Nedelja, 10. oktobar 2021. godine
„Mnogi ljudi priželjkuju besmrtnost, a onda ne znaju šta će sa sobom kada nedeljom popodne pada kiša.” Ova rečenica najpoznatijeg istraživača noćnih mora, Dilana Doga, vrzma mi se po glavi otprilike svake nedelje u oktobru. I ova je počela mamurno, jer sam sinoć prisustvovao rođendanu prijatelja, a s obzirom na to da su zvanice mahom ljudi koji su usvojim tridesetim godinama, ovaj skup je protekao u ćaskanju, smehu, s po nekom tužnom pričom, ali i s dosta promila u krvi. Ništa lepše nego kada se nedelja završava uz ljude koje toliko volim i koji su u mogućnosti da svako crnilo preliju šljokicama, drečavim nijansama proleća i toplotom letnjeg prepodneva. Sivo, vetrovito jutro, jutarnja kafa (oko pola dva popodne) sa kumom uz neizostavno prebiranje aktuelnog političkog stanja. Idealna šok terapija da se prekine mamurluk i teskoba ovog vetrovitog dana. S obzirom na to da danas nisam popisivao struju (honorarni posao koji vučem sa sobom već 13 godina) rešio sam da se odam klišeu: ćebe, čaj, Herbertova Dina i mali beg u virtuelnu realnost u vidu omiljene video igre. Popodne je proletelo kao da ga je ova nesnosna košava oduvala i smrklo se pre nego što sam uspeo i da shvatim. Volim kada padne mrak da se provozam kolima, kupim cigarete, sok i kafu, mokrim, tužnim i silovanim pančevačkim ulicama. Posmatram novu uličnu rasvetu, prekopane ulice, jadni bagrem koji je vetar presamitio na pola preko puta kuće i shvatam kako drveće u ovom gradu više nije dobrodošlo. Puste ulice Gornjeg grada, nekada, kada sam bio srednjoškolac sam baš u ovakvim nedeljama voleo da se šetam ulicama i odagnam misli koje vuku ka narednoj školskoj sedmici. Vraćam se kući i uz ćaskanje sa Andreom o obavezama koje nam predstoje polako dovlačimo ovaj umorni dan do ponoći.
Ponedeljak, 11. oktobar 2021. godine
Nisam od onih koji sa velikom mržnjom očekuju prvi radni dan u nedelji. Valjda zato što već nekoliko godina radim i vikendom, pa je ponedeljak samo još jedno ime dana. Ovaj je bio poprilično sumoran. Neprestana kiša i zahlađenje nalažu da se napolju ostaje samo koliko je nužno. Uz prepodnevni ritual odlaska u kupovinu i do pošte sa Andreom, vuče se dan kao puž golać na stepeništu ispred vrata. Evo i popodne, pa predvečerje, posao završen, namirena produktivnost, ali ne i mozak. Stiglo je još jedno kumče na svet, presrećan zovem kuma da mu čestitam I uz ovu predivnu vest, noć se lakše pregurala. Konačno nešto lepo. Malo sunca u ovoj tami…
Utorak, 12. oktobar 2021. godine
Prokleta kiša nikako da stane. Znam, oktobar je, i kiše padaju (ne, nisam prešao u narodnjake), ali mi danas baš nije potrebna jer me očekuje puno posla po Jabuci. Selo izgleda tužno, umorno. Kao da su ga zaposeli duhovi. Mokar do gole kože ulazim ljudima u dvorišta da popišem struju, a oni vire iza zavesa i nevoljno me puštaju da im remetim hibernaciju. Umoran i na rubu prehlade se vraćam kući u kasno popodne i saznajem da mi se nastavlja agonija sa registracijom auta. Sve je u ovoj zemlji uređeno do tančina (evo, toliko se „tigar” razgoropadio da je i cena zejtina otišla dođavola), pa su morali da pooštre tehničke preglede. Ne mogu danas da petljam oko kola, vreli tuš malo vraća duh, tako da palim cigaretu i čekam fudbal u 20:45. Azerbejdžan je ipak sila! Uz po koju čokoladicu, sok od breskve i omiljenu Dungeon crawler video igru i ovaj mučni dan se priveo kraju…
Sreda, 13. oktobar 2021. godine
Agonija se nastavlja. Dva kvazi-majstora, sa alatom, nervozom i cajnotom pokušavaju da pripreme jadnu gomilu gvožđa za muke tehničkog pregleda. Dok radimo, nailazi poštar sa kojim vodim usputni razgovor. Malo razgovora sa njim o bivšoj firmi koju sam napustio zbog mizerne plate i najave da ću morati da potpišem „pristupnicu koja se vrlo lako odbija”. Prozor je nekako sređen, sada sledi jurnjava za popravkom sijalice iznad tablice po pljusku koji je potopio prilično sunčano prepodne. Nakon turbulentne prve polovine dana, druga se ponovo vuče… Razgovor sa prijateljem o njegovom nadolazećem putu u Pariz budi nostalgiju i sećam se kako sam proveo magične tri nedelje u Gradu svetlosti davne 2006. godine. Eh, da mi je da još jednom po kišnom danu prošetam Monmartrom, Pigalom, slušam huk Sene i gledam u tamne oblake koji zlokobno plešu iznad vrha Ajfelovog tornja. Ipak, realnost brzo šamara, završavam posao da ne bih opet ulazio u konflikt sa menadžerom oko kašnjenja, vreo tuš pa hladno ćebe. Malo šetnje po Arakisu pre sna.
