Nedelja, 10. novembar 2019. godine
Nedelja je jedna od retkih prilika kada se među porodicama u Velikoj Britaniji (u VB, ne u Ujedinjenom Kraljevstvu, pošto tu potpada i Severna Irska, a tamo religija definiše podosta toga) može primetiti neka religiozna podela. Naime, nedelja ujutru je rezervisana za crkvu, tako da neki drugari naša dva sina (Vladan – devet godina, Stefan – tri) nisu slobodni do posle 12 za playdate. A kako smo Milja i ja više rekreativno pravoslavni (a i Srpska crkva je u dalekim divljinama Notting Hilla), prepodne prolazi u igranju igrica (Minecraft, Super Mario Kart 8), natezanju oko domaćeg, i današnjem otkrovenju: Netflixovoj sjajnoj adaptaciji Dr Seuss-ove knjige „Green Eggsand Ham”.
Ovde je poznat fenomen da duhovnost porodice raste sa približavanjem polaska dece u školu. Naime, dobre državne (besplatne) škole su relativno retke i obično zahtevaju da živite u krugu od oko 100 do 300m kako bi deca upala u catchment area. Shodno tome, cene kuća i stanova u blizini takvih škola su obično više za 10-15 odsto. Braća i sestre učenika uvek imaju prioritet, tako da ako se desi da neke godine škola prima manji broj dece, zbog recimo radova na učionicama, može se dogoditi da niko sa strane ni ne može da uđe. S druge strane, privatne škole su prestižne, ali skupe. Pouzdano srednje rešenje su obično crkvene škole, u koje je lakše ući pošto boduju učenike i po porodičnoj religiji – maksimalan broj poena ako su iz tačno te branše (obično anglikanske i katoličke), onda nešto manje za ostale hrišćanske crkve, i minimum za muslimane i Jevreje. Ali, ne lezi vraže, nije dosta samo izjaviti kako ste religiozni, već se obično zahteva i pismena izjava vašeg sveštenika kako marljivo dolazite u crkvu i kako ste ključni deo crkvene zajednice, tako da je idealno vreme za povratak crkvi oko dve godine pred polazak u prvi razred. Ova pojava se naziva Pray not to Pay – pomolite se da ne platite.
Kako tokom radne nedelje retko imamo prilike za neke porodične izlaske, vikendom smo obično negde po gradu. Danas u Barbican centru nastupa Tamara Stefanović, popularna pijanistkinja i moja rođaka, tako da smo planirali da odvedemo decu da je čuju i vide. Nažalost, mene je strefio neki stomačni virus pre dva dana, tako da su nam se planovi malo poremetili. Povrh toga, Milja ide u Lisabon na konferenciju u utorak, a ja bi trebalo da letim za Vašington u subotu na moju konferenciju, tako da mi je prilično stalo da se oporavim što pre.
Soundtrack: Ennio Morricone (pa rođendan mu je!): „The Good, the Bad, and the Ugly”, „Two Mules for Sister Sarah”.
Ponedeljak, 11. novembar 2019. godine
Još se oporavljam od stomačnih tegoba tako da radim od kuće, što u principu mogu da činim kad hoću, ali naravno realno ne mogu pošto obično imam sijaset sastanaka sa mojim timom, saradnicima, studentima itd. Jedan moj prijatelj, isto akademik, poredi naš posao sa privatnim preduzetništvom: donosiš pare kroz projekte, plaćaš poreze (univerzitetu, oko 50 odsto), zapošljavaš ljude, moraš da brineš o njihovom napredovanju, i proizvodiš rezultate – naučne radove i softver, u slučaju moje oblasti. Ono što deprimira mnoge mlade akademike je što i ako se napiše briljantan predlog projekta, ne postoji nikakva garancija da će on biti fundiran. Procenat uspešnih predloga je svega oko 15 odsto kod većine organizacija koje finansiraju istraživanja. To u praksi znači da se bilo koji naučnik mora spremiti na mnogo odbijanja. Trik je da se isti projekat preda na više mesta zaredom, dok se neko ne upeca i isfinansira ga. Najgora greška je da se provede pola godine pišući predlog istraživanja i onda, nakon prvog neuspeha, dignu ruke i ode na nešto drugo. Tih pola godine su onda potpuno protraćene.
