa samo još ovo, samo još ono. Valjda ću shvatiti da ja stvaram te uslove. Nikakva neočekivana sila se neće pojaviti i nešto rešiti.

Planiram da od Nove godine radim samo ono što volim i što me ispunjava (zvuči kao u snu). Da se više posvetim sebi i ljudima koje zaista volim i koje želim u svom životu. I obećavam sebi, biću mudrija.

Petak, 24. decembar 2021. godine – Vikend-groznica

Nakon četiri probe, jedne predstave i dva koncerta, vikend može da počne. Doduše, radni vikend, ali opet vikend. Pohađam edukaciju u Srpskom centru za RE&KBT (racionalno emotivno kognitivno bihevioralna terapija) i nadam se da ću jednog dana postati psihoterapeutkinja ili bar savetnica.

Oduvek me je zanimalo zašto se ljudi ponašaju na određeni način, zašto neke stvari nasleđujemo i kako ih nasleđujemo, koji su faktori koji utiču na ljudsku psihu. Namera mi je da pomažem ljudima, pružajući im alate pomoću kojih će sigurnije i lakše koračati kroz život. Naravno, da bih to sve mogla, predstoji mi puno rada, a pre svega primenjivanje RE&KBT terapije na sopstveni život.

Ma koliko umorna bila, svaki put se neizmerno radujem tom vikendu i predavanjima. Tada mi vreme proleti. Sve me interesuje i upijam informacije kao sunđer. Najviše volim kad neko od predavača krene da prepričava situacije iz prakse. Odmah sve zamislim – svoj kanc, slike na zidu, radni sto, sofu (ili fotelju)… Jedva čekam!

Subota, 25. decembar 2021. godine – Sestre i palačinke

Subota posle podne. Milina. Sama sam sa sestrom.

Svaka završava svoje preostale obaveze, a posle planiramo da otvorimo vince. Možda napravim i palačinke, pa pustimo i neki film. Prava goznica subotnje večeri! 🙂

Jedna zanimljiva nedelja je iza mene, a večeras je vreme za sumiranje utisaka.

Bilo je tu svega. Lepih i tužnih trenutaka, palo je nekoliko ozbiljnih odluka, a desile su se i neke nelagodne situacije, sa primesama besa. Ali bitno je da sve jeste u balansu. Što bi Bitlsi rekli: „Neka tako bude.”