Četvrtak, 14. oktobar 2021. godine
Dao sam sebi malo oduška i duže spavao. Što bi rekla Rahela Ferari „Posao nije zec, neće pobeći”. Rešili smo Andrea i ja da malo sredimo ovu našu jazbinu, jer nam se najavila drugarica iz Poljske da će navratiti u petak uveče. Nakon sat vremena i površnog sređivanja, odlučujem da pogledam prvu epizodu adaptacije Zadužbine Isaka Asimova. Ah, beg u jednu od omiljenih franšiza me je samo isfrustrirao. Ne, nije sve za male/velike ekrane, ostavite knjige da žive svoje živote! To me opet dovodi do činjenice da ni ove godine neću otići na oktobarsko hodočašće do Beogradskog sajma knjiga. Dobro, pandemija i dalje ne jenjava, ali da li je ova manifestacija rizičnija od Guča, Egzita i raznih vašara koji su se tokom godine basnoslovno odvijali. Korona i dalje napada samo u određenim periodima dana i godine… Zove me Joe. Naša ustaljena mantra već više od dvadeset godina mi baš prija. Lepo je kad sa prijateljem uspeš za sat vremena da pređeš teme od „kako zdravlje?” do „da li u Andromedi sanjaju električne ovce?” Rolerkoster emocija, što bi rekli pretparački romani. Veče je već kliše. Ne mogu više da spremam potkrovlje, daj da završim posao uz neki podcast i da se komiram.
Petak, 15. oktobar 2021. godine
Ovo je bila već ne znam koja noć bez sna. Ne znam gde su nestali, ali to me pomalo plaši. Bojim se da nije mozak počeo kreativnu vegetaciju. Ali, Andrea je skuvala kafu i njen topao, gorki miris me vraća u realnost. Na poslu traže jaču produktivnost, tako da veći deo dana balansiram između rada i pauza u vidu pranja sudova, po koja partija video igre i par strana knjige. U kasno popodne, nakon završenog posla, ne izlazi mi se. Mantrično sam se sa bratom provozao do Strelišta, vratio kući i razglabao malo sa Andreom o planovima za proslavu rođendana, koji mi uskoro stiže. Pred spavanje sam rešio da se politički apdeptujem uz 24 minuta sa Kesićem, ali ne mogu više taj otrov da varim, ni uvijen u šećer Njuzovaca i Kesića. Previše je! Posmatram kroz prozor novu, neonsku sijalicu i polako napuštam javu…
Subota, 16. oktobar 2021. godine
Danas idemo za Banatsko Novo Selo, da proslavimo rođendan dragog prijatelja. Obožavam ove trenutke, jer znam da će i ova subota kao i prethodna biti puna melema, opojnog mirisa i mile muzike reči koja će dolaziti iz grla ljudi koje već duže vreme smatram rodbinom. Ritualno ispijamo kafu sa mojim roditeljima, slušamo majčine planove i očeve vickaste dosetke, spremamo se i krećemo. Volim što odlazimo u selo, jer svaka audiovizuelna promena prija i duhu i telu. Jedva čekam da sednemo sa Andreinim roditeljima, da pričamo, klopamo i smejemo se, a tu su i najomiljenija četvoronožna bića koja dugo nisam video u vidu Maksa i Lede, dede i unuke haskija. „Duhovna ortopedija”, što bi rekao Voja Vijatov. Pošto smo već tri godine ludi za pub kvizovima, Andrein otac nam sprema kviz i popodne protiče u nadmetanju u raznim oblastima. Jako ću biti tužan ako Milica prestane sa održavanjem kviza „Mislilac”, ali avaj, šta je tu je. Uz floskulu „vreme brzo prolazi kad se zabavljaš” stiže i veče, pa se spremamo i odlazimo do centra na naš „Elrondov savet”. Svi su super raspoloženi, pijemo pivo u omiljenom kutku kafića i bojimo veče nijansama koje nam najviše prijaju. Napolju je hladno, ali u srcu pretoplo. Ni sekundu ove prelepe večeri nije pokvarila horda pijanih klinaca, koja je zbog fajronta bila primorana da sve svoje pubertetske nagone i komplekse izvriskuje po ulici. Oduvek su mi se gadile ovakve scene, ali s vremenom sam prestao da obraćam pažnju, kao na nezainteresovane statiste u filmu. A, ovaj film se primakao svom hepi endu, i uz prizvuk tmurne radnje i sive scenografije, ipak doprineo fenomenalnom „director’s cut”-u u kome se još jedna nedelja završava sa osmehom na licu i blagom setom za nastavkom.
Autor teksta je neozbiljni pesimista, fanatični zaljubljenik u devetu umetnost, gurmanske pljeskavice, naučnu fantastiku i dane bez vetra
