Nedelja, 22. avgust 2021. godine
Naučila sam da malo očekujem od avgusta. Već godinama unazad, kad vraćam tako film i prisećam se nekih dešavanja, shvatam da mi je svaki prethodni avgust baš… kritičan. Uvek me tako zadesi neka glupost, slomljeno srce ili samo neka neobjašnjiva melanholija.
Ovog avgusta se, doduše, super držim. Uspevam da svoje dane ispunim lepim stvarima, druženjima, žurkama, smehom. Danas sam, na primer, sa drugom Nikolom išla do Muzeja afričke umetnosti, gde je održavao jedan veliki piknik, komplet sa DJ-evima koji su vrteli muziku ceo dan. Odlučili smo da se smestimo na vrh jednog brdašceta, gde smo imali fantastičan pogled na sve mlade koji su se tu okupili. Uprkos tome što nas je bilo samo dvoje, divno smo se proveli. Uz hladna pića i glasnu muziku, razglabali smo o raznim temama, od komentarisanja ljudi koji su odlučili da sednu tačno do nas, do toga da li želimo decu ili ne.
Tokom povratka u Pančevo, čula sam se sa dve drugarice, te smo odlučile da se nađemo na kratko. Nekako smo se prethodnih dana često mimoilazile u izlascima, te smo htele da sumiramo utiske. Nakon toga, pravac moj topli dom, gde sam se elegantno ušuškala i pustila sebi seriju Normalni ljudi. Gledam je drugi put sad, neko zlo me je nateralo izgleda. Normalni ljudi je jedna od najboljih serija koje sam ikada gledala, iako mi veoma teško pada. Iako obično nisam fan romantičnih filmova i serija, ova je definitivno izuzetak. Veoma je… iskrena. To je najbolja reč koju mogu trenutno da smislim. Ukratko, radi se o dvoje ljudi, Konel i Merijen, i njihovoj dugogodišnjoj romansi, od srednje škole pa do kraja fakulteta. Ta njihova ljubav je konstantno prisutna u seriji, iako često nije u prvom planu – pratimo njihove živote, i kad su odvojeni, i kad su zajedno, gledamo ih kako sazrevaju, kroz kakve životne muke prolaze. Saosećam se sa njima, pronalazim delove sebe u njima, i zato mi je malo mučno da pogledam celu seriju od jednom. Jedna epizoda po večeri je sasvim dovoljna.
Ponedeljak, 23. avgust 2021. godine
Verovatno najbitniji faktor u mom životu koji me održava ovog leta jesu svi predstojeći projekti na kojima radim i učestvujem. Ovaj ponedeljak sam upravo tome i posvetila – radim istraživanje za projekat, zatim taj upitnik šaljem na preko 150 mejlova. Ne zvuči nešto preterano zanimljivo, ali ako ovaj deo dobro prođe, sledeće godine ću aktivno biti koordinator jednog velikog internacionalnog projekta. To mi je dovoljna motivacija.
Kako zađe sunce, ja tako počnem da se komešam, treba mi da izađem iz kuće, što bi se reklo, „na svež vazduh” (iako je vazduh daleko od svežeg u Pančevu). Sa Sandrom se dogovaram da je pokupim i da zajedno „prošetamo”. Ta šetnja se završava iste sekunde kad naiđemo na neku zabačenu klupicu, odakle ne mrdamo satima. Čak i tih par sati ume da nam bude malo, kad se prisetim da smo umele da se ne odvajamo jedna od druge nedeljama, naročito kad smo bile male. Naši roditelji se druže od pre nego što smo se obe rodile, tako da smo skoro pa i odrasle zajedno. Skoro pa smo sestre. I baš zato joj dajem puno pravo da me krvnički isproziva kad joj ispričam šta mi se izdešavalo u poslednjih mesec dana. Kao i uvek, za sve što kaže je u pravu. Treba mi ponekad da me neko tako uhvati za ramena, prodrmusa i kaže mi da se saberem.
Utorak, 24. avgust 2021. godine
Danas sam se napokon nakanila da uzmem da gledam nešto novo. Ne gledam filmove preko dana, jer se bolje fokusiram noću. Dok još ima dnevnog svetla, a ja nemam šta da radim, na repertoaru su serije. Današnji izbor je serija za koju sam čula još kad je izašla, jer su je voditeljke mog omiljenog podkasta stalno spominjale. Derry girls. Ne znam šta mi bi da je ranije nikad nisam uhvatila, kad je ko stvorena za mene. Tinejžerke Irkinje trče po malom gradu i bivaju šašave. Šta bi drugo čovek mogao da poželi? Uz to, ja baš otkidam na te smešne akcente.