U nekom trenutku tokom prepodneva, mahinalno učitavam sajt The Guardian-a i stomak mi se, dodatno, prevrće od predizborne kampanje koja je u punom jeku. Ne smatram sebe naročito ekstremnim levičarom, ali u ovom trenutku, s konzervativnom partijom koja je postala kult Brexita, UK-u je jako potrebna laburistička vlada da malo vrati stvari na normalu. Nažalost, Jeremy Corbyn, lider laburista, vrlo je iskren, principijelan, uglavnom čestit, ali i potpuno neupotrebljiv kao vođa partije. Na primer, neki minorni antisemitski ispadi nekolicine lokalnih aktivista su naduvani preko svake mere, uglavnom zato što Corbyn nije imao snage da odreaguje odlučno i na vreme i to saseče u korenu. Kvalitetni ljudi koji se ne slažu sa nekim njegovim malo ambicioznijim idejama bivaju skrajnuti i na kraju napuštaju partiju. Uopšte, jako me podseća na jednog srpskog lidera koji isto tako nije bio obavešten ni o čemu dok nije bilo dockan.
Uveče idemo na Vladanov trening stonog tenisa u Notting Hillu, koji drži jedna jugoslovenska bivša šampionka. Ovaj put je izgleda bio odličan i hvali ga na mrtvo ime. Kad bi još bilo škola koje daju sportsku stipendiju za stoni tenis…
Soundtrack: Midnight Oil – „Blue Sky Mining” i „Dreamland”, drugarica postovala pa sam se prisetio izvanrednog koncerta od pre dve godine, na kome sam bio sa ocem jednog Vladanovog drugara – Australijancem koji nije mogao da se načudi da ja znam ko su Oils! Objasnio sam mu uticaj Jugotona i bugarskih pirata na moj muzički put.
Utorak, 12. novembar 2019. godine
Milja ujutru odlazi na AEA konferenciju u Lisabonu, vrhunsku u njenom polju, gde prezentuje dva rada. Vratiće se u subotu, nakon što ja već odem za Vašington na AMIA konferenciju, tako da se nećemo videti nekih desetak dana. Ovo se ne dešava naročito često – oboje minimizujemo duga odsustvovanja od kuće koliko je god moguće – ali ova dva je bilo nemoguće izbeći.
Vladana vodim u školu, Stefan ide u igraonicu sa dadiljom, i taman da uzmem da radim kad mi stiže vest da Derek, dugogodišnji saradnik iz Dablina, prelazi na drugi posao i neće moći da dođe u Vašington da učestvuje na našem panelu pošto bi trošio pare starog projekta. Šalje mi slajdove i nada se da ću moći da preuzmem i njegov deo.
Popodne imam sastanak na Imperial College-u u South Kensington-u, gde sam radio MSc i doktorat i proveo dobrih 14 godina. Koristim priliku da se tamo nađem sa kolegom na ručku u jednom malom neuglednom kineskom restoranu koji služi najbolju pečenu pačetinu u Londonu.
Soundtrack: Crowded House – prvi i „Woodface”.
Sreda, 13. novembar 2019. godine
Neke puste nade da ću moći da radim od kuće i završim nešto konkretno naglo čile kada pogledam kalendar za danas. Prvo imam sastanak istraživačke grupacije u okviru Guysand St Thomas Trusta, koji obuhvata dve velike londonske bolnice. Sastanak više politički nego naučno koristan, ali će mi poslužiti da se uputim u trenutna događanja u drugim grupama, i da dogovorim neke potencijalne saradnje. Drugo je, i mnogo bitnije, sastanak sa jednom doktorantkinjom, u vezi koje je Kings napravio niz administrativnih grešaka koje su rezultirale time da ona već pola godine ne prima stipendiju. Uzevši u obzir da se žena upravo vratila sa porodiljskog, i da su joj te pare preko potrebne, situacija uopšte nije naivna. Na svu sreću, svi u odseku su spremni da pomognu i uspevam bez ikakvih problema da odobrim fondove iz kojih možemo da je smesta isplatimo. Ono što ona neće videti je da ćemo se narednih godinu dana preganjati sa centralnim finansijama oko toga ko je šta skrivio.
