Nedelja, 20. februar 2022. godine
Da li znate koliko je Hamburg hladan? Ne mislim samo na vreme, energija ovog grada i ljudi u njemu su jako hladni. Ali sa obzirom na aktuelnost vremenske prognoze Nemačke koja se trenutno prikazuje u celom svetu, i nevremena koje nije zabeleženo kako kažu još od 1962. godine, trenutno me više pogađa hladno vreme. Još jedna neispavana nedelja u mom životu, a kažu da je nedelja dan odmora, ali iskrena da budem to nisam doživela već godinama. Ova je čak i posebna. Pročitala sam da je nevreme najviše pogodilo Hamburg, i celu noć sam provela ležeći u krevetu i slušajući kako vetrovi čupaju drveće, kako kiša i led udaraju u mali prozorčić mog stana, i stvaraju mi osećaj da će svakog trenutka pući. Noćas je i grmelo mnogo, što je zapravo i čudno, možda sam čula grmljavinu samo tri puta za dve godine koliko sam ovde. Naravno manjak sna za sobom povlači više vremena za razmišljanje i danas mi je dan kada sam i u emotivnom pogledu jako nezadovoljna, valjda to ima veze sa tim što sam ispratila svoju najbolju drugaricu juče za Srbiju. Trebalo je da ide danas avionom, ali sa obzirom na to da su svi letovi otkazani ispratila sam je na autobus juče. Nevreme mi je uskratilo jedan ceo dan sa voljenom osobom.
Za mene je naravno nedelja radan dan, i to onaj koji najmanje volim, jer će danas svi oni ljudi koji se odmaraju od posla, doći u lokal gde radim da popiju najmanje jednu kafu. Nedelja je za mene dan koji pamtim po produženom radnom vremenu, i reči espresso koju čujem najmanje trista puta u toku dana. Ustala sam iz kreveta u 6h ujutru, popila kafu pošto već nisam spavala, a obično se budim knap sa vremenom i trčim na autobus kako ne bih kasnila na posao. Radila sam danas sasvim skromno nekih 10 sati, bez pet minuta pauze. Po završetku smene samo ipak uspela da skupim snage i da sa svojim društvom odigram koju partiju pikada, u kom sam zapravo jako dobra, ali danas valjda nije dan ni za to, jer sam svaku partiju izgubila. Šta znam, možda je to samo umor, koji me nedeljom uvek u jednom trenutku savlada.
Ponedeljak, 21. februar 2022. godine
Početak nove nedelje, valjda i početak novih nadanja, građenja novih planova…
Probudila sam se naravno knap sa vremenom za odlazak na posao, i trčala sam na autobus ali sa toliko entuzijazma jer izčekujem dolazak jedne stare koleginice, koju nisam videla pa sigurno tri meseca. Znate ono kad se naviknete na neke ljude, pogotovo kada niste u svojoj zemlji i niste okruženi porodicom i prijateljima koje od malena znate, pa upoznajete konstantno nove ljude i ne možete svakome da legnete kao osoba, kao što ne može svako ni vama. Osobe u mom životu se menjanju na dnevnom nivou, a za poverenje je potrebno vreme, za upoznavanje ljudi isto tako. Tri meseca konstantnog rada sa nekim i između ostalog življenja sa nekim u istom stanu nije dovoljno za potpuno upoznavanje, ali nije ni malo. Pamtim je po jednoj njenoj izjavi: „I tako ja, čist tamo, čist vamo, kad ono pizza”; i od tad je to postala naša neka interna fora, i po jednoj ludačko dobroj i pozitivnoj energiji koja je uticala na ceo kolektiv, i činila i crne dane malo svetlijim. E pa danas je baš taj dan kad se ona vraća, i znam da ću samo negde u toku smene u lokalu punom stranih lica, ugledati i njeno, i jedva čekam to. Iz tih razloga moje trčanje na autobus mi nije teško palo, kao ni ustajanje u 6 sati.