Popodne odlazim sa Urošem na kafu. Ako ste čitali dnevnik Anje Vlačić, možete pretpostaviti šta sledi – čitao mi je tarot. Za ovo specifično čitanje ga jurim već neko vreme, i danas je bila savršena prilika da to obavimo. Dosta mi je on tu napričao, i taj mogući tok događaja se savršeno nadovezuje na sve što su mi karte pokazale u poslednja dva meseca. Reći ću vam samo, oktobar pršti od drame. Toga nikad dosta.
Ubrzo se razilazimo, Uroš mora da uči, a ja odlazim na KOMPAS-ov sastanak. U Domu omladine me dočekuju moji dragi KOMPASovci, sa sve grickalicama, sokovima i porodičnom picom. Današnji sastanak je ležeran, vreme provodimo tako što punih usta jedni drugima prepričavamo letnje avanture i anegdote. Nakon skoro godinu i po dana usporenog rada, napokon se vraćamo u stari ritam, i planiramo gomilu stvari! Doduše, kako smo odlučili da nam je ovaj sastanak ležeran i više za druženje, samo okvirno pričamo o predstojećim akcijama. Dok se rastajemo, osećam da smo svi podjednako i nenormalno uzbuđeni oko svega na čemu radimo.
Sreda, 25. avgust 2021. godine
Nakon oko dva sata sna, po kiši i hladnoći, ja jednostavno moram da idem na vožnju. Bože i živote, strašno. Dobro, sama sam kriva što sam neispavana. Gledala sam Derry girls do ranog jutra, iako sam sebi obećala da ću da legnem nakon druge odgledane epizode. Od kako sam oči otvorila, osećala sam se izgubljenom i izuzetno zbunjenom. Taj osećaj je kulminirao kad sam stavila sočiva, pogledala se u ogledalu, stavila naočare za vid koje mi ne trebaju jer, ponavljam, stavila sam sočiva, pa sam se tako slepo šetala po kući par minuta, u blagoj panici jer sam pomislila da mi se preko noći dioptrija dvostruko uvećala. Kad sam shvatila koliko sam pogubljena, počela sam ozbiljno da se plašim za svoj život tokom tog časa vožnje.
Sve je, doduše, prošlo sasvim okej. Promrzla sam u povratku kući, što zaista nije fer, i dalje je avgust. Je l’ znate ono kad se do te mere nenormalno bolesno umorni i neispavani da ste puni energije? Ja sam se tako osećala kad sam sela na svoj krevet. Kao da sam popila tri energetska pića na eks. Za 15 minuta sam skroz sredila sobu, i kako sam to završila, tako sam pala u krevet, premorena. Čudne neke oscilacije.
Tri dremke kasnije, osećala sam se još gore. Već je uveliko pao mrak, napolju je bilo još hladnije, i ja sam tu odlučila da baš moram da izađem iz kuće, barem na kratko, da se prošetam. Odavno sam shvatila da se ne osećam lepo ako ceo dan provedem u svojoj sobi, te sam razvila tu neku rutinu da, kad se i zadesi da ne mrdnem iz sobe, barem na pola sata odem u šetnju. Pustila sam svoju avgustovsku plejlistu, i put pod noge.
Četvrtak, 26. avgust 2021. godine
Probudila sam se sa neopisivom željom za nekim dobrim krimi dokumentarcem. Kad god se zainatim da gledam baš nešto iz tog true crime žanra, to mi oduzme dobrih par sati. Samo za izbor moram da odvojim barem sat vremena. Kad su takvi dokumentarci u pitanju, jako sam izbirljiva. Retko nailazim na slučajeve za koje nisam čula uopšte, i kad naiđem na neki takav, uvek se zainteresujem. Danas to nije slučaj, i hvatam se za neki noviji Netflix specijal o Ričardu Ramirezu. Čitala sam i slušala o njemu godinama, i mogu reći da već znam skoro sve, te sam od dokumentarca očekivala da mi malo obnovi znanje, da prikaže detalje istrage i da mi predstavi nešto novo. Ništa novo nisam ni čula ni videla, al sam barem ispunila vreme do večerašnjeg KOMPAS sastanka.
Na KOMPAS sastanak stižem fino raspoložena i spremna za rad. Velika akcija koju spremamo je KOMPAS ŠKOLICA!!!!! Nakon skoro dve godine, ponovo održavamo trening za obuku vršnjačkih edukatora i primamo nove članove! Priprema za školicu je veliki posao. U KOMPAS-u se ništa ne radi ofrlje, te na sastancima u detalje pripremamo promotivnu kampanju. Već smo smislili skoro sve postove koji će se u tom periodu naći na našem Instagramu (zapratite nas: @kompas_ngo!), kako ćemo mladima iz Pančeva predstaviti ovu divnu priliku na predavanjima, kakve ćemo inovacije uneti u ovogodišnju školicu… Mogu vam sa sigurnošću reći, ova školica ima da KIDA.
