Nedelja, 10. oktobar 2021. godine
Nedelja, ne volim nedelju, valjda zato što je sutra ponedeljak.
Ponovo kasno ustajemo, nakon dočekanog jutra i rođendanske žurke. Razmišljam kako i žurke nisu kao što su nekada bile. Lagana muzika u pozadini, tona hrane, neizostavni alkohol i priče o svakodnevnim problemima, ne sviđa mi se činjenica da smo „omatorili”. Ponovo dočekasmo jutro, jer su svi otišli, samo smo Bojan i ja ostali do zore sa slavljenikom i lepšom mu polovinom, malo me je sramota. Nema veze, i oni su se tako osećali onomad nakon bioskopa. Slavljenik je moj najbolji drug još iz detinjstva, a sada svi imamo preko 30. Srećna sam jer se preselio u Pančevo, tako da mi je sada ponovo blizu. Shvatam koliko smo se udaljili prethodnih godina zbog obaveza na poslovima, stabilnih veza, sada provodimo najviše vremena sa partnerima, logično, a opet smo nekako bili tu jedni za druge. Drago mi je što oni obožavaju Bojana, a i ja obožavam M! Nešto se desilo od kako je krenula pandemija, kao da smo se uplašili jedni za druge, kada se spojimo, pogotovo nakon perioda policijskog časa, ne umemo da pustimo jedni druge tek tako, što objašnjava zašto smo dočekali zoru više od deset puta u prethodnih godinu dana. Nisam pobornik toga da se viđam sa ljudima svakog dana, ne volim svakodnevno ispijanje kafe, volim da kvalitetno provodim vreme, kao što je slučaj sa M. i N., nekada ni deset sati nije dovoljno da izvrtimo sve teme koje bismo mogli. Dan smo proveli gledajući seriju, malo me grize savest jer nisam završila posao koji je trebalo u petak da bude gotov, srediću to ujutru…
Uveče se standardno čujem sa roditeljima kako bismo odigrali online kviz. Nedostaje mi pub kviz na koji idemo redovno kada traje ciklus. Sledeći je najavljen tek za 31. oktobar, načekaću se do tada… Nakon toga sledi par partija igranja igre na koju su me drugari navukli, sumiramo utiske sa rođendana, svi smo srećni jer se okupismo. Pred spavanje listam Fejsbuk, čitam o opštoj histeriji oko cene ulja, sreća pa ja zbog zdravlja moram da koristim maslinovo, hehe. Uvek sam cenila tu dozu cinizma kod sebe.
Ponedeljak, 11. oktobar 2021. godine
Budi me zvonjava telefona, zove me tata. Malo se uspaničeno javljam, poslednji put kada me je tako rano zvao, nije imao dobre vesti. Sva sreća samo najavljuje da će svratiti na kafu jer je uspeo poprilično brzo da završi obaveze po gradu. Prepričava mi kako mu je na poslu, priča mi o psima, posebno o tri štenca koje smo nedavno sklonili sa ulice i odneli u bakinu kuću koja je sada prazna. Saznajemo da se Bojanova kuma porodila, srećna sam jer su i ona i bebac dobro! Konačno nešto lepo! U toku podneva se jedva naterah da odem do pošte. Morala sam, jer sam obećala ženama da ću poslati knjige koje sam donirala za napuštene životinje. Opet „hejtujem” sebe jer nisam otišla na stari buvljak da kupim još knjiga kako bih donirala. Srećom, Bojan mi je dao nekoliko, imamo dogovor da zadržimo samo ono do čega nam je stvarno stalo. Odlazimo u kupovinu, povela sam i Bojana da mi „tegli zembilje”. U toku dana stiže mi još nekoliko paketa sa džidžabidžama koje ću postaviti na humanitarne licitacije za teško obolele. Dogovorila sam se sama sa sobom da ću knjige donirati za životinje, a sve ostalo za teško obolelu decu, ne mogu da biram strane. Uveče se standardno čujem sa drugarima, igramo video igru, nije nam išlo, smorena odlazim na spavanje.