U lokalu me je sačekala moja jedna haotična situacija, u šanku sam našla tonu prljavih sudova i pepeljara, i veoma dragu prijateljicu koja sedi za šankom poluskopljenih očiju. Govori mi kako je imala puno posla, i kako nema snage da raspremi sve te sudove sama. I stvarno, razumem je, radila je sa mnom nedelju prekovremeno, i u divni ponedeljak već je u 4 sata bila na nogama i čekala sve vredne radnike, koji ne ustaju knap sa vremenom kao ja, već ustaju ranije da bi pre svojih poslova popili kafu baš kod nas u lokalu. Smena se celog dana odvijala haotično, kao neki nastavak nedelje, kao da nikada nisam legla u nedelju uveče, i probudila se u ponedeljak ujutru, već kao da se moj najmrženiji dan nedelja samo preslikala u ponedeljak. Po završetku smene samo otišla da pomognem mojoj staro-novoj koleginici sa tri kofera i dve torbe, koje je ponela iz meni nejasnih razloga, jer ovde osim posla trenutno ne idemo u izlaske za koje možemo i da obučemo nešto od tih stvari. I onda dolazi moj omiljeni period u svakom radnom danu, kurs nemačkog jezika. Posle kursa odlazim kući kao po običaju, jer preumorna od celodnevnog dana u pokretu, imam želju samo da legnem u krevet, i da se odmorim za novi dan pun obaveza.
Utorak, 22. februar 2022. godine
Da li ste ikada čuli za zakon privlačnosti, odnosno „Tajnu”? Suština je u pozitivnim mislima, koje izgovaraš na glas, pišeš i ponavljaš u sebi i pokušavaš samog sebe da ubediš u istinitost tih misli, koje se uz pomoć univerzuma ostvaruju. Iskrena da budem razmišljam o tome celo jutro i dalje ne shvatam baš najbolje „Tajnu”, ali se trudim da celo jutro pozitivno razmišljam o svom životu, i promenama koje želim da u skorije vreme ostvarim. Navodno današnji dan 22. 02. 2022. je portal za ostvarivanje zakona, dan kada je univerzum najviše naklonjen ostvarivanju naših unutrašnjih misli i nadanja. Naravno, sve je u veri, neki ljudi veruju u Boga, neki u neke zakone prirode, dok opet ima i ljudi koji veruju u širinu univerzuma, i šta sve on može da donese, većina ljudi veruje u karmu, dok opet ima i ljudi koji veruju isključivo u nauku. Nisam sigurna gde ja pripadam, i to je još jedna tema o kojoj od jutros razmišljam, da li stvarno verujem da ovaj zakon postoji, i da li je potrebno da iskreno verujem da bi se on ostvario. Stvarno ne znam odgovor ni na jedno od pitanja koje sama sebi od jutros postavljam. Za mene je i današnji dan radni, zapravo u poslednje vreme je svaki, i više ustajanje u 6 sati svakog dana je za mene rutina, koju mislim da nikada neću prihvatiti. Postoji jedna knjiga „Budni u 5” pisca Robina Šarme, u kojoj između ostalog piše kako je jedan od faktora uspeha baš ustajanje svakog dana u 5, da mi svako ustajanje daje motivaciju i više vremena da u toku dana uradim stvari koje će pozitivno uticati na moju budućnost. Današnja smena mi je prošla veoma raspoređeno, imala sam vremena i da sedim, i da učim i da pričam sa društvom. Što bi se reklo jedna skroz lagana smena. Na putu ka školi, zazvonio mi je telefon. To je bila asistentkinja sa jedne akademije na koju sam konkurisala. Ovaj poziv sam baš iščekivala, i vraćam se sad na onaj zakon i univerzum, mislim da mi je uspelo. Od danas sam zvanično opet student. Na nemačkom sam dobila pohvalu od nastavnice, da najbolje napredujem s jezikom u grupi, što mi je još više ulepšalo dan. Ne znam za ostale ljude, ali svaka čak i najmanja pohvala meni mnogo znači, jer znam da napredujem, korak po korak, do ostvarenja svog cilja. Posle škole sam otišla kući i satima pričala sa mamom preko video poziva, puna oduševljenja sam pokušala da joj objasnim sve stvari koje sam tog dana ostvarila. Zaspala sam veoma ispunjena posle nekog perioda. Tako da je današnji dan za mene bio veoma uspešan.