Novi problem. Hejzus (Jesus), istraživač iz moje grupe, mrtav je bolestan, s temperaturom od 39 i nije siguran da će moći da ide u Vašington da prezentira. Još uvek radi na svom materijalu, ali ne zvuči dobro. Jedna od dve prezentacije takođe zavisi od Helianta, srpske firme sa kojom radimo, koji isto rade punom parom da završe sve na vreme.
Vladanu otkazan čas bubnjeva usled bolesti učiteljeve supruge. Umesto toga ga šaljem da sam vežba tri komada koja će da svira za grade ispit u februaru. Mali Stefan se super nosi bez Milje – nema plakanja ni histerisanja. Samo se povremeno potuče sa bratom, ali to sve ide u rok službe.
Soundtrack: Pixies – „Beneath the Eyrie”, Baltazar Benitez – „Music of Astor Piazzolla”.
Četvrtak, 14. novembar 2019. godine
Danas ću uspeti da radim od kuće. Odvodim Vladana u školu i Stefana u vrtić i vraćam se da saniram neku kliničku studiju koja koristi naš softver da regrutuje pacijente. Softver dobro radi, ali zavisi od sistema za elektronske zdravstvene kartone koji je izmenio neke parametre i to sad moramo da popravimo s naše strane.
Uspevam da se izvučem na sat i po da odem do teretane, što mi dodaje osam Vitality poena. Vitality je britanska firma koja nudi životno i zdravstveno osiguranje, ali takođe i prati aktivnosti svojih mušterija putem smartwatch-eva (dnevni broj koraka, vežbanja, koliko voća i povrća kupujete preko interneta…) Ako postignete određeni broj koraka tokom nedelje, dobijate beneficije koje zajedno vrede više od mesečne rate osiguranja, npr. bioskopske karte, Starbucks kafe, Amazon prime isporuke itd. Naravno, ako neki dan ne uspete da postigne dovoljan broj koraka, možete da primenite balkanske metode, skinete sat i vrtite ga u ruci 10-15 minuta da dopunite kvotu…
Hejzusu još gore, saopštava mi da ne može da leti u subotu, tako da ću ja morati da prezentiram demonstracije. Jedna demonstracija mi se preklapa sa panelom koji vodim. Na svu sreću, Brendan, moj dugogodišnji mentor/saradnik/prijatelj, pristaje da uskoči i održi demonstraciju i/ili učestvuje na panelu.
Vladan bi četvrtkom obično opet išao na stoni tenis, ali trenerovoj ćerci je rođendan tako da je trening otkazan. Provodimo veče igrajući stoni tenis na stolu za ručavanje, sve sa montažnom mrežom i Stefanom koji je jako ponosan kad uspe da udari loptu!
Soundtrack: Peter Gabriel – „Flotsam and Jetsam”.
Petak, 15. novembar 2019. godine
Taman kad sam mislio da predstojeći put za Vašington ne može da se dodatno zakomplikuje, javlja mi se koleginica da mi kaže kako najverovatnije ne može da leti na konferenciju pošto je njen muž u bolnici i mora na hitnu operaciju kičmenog pršljena. Poslaće mi svoju prezentaciju do kraja dana, ali moraću ja da je izlažem. Samo sam zahvalan da je ona krajnje marljiva i pedantna, tako da mi je poslala materijale sa beleškama koje bi svako mogao da izlaže. Ona sad ide u bolnicu da bude sa njim, dok joj tast i tašta čuvaju decu.
Dotle, moj doktorant mi je poslao nekoliko slajdova za taj isti panel koji su neupotrebljivi. Na brzinu ih ispeglam i tražim mu dodatne informacije. Talentovan je programer, ali mora da se nauči da izvuče glavne poruke iz materijala i da ih objasni publici. Njegov doktorat je upravo ušao u writing up fazu, tako da će morati to da nauči prilično brzo.