Petak, 27. avgust 2021. godine
Ponovo nisam mogla da zaspim sinoć. Ovaj put zaista nije bilo do mene! Sve uređaje sam ugasila već u 1, ali ništa nije vredelo. Vrtela sam se tako po krevetu dok nisam videla kako napolju sviće. Tek tada, izjutra sam zadremala malo, samo na par sati, dok nisam morala ponovo da se probudim za vožnju.
Izuzetno neispavana, na putu do autoškole razmišljam šta će mi to uopšte. Automobili su mašine smrti, zagađuju okolinu i generalno mi baš ne treba da vozim. Po Pančevu ili hodam ili vozim bicikl, a do Beograda najlakše uhvatim bus. Te misli me prolaze tek kad se opustim u sedištu, kad uhvatim fin tempo. Tad mi je lako, čak i vidim draž u tome.
Dremala sam do predveče. Zaslužila sam, realno. Dogovorila sam se da odem na piće sa Vladimirom i Teodorom uveče. Ne mogu da dočekam da ih vidim. Oboje rade, i jave se tek kad imaju vremena. Posle večeras, nećemo se sresti dobre tri nedelje. Ja idem na omladinski trening u Sremske Karlovce, a oni idu na more. Kad se nađemo, sedamo u „Enigmu”, i vodimo duboko intelektualne razgovore koji se sastoje od ogovaranja, podlih i smešnih komentara na moj račun i Vladimirove izjave: „Most na ćupriji”.
Subota, 28. avgust 2021. godine
Kad se pakujem, volim da se pravim da mi za to treba apsolutno ceo bogovetni dan. Prvi deo dana provodim u konceptualizaciji svojih autfita, što znači da nema teorije da ustanem iz kreveta ili ikako mrdnem prstom da uradim išta. Težak je posao biti ovako posebna.
Tek negde nakon ručka otvaram kofer, koji onda preskačem dok prvo stavljam svu odeću na krevet, čisto da bih imala evidenciju šta nosim i da li sam nešto zaboravila. Dok rovarim po ormaru, svi koncepti padaju u vodu, i grabim svaki komad koji mi padne pod ruku, imala ja priliku da ga obučem ili ne. Zatim, pauza za kafu. Sedim na samom kraju kreveta, na ivici, da ne bih sela preko stvari. Pakovanje se nastavlja čim ispijem poslednji gutljaj kafe.
Sveukupno, ovaj proces bi trebao da traje oko sat vremena. Danas mi je trebalo oko osam sati. Za šestodnevni put, taman.
Veoma sam uzbuđena oko ovog treninga. Tema je mentalno zdravlje mladih, tema koja mi je poznata i o kojoj sam nedavno pisala za PanPress. Jedina sam osoba iz Pančeva na projektu, što znači da ću biti okružena skroz novim ljudima, koje jedva čekam da upoznam. Produkt treninga će biti kratki film, koji ćemo praviti pod mentorstvom nekog iskusnog režisera. Zaista, projekat mojih snova.
Iako sam se baš naradila tokom dana, i dalje imam energije da odem u šetnju. Glupo od mene, s obzirom na to da je krenuo pljusak čim sam odmakla od kuće. Iskreno, ne smeta mi toliko. Veoma „glavni lik u tinejdž indi filmu” od mene – kompleks koji me ganja od moje dvanaeste godine. Šetala sam se tako posebna po kiši oko dva sata, slušajući muziku.
Za laku noć, po verovatno 25. put gledam film Gone girl. To mi je najdraži film još od kako sam ga prvi put pogledala, čini mi se 2015. godine. Definitivno je najbolji Finčerov projekat, i iskreno sumnjam da se može nadmašiti. Film je mračan, ali mene uvek ispuni veoma pozitivnom energijom kad god ga gledam. Amy Dunne jeste poprilično sumanuta kao lik, ali način na koji odlučuje da preuzme kontrolu nad svojim životom, čak i kad joj je bilo najgore, me inspiriše. Iskreno, mislim da je ona tu jedina normalna. Njena istrajnost, posvećenost, pažnja prema detaljima… jednostavno fantastično.
Dok tako ušuškana uživam, ne mogu da ne pomislim: Ovo je možda najbolji avgust do sada.
Autorka je odradila i više nego dovoljno introspekcije za danas, i ne želi više da razmišlja o sebi, te vam se neće ni formalno predstavljati