Sreda, 23. februar 2022. godine
Današnji dan mi je čudno počeo, probudila sam se dovoljno rano da ne moram da trčim na autobus. Inače ne znam koliko ste upućeni u to koliku površinu zauzima Hamburg, ali u suštini to je drugi najveći grad u Nemačkoj, odmah posle Berlina. Moj stan i posao su udaljeni nekih 50 min vožnje javnim prevozom, iako su zapravo veoma blizu s obzirom na površinu ovog grada. Svakog dana izgubim mnogo vremena po javnim prevozima, ali uvek gledam da u tom vremenu radim nešto produktivno. Između ostalog trenutno se nalazim u busu i pišem. Veoma često radim i domaći iz nemačkog, ili čitam neku knjigu, bilo šta što moju savest zadovoljava, da nemam osećaj kako gubim sate svog života vozeći se busem ili S-Bahn-om. I prevoz je jako skup, moja mesečna karta iznosi 115 evra. Smena na poslu je danas bila podnošljiva, šta god to značilo, ne znam kako drugačije da se izrazim. Po završetku smene sam se lomila da li da odem kući i posvetim se sebi i svim kućnim obavezama, ili da izađem negde i malo zadovoljim svoj socijalni život jer trenutno nemam mnogo vremena za društvo. I odlučila sam, što bi se reklo „ko ga šiša”, moram nekada pobeći od svih obaveza. Prošetala sam centrom grada, jako je lep, šteta što je vreme opet kišovito, mada već sam se navikla na to. Ne znam koliko vas je posetilo Hamburg, ili npr. Veneciju, jer je to najpribližnije poređenje koje bih mogla da nađem. Centar Hamburga je izgrađen na vodi, samo što su kanali mnogo širi nego u Veneciji, i konstantno je pun ljudi. Najlepši je zimi, tu negde oko praznika kada je okićen i kada su postavljene drvene kućice u kojima se mogu kupovati slatkiši i brza hrana. Nakon šetnje pored vode, koja uvek jako pozitivno utiče na mene, posetila sam jedan shisha bar u Wilhemsburgu. Tamo radi devojka koju sam relativno nedavno upoznala, ali sam je mnogo što bi se reklo zgotivila. Sačekala sam i koleginicu koja je radila do 20h i onda smo odlučile da popijemo po koju čašu jagermeister-a. Veče smo provele uz kvalitetan razgovor i piće. Kući sam stigla negde oko jedan posle ponoći i shvatila sam da se ceo dan nisam čula sa majkom, sa kojom se čujem svakog dana po više puta. Poslala sam jednu poruku da se javim da je sve okej, i da mi mnogo fale svi i time sam još jedan dan u Hamburgu završila.