Utorak, 12. oktobar 2021. godine
Budim se umorna, ova kiša je počela da utiče loše i na moje raspoloženje. Završavam sa poslom od juče i ljuta sam, jer u poslednje vreme stalno ostavljam posao od danas za sutra. Inače sam radoholičar. Postavljam ogrlicu na licitaciju za momka obolelog od tumora, dostiže poveću cenu. Bravo Andrea, opet si nabavila ono što će doneti novac! Ove humanitarne aktivnosti su mi došle kao psihoterapija od kako je počela pandemija. Peripetije oko tehničkog pregleda auta ponovo dižu tenziju u našoj jazbini. Danas sam se oprostila od projekta na kome radim četiri godine, maltene od kako sam u ovoj firmi. Ostao mi je samo najteži projekat, što znači pola radnog vremena, prokleta korona. Uveče mi se javlja drugarica koja sada živi u Poljskoj, stigla je u Srbiju te ugovaramo viđanje. Bojan se svađa sa golmanom naše reprezentacije, shvata da uzimam slušalice i odlazi da sa ocem odgleda ostatak utakmice. Kao i svake večeri, sa mojim „pajtosima” igram video igru, danas smo dobri. Bože, Andrea, imaš 31 godinu i igraš pucačinu sa drugarima, i još si i ponosna na sebe, poslednji put si to radila sa 15…
Sreda, 13. oktobar 2021. godine
Od ranog jutra kreće panika oko automobila, Bojan je otišao sa ocem kod majstora da srede šta se da srediti. Ne mogu više oko toga da se nerviram. Kroz glavu mi prolazi da je prošlo skoro nedelju dana od kada sam aplicirala za posao za koji sam mislila da imam dobre šanse. Nisam ni sigurna da ga želim s obzirom na to da je sudbina frilensera u Srbiji i dalje neizvesna. Neko mora da shvati da mi koji zarađujemo malo više od minimalca nismo isti kao neko ko zarađuje 5.000€, taj neko će otvoriti paušalnu firmu, a mi, sitna riba, mi smo kolateralna šteta. Opet mi se motaju one misli, da li promeniti državu ili promeniti posao, s obzirom na dešavanja na Kosovu, ono prvo mi je logičan izbor. Dosadila je ova neizvesnost ovde, posao će ti pojesti zdravlje, zdravstveni sistem je u haosu, a oni zaduženi za sistem polemišu o Kosovu. Sama pomisao na to da je jedna od opcija rat, izaziva mi napad panike i razmišljam da li sam normalna što već nisam bar hiljadu kilometara dalje odavde. Bojan se vraća od majstora, auto je sređen. Stiže mi mejl, dobila sam posao. Ravnodušna sam. Da li je apatija sve što nam je ostalo?!
Četvrtak, 14. oktobar 2021. godine
Budim se s mišlju da sam ipak srećna zbog novog posla. Entuzijastično odgovaram novom poslodavcu na mejlove. Previše je formalna što mi se malo ne dopada, imam utisak da se dopisujem sa robotom. To nikada nisam volela, ali se nadam da će se „otkraviti” kako vreme bude prolazilo. U ponedeljak počinjem sa novim poslom. Malo me brine činjenica da ću u ponedeljak biti kod mojih u selu, a koliko čujem, tamo svako malo nestaju struja i internet, taj luksuz ne mogu sebi da dozvolim prvog radnog dana. Nadam se da će sve biti u redu i ne mogu da shvatim da se neko sada setio da nešto popravlja, s obzirom na to da se mnogi ljudi greju na struju, uključujući i mene kada sam kod mojih… Nema veze, biće to sve OK! Radujem se što ću videti mamu i pse, nisam ih videla odavno. Već znam da će nas Leda izgristi, a Maks podići nos kada nas budu videli, to uvek rade kada ih ne obiđemo poduži period. Drug se javlja u grupnom četu, rešio je da za vikend proslavi rođendan, što je odlično jer ćemo svakako biti u selu. Divno, ponovo se celo društvo okuplja!
Petak, 15. oktobar 2021. godine
Taman kada pomisliš došao je petak, sutra je vikend, menadžer se seti da se pojavi i da ti pokvari dan. Sedam da popijem kafu uz pet cigareta i pregled „uspomena” na Fejsbuku. Pre tačno dve godine Bojan i ja smo ovog dana obilazili Keln i Bon. Keln mi se nije dopao, osim katedrale, zapravo, nijedan grad koji je bio uništen za vreme Drugog svetskog rata mi se danas ne dopada. Bon je već druga priča, jasno mi je zašto je nekada bio glavni grad. Sećam se silne kiše tada u Bonu, ali ni to nije uspelo da nam pokvari utisak. Sećam se koliko sam te 2019. imala volje za sve. Jako volim da putujem, čak se i usuđujem da kažem da su mi putovanja najveća motivacija u životu, a sada, od početka pandemije se više ne usuđujem bilo šta da isplaniram, jer mi je već nekoliko ideja propalo. Hoće li ova prokleta korona ikada prestati?! U toku dana se čujem sa dragom prijateljicom i spominjemo kako bismo mogle da odemo negde zajedno. Odlično, sada ponovo imam motivaciju da radim. Kada sam konačno završila sa poslom, podrazumeva se, igram video igru sa drugarima, ranije odlazim na spavanje jer sutra idem kući.
Subota, 16. oktobar 2021. godine
Kao I svake subote, ritualno ispijamo kafu sa Bojanovim roditeljima, uglavnom prepričavamo šta nam se dešavalo u toku prethodne nedelje. Pakujemo stvarčice i krećemo za BNS, već se radujem što ću izgnjaviti pse. Pred kućom nas dočekuju dve nesretne lutalice koje moja majka hrani i zbog kojih naravno ima problema sa komšijama. Jako me pogađa kako ljudi tretiraju životinje u Srbiji i nikada neću moći da razumem ljude koji su u stanju da ih ostave na ulici. Tata nas naravno dočekuje sa već spremljenim kvizom koji pravi svaki put kada dođemo u selo kako bismo vežbali za pab kviz. Ovog puta smo bili odlični, čak i u sportu! Nakon kviza odlazimo na rođendan, gde se ponovo srećemo sa ljudima od prošlog vikenda i ponovo uživamo u društvu. Najveći broj mojih prijatelja, uključujući i Bojana, rođeno je u oktobru te se svakog vikenda okupljamo. I ovo veće završavamo tako što sa M. i N. stojimo na ulici još sat vremena nakon rođendana, samo nas je ovog puta hladnoća rasterala.
Autorka je ekstremni ljubitelj životinja i vegetarijanac koji ne ide drugima na živce
