Nedelja, 27. februar 2022. godine
U 00:01 auto je pun, toliko da mesta nema ni za čačkalicu. Ne znam kako je sve stalo. Idemo iz pravca Sombora. Tri godine, mesec i četiri dana života u drugom gradu spakovano je u jedan naizgled veliki a ustvari mali auto. Mali, jer unutra su moji veliki ljudi. Bubi, Tina i sestra Jeca. Ispratile su me i vratile u istom sastavu. Porodica kao veliki sistem podrške uvek je tu. Isped zagrade čekaju tata i brat. Treba snage da se isprazni auto. Majka na vratima sa širokim osmehom i toplim zagrljajem upotpunjuje osećaj da sam se vratila. Umor od selidbe me je lagano sustigao, ali me to nije sprečilo za odlazak odmah do grada koji sam prigrlila već prvo veče. Shvatila sam, došlo je do glave. Da, vratila sam se. Sa onim po šta sam otišla. Napokon sam po struci, ono u čemu sam najbolja, a to je rad sa decom. Jutro, širi se miris nedeljnog ručka. Dom, svi su na okupu. Tako je dobro imati gde da se vratiš. Pri raspakivanju kofera nailazim na dragu knjigu koju sam dobila na poklon zove se Semper Idem. Imala sam jaku želju da pročitam posle gledanja istoimene predstave u Narodnom pozorištu u Somboru. Nedostajaće mi život u tom gradu koji ima veoma interesantan kulturni program. Uživam do kraja dana u čitanju. Kao što naslov kaže – uvek isto.
Ponedeljak, 28. februar 2022. godine
Budi me poruka na telefonu: „Drugari, zaboravih vam sinoć reći, meni je u sredu rođendan, pa u subotu pravim tematsku žurku gde ste pozvani da dođete koliko toliko spremljeni kao da živite u dvadesetim godinama prošlog veka”. Kucam: „Dolazim, hvala na pozivu”. Brišem ono dolazim. Brišem sve. To je grupa dramske sekcije iz Sombora. Ljudi koji su bojili svaku moju nedelju svojom maštom i energijom koja će uvek buditi lepe uspomene iz Ravangrada. Svaka proba sa njima završavala se uz društvene igre, ples, muziku i dobru hranu. Setih se u sanjivom stanju da ne živim više tamo. Zato sam obrisala odgovor i napisala im da se lepo provedu. Raspakivanje ide sporije od očekivanog, verovatno zato što je želja da svemu nađem novo mesto toliko mala da treba još koji dan da se adaptiram. Tražim program dešavanja u Kulturnom centru Pančeva za naredni period kako mi neka dobra manifestacija ne bi promakla. Nalazim se sa sestrom i uz topli čaj dajemo jedna drugoj ideje o vremenu koje želimo zajedno da provedemo u prirodi. Šetnja kroz Čardak je pobednička ruta za sledeću nedelju.
Utorak, 1. mart 2022. godine
S obzirom na to da nisam dugo živela u Pančevu, ne znam gde bih pre i sa kime popila kafu uz priču dobrodošlice. Užurbano izlazim iz stana, šetam ulicama našeg banatskog grada i moram priznati, čudi me promena arhitekture i gužve toliko da sam se za trenutak zapitala da li sam još uvek u Vojvodini. Kada sam već u centru grada, odlučujem se da rođenog brata prekinem u poslu i svratim u njegovu novootvorenu agenciju za nekretnine „Broker”. Dok ispijamo kafu sumirajući utiske sa otvaranja obuzima me osećaj optimizma, energije i želje za radom kojom on zrači. Ponosna sam. Kroz izlog njegovog lokala vidim nešto staro, drago i meni poznato u ovom gradu što mi odaje utisak da se dobre stvari nisu promenile. „Zlatno Zrno” je i dalje na istom ćošku. Usput do kuće, kupiću grickalice i kroz Narodnu baštu idem ka stanu. Možda jer dugo nisam bila kod kuće imam potrebu da što više vremena provedem u svom domu i put me navodi ka njemu. Postoji osoba koja se nikada ne ljuti kada kasniš i uvek ti se obraduje kada te vidi. To je on, moj pas, Snupi. Polako pada mrak. Vreme je za šetnju po keju. Svako od nas dvoje uživa na svoj način, on u druženju sa drugim kucama a ja u mirnoj šetnji pored reke Tamiš i dobro poznatoj ruti.