Četvrtak, 24. februar 2022. godine
Alarm opet zvoni po 15 puta, ali shvatam da opet nisam spavala dovoljan broj sati, i da je napolju mnogo hladno, pa ga odlažem do zadnjeg trenutka, kad već znam da moram da ustanem, da se spremim i opet trčim na autobus. U busu sam gledala emisiju „Goli život” snimljenu 2014. godine i posvećenu jednom našem bivšem fudbaleru. On je zbog novca koji je svojim talentom stvorio, i koji je kasnije investirao u gradnju stanova u Beogradu, zbog kriminala i takozvanog „reketiranja”, i pre svega zbog povezanosti kriminala i policije u Srbiji, morao da napusti svoju zemlju. Znam da nije ni prvi ni poslednji, ali ovog čoveka poznajem lično, jedan je od stalnih gostiju u mom lokalu. Tada sam shvatila koliko u stvari nisam znala ništa o njemu, i koliko je intimnost nekih ljudi zapravo javna. Mislim da je potrebna velika hrabrost da bi se ovakve stvari iznele pred svetom. Na poslu se danas nisam zadržala celu smenu, jer me je valjda umor stigao, i opao mi je imunitet, pa sam se osećala jako loše. Posle četiri sata jedva izdrživog rada, otišla sam u svoj prethodni stan u kojem sam živela skoro godinu dana da se odmorim pre početka škole. Mislim da sam oborila rekord u brzini upadanja u san, bilo je dovoljno samo da legnem i već sam zaspala. Alarm opet zvoni, vreme je za polazak na kurs nemačkog, u brzini odgovaram na neke mail-ove vezane za akademiju na koju sam se upisala. U školi smo danas radili mnogo novih stvari, i baš smo se posvetili gramatici nemačkog jezika. Inače moje kolege sa kursa ne vole kada veći deo vremena radimo gramatiku, i videla sam da im baš nije prijao ovaj čas, dok je meni najzanimljivija stvar u svakom jeziku baš gramatika. Pošto je ove nedelje počeo novi kurs, profesorka je večeras zamolila četvoro ljudi da se vrate i ispočetka idu na prethodni kurs, jer mnogo zaostaju za drugima, a to nije dobro ni za njih ni za našu grupu. Po završetku škole sam se vratila ipak u svoj stari stan jer je mnogo bliži, možda 10 minuta peške od lokacije škole. Tu sam dremala i čekala telefonski poziv svoja dva dobra druga koji trebaju da krenu kroz koji sat za Srbiju. Otišli smo da ubijemo po neki krug kolima. Ovaj deo grada u kom se sad nalazim je veoma miran i ukrašen naizmenično malim i velikim jako lepim kućama. Posle časkanja sa njim i nekoliko krugova po Haimfeldu, ušuškala sam se ispod jorgana, i upalila seriju, uz koju sam veoma ubzo zaspala.
Petak, 25. februar 2022. godine
Danas sam ustala malo kasnije, jer je prevoz odavde do mog posla mnogo češći, i treba mi samo 15 min do posla. Probudila sam se lepo raspoložena, i jutranja kafa je čak imala neki posebno lep ukus. Danas su nam u lokalu radnici koji rade neko sitno renoviranje i dorađivanje lokala. I to malo je dovoljno da se napravi opšti haos, tako da je moja današnja smena manje-više bila posvećena čišćenju nereda koji su oni ostavljali za sobom. Stigla sam i da pričam sa mamom u toku smene, o vremenu, o novinama u našim životima, o popuštanju mera od korone, kao i od novonastalom ratu između Rusije i Ukrajine. Moja mama poseduje toliko znanja o istoriji sveta, pogotovo Srbije, da bih slobodno mogla da je nazovem istoričarem iako nikada nije išla u školu za to. Po struci je matematičar-programer, ali mislim da je istorija trebala da bude njen izbor, jer joj je to između ostalog najveća strast u životu. Pri kraju smene me je moja najbolja drugarica, sa kojom sam nerazvojna od prvog dana kada sam došla u ovaj lokal, nazvala i pitala da li sam za neki izlazak večeras, ali s obzirom na to da sam još uvek bolesna, a i da sam u sredu izlazila, odlučila sam da ipak odem kući. Popodne mi je prošlo u pranju veša, peglanju i raznim pilinzima, i maskici za lice, kojom su uglavnom devojke zaluđene. Predveče me je nazvala jedna drugarica da dođem po auto. To je tek jedna posebna priča. Moja komšinica je kupila smarta, ali nema dozvolu, i kupila je auto da bi ga ja vozila, jer ja svoj auto čekam već dva meseca da mi stigne. Otišla sam busem do tamo, vozila sam se negde oko 45 minuta. Ona je radila, u lokalu je bila neka uživo albanska muzika i nije bilo nešto mnogo naroda, ali ja nisam mogla da ostajem, jer je bilo mnogo zadimljeno, a i nisam neki ljubitelj ove muzike. Izašla sam sa gazdom lokala po auto, međutim auto nije hteo da se upali, a pošto je bilo oko pola 1 ujutru, nije hteo da zove nekoga da dođe da pogleda šta nije u redu. Morala sam da sačekam sledeći bus i vratim se kući. Izgubila sam dva sata ni za šta. Po povratku sam pričala sa društvom koje se vraćalo iz kafane, svi pijani, svi veseli, i ja koja uglavnom izbegnem svaki mogući izlazak. Posle toga sam legla da spavam, i još jedan moj dan u Hamburgu je završen.