Deca dolaze iz škole/vrtića i uzimamo da pikamo Super Mario Kart 8 i igramo društvenu igru Labyrinth pre nego što ih spremim za spavanje. Mlađi insistira da opet čitamo „Green Eggsand Ham”, nakon TV serije, dok stariji hoće da završimo kompletnog „Calvin-a & Hobbes-a”, u tri ogromna toma u tvrdom povezu.
Koleginica mi se javlja iz bolnice. Nakon celog popodneva čekanja na operaciju, bez hrane i vode, odlučili su da njenom mužu pomere operaciju za sutra usled nedostatka kapaciteta i nekoliko hitnih slučajeva. Devet godina konzervativaca na vlasti…
Soundtrack: Opet na Indigo Girls, „1200 Curfews” živi album, i R.E.M.-ov „Monster” remasterovan.
Subota 16. novembar 2019. godine
Deca se bude s petlovima – u 6.30 ujutru. Spremam doručak, završavam pakovanje, dadilja stiže, pozdravljam se sa decom i krećem na Heathrow. Letim business klasom, tako da prolazim kontrolu na Terminalu 5 za svega par minuta i idem pravo u lounge na doručak. Univerziteti, kao i ostale državne institucije, insistiraju na putovanjima u ekonomskoj klasi, čak i ako se to plaća od projekata koje su akademici dobili. Pošto sam imao nezgodnu vaskularnu epizodu pre desetak godina, imam blanko dozvolu da uzimam premium economy karte, koje onda upgrade-ujem u business koristeći avio milje, kojih imam na pretek. Tako da sam poslednjih par godina skoro svaki put duže distance uspevao da letim poslovnom klasom. Glavna razlika je u tome što se sedište otvara u krevet i moguće je sasvim lepo odspavati par sati, što omogućava čoveku da funkcioniše sledećeg dana. Ove nedelje će mi to biti itekako potrebno.
Nakon što smo se ukrcali, saopštavaju nam da su uočili problem sa motorom, ali da će se sve rešiti za pola sata. Nakon pola sata, ništa se nije rešilo, ali majstori traže neku cev koju treba zameniti. Sat vremena kasnije, cev je pronađena (!) i najavljuju poletanje za pola sata, nakon kojih se pilot ponovo javlja, ovaj put sa nešto manje entuzijazma, da nam kaže da je cev bila pogrešno obeležena i da pretražuju hangare da nađu pravu. Takođe, posadi je isteklo maksimalno vreme koje mogu biti na dužnosti, tako da traže specijalno produženje i za to, kako ne bi morali da menjaju celu posadu. Sat vremena kasnije, pronašli su cev – majstori je instaliraju – i kontrola leta im je odobrila ekstra tri sata dužnosti. Milja, koja je u međuvremenu sletela iz Lisabona, nije baš uverena da bi taj avion i ta posada uopšte trebalo da lete.
Sa pet sati kašnjenja, polećemo. Dvoje kolega me čekaju na večeri u „Old Ebbit Grillu”, čuvenom restoranu pored Bele Kuće gde političari i stafferi često zalaze – nalik TV seriji „The West Wing” – ako stignem u razumno vreme, hvatam taksi pravo tamo i javljam hotelu da stižem do ponoći. Jedan panel gotov, drugi pod kontrolom. Jedan demo manje-više spreman, drugi će morati da sačeka ponedeljak. Ipak, let je prijatan, uspeo sam da pogledam poslednji Spiderman film, nakon više od pola godine, kao i novu epizodu „Star Wars” TV serije „Mandalorian”. Čeka me totalni haos na konferenciji, voleo bih da imam malo više vremena da posetim par Smitsonian muzeja, da se promuvam Vašingtonom – možda jedini američki grad sa propisnom istorijom – ali biće zabavno i ovako.
Soundtrack: AC/DC – „Back in Black”, The Jam – „Town Called Malice”, Bruce Springsteen – „Western Stars”.
Autor vodi grupu za biomedicinsku informatiku na King’s College-u i živi u Londonu od 1997.