Subota, 26. februar 2022. godine
Posle dužeg vremena danas konačno radim drugu smenu, i ne budim se uz dosadni alarm, već sam dala sebi slobodu da čak spavam do 11 sati. Spremala sam sebi neki ručak, da malo obradujem stomak nekim kuvanim jelom, jer uglavno nemam vremena za to, i moja ishrana se zasniva na veoma nezdravoj i brzoj hrani. Mislim da je to sledeći korak u mom životu, potpuno korigovanje ishrane. Izašla sam da prošetam i do prodavnice jer mi se činilo kroz prozor da je jako lepo vreme, I stvarno sunce je toliko jako sijalo da bi čovek pomislio kako napolju ima najmanje 30 stepeni, ali zapravo je bilo jako hladno. Deo grada u kom ja živim je Bergedorf, i ne znam kako bih vam ga opisala drugačije nego kao neko nemačko selo. Nije mnogo prometno, i nema nekog noćnog života, ali sve ostalo je obezbeđeno. U blizini je predivno jezero, koje stvarno volim da posetim kada je lepše vreme. Inače uvek sam volela da radim subotom drugu smenu, jer napravim uvek neku mini žurku na poslu, a nekad i posle posla nastavim sa partijanjem. Pa tako i ove subote. Posvetila sam mnogo više vremena spremanju pred posao, jer je uglavnom to uvek neka trka i žurba, a sada sam za to ostavila skoro dva sata. U lokalu je bilo baš mnogo ljudi kada sam došla, i s obzirom na to da nisam osoba koja je često našminkana, svaki put kada dođem takva, bude pomalo čudno. Ovo je lokal gde se uglavnom kreću isti ljudi, mnogo je stalnih gostiju, i skoro sve njih poznajem preko dve godine, tako da posle svakakvih izdanja u tom lokalu, stvarno i jeste bilo čudno videti me toliko našminkanu. Naravno kako je veče počinjalo da pada, tako se atmosfera u lokalu podizala i bilo je sve više ljudi. Radila sam sa devojkom koja je isto iz Pančeva, i koja ima isti ukus za muziku, tako da smo slušale Romanu sigurno dva sata. Negde oko 11 uveče smo uzele i da proslavimo uz koju čašu viskija. Došao je uveče i jedan moj jako dobar drug, koji je do duše mnogo mlađi od mene, ali skroz jedna interesantna osoba, uvek puna nekih totalno glupih fora, na koje ne možeš da se ne nasmeješ. Naterale smo ga da sedi do kraja naše smene, iako on to istinski nije želeo. Dogovorile smo da noćas prespava kod mene. Kada smo shvatile da je već 1h a da bus kreće za 17 min, i da ne možemo da stignemo, ja sam nekom svojom logikom zaključila da mi imamo bus za sat vremena, pa smo u zaključanom lokalu igrale pikado sa njim. Krenule smo na taj bus i kada smo stigle, ja sam tek tad pogledala i shvatila da nam je onaj u 1:17 ipak bio poslednji. Ovde uglavnom busevi posle deset sati uveče idu na sat vremena. Tako da smo morale da idemo S-Bahn-om do glavne autobuske stanice u centru Hamburga, i odatle da presedamo u S-Bahn za Bergedorf. Kući smo stigle negde oko 4 ujutru. Pošto sam osoba koja ustaje rano, i leže rano, za mene biti budan u 4 ujutru je bilo baš preteško, tako da smo nastavak žurke koji smo planirale, odložile za drugi put, i otišle smo na spavanje.
Autorka je jedna komplikovana devojka, koja voli da putuje i da uči nove jezike, i najviše ceni iskrenost