Sreda, 2. mart 2022. godine
Kažu da svaka promena iznutra prati i spoljašne promene. Imala sam potrebu da promenim boju kose, osvežim lice, nalakiram nokte i pojedem zdrav doručak. Posvetila sam se sebi. Biro. Trebalo bi da odem i prijavim se da bih našla posao i ulepšam detinjstvo hiljadama dece koja me čekaju. Spremna sam za sve što me čeka ali mi još neraspakovane stvari deluju kao puzla koju trebam sastaviti pre početka sklapanja neke nove životne slagalice. Nisam stigla na biro. Uspela sam u sred srede da se sredim ali me je popodnevna dremka privukla posle višečasovnog rasklanjanja preostalih stvari od selidbe iz Sombora. Budi me otac u 17h dolaskom s posla i prihvatam njegov poziv za šetnju. Nakon šetnje sam se našla sa drugaricama i uživam u projekciji komedije Bokačo ’70, koja je prikazana u „Apolu” u okviru ciklusa filmova iz šezdesetih. Svakako posle gledanja je ovaj film drugima moja preporuka jer vraća u neka stara, zaboravljena vremena i vrednosti koje nosi to doba. Uz prijatnu atmosferu posle filma smo popile piće i sumirale utiske.
Četvrtak, 3. mart 2022. godine
U 8:20h otvaram oči i gledam na sat. Zovem autobusku stanicu i pitam kada imam autobus za Samoš. U 9:15h je polazak, a pravac u kojem ide ovaj autobus je kupljena karta za najlepši osećaj iz detinjstva. Osećam bezbrižnost i smirenost. Svi oni koji imaju baku i deku na selu, imaju taj delić albuma svog odrastanja. Baka zna koliko volim šečerac, zamrzne ga u klipovima i svaki moj dolazak pretvori u miris leta. Banat, toliko je sve ravno da nema rupa na putu i prozora u autobusu ne biste imali osećaj da se krećete. Šarene suknje i ukrasne fasade okolnih sela prave kaleidoskop u mojim očima i put na trenutak zanimljivijim od plutajućih misli rasutih po ravnici. Miris ranog ručka sa smederevca, pri ulasku s vrata mi je požeo dobrodošlicu i najavljivao lepo proveden dan i noć uz roditelje moje majke koji baš znaju da uživaju u sitnicama.
Petak, 4. mart 2022. godine
Jutro na selu, veliki perjani jastuk i jorgan ispod kojeg se osećam ušuškano prave me lenjom i otežavaju mi ustajanje. Domaća jaja i šunka za doručak obećavaju da će ovaj dan biti pun snage i jačine kao i njihov zagrljaj pred moj odlazak. Autobus ka Pančevu je mnogo puniji nego u obrnutom smeru zbog dece koja idu u školu. U tom trenutku od mešanja glasova nemam previše mesta da se opustim u vožnji nego razmišljam o žurki koja me očekuje u najdražem lokalu u kojem provodom puno vremena. Večeras je u „Kulišiću” tematsko veče „Trash party”, koje daje slobodu da nas inspirišu kič, neonske tkanine, tigrasti i zebrasti komadi odeće, šuškave trenerke, mogućnost da svako izrazi svoju originalnost na području ružnih i nespojivih kombinacija. Na putu do kuće prolazim kroz usko Sokače i pijem kafu uz dogodovštine sa prethodnih događaja na kojima ja nisam bila prisutna. Kafa se odužila, a majka se zabrinula gde sam jer je ručak spreman. To je jedna od onih stvari koje ti nedostaju kada si daleko od porodice. U domu se osećam svoja na svome i u tom osećaju provodim narednih par sati. Palo je veče i pripreme za „Kulišić” mogu da počnu. To veče uz prisustvo dragih ljudi i muzike je nešto što ćemo dugo prepričavati i urezati sebi u sećanje. Hvala Tina na idejama koje bude male radosti i čine ovaj naš grad zanimljivijim.
Subota, 5. mart 2022. godine
Toliko ljudi imam želju da vidim a nisam dugo i nisam stigla u ovih par dana. Šira porodica, kumovi, bivše kolege, komšije, želim ih sve što pre prigrliti, ali ovaj dan mi miriše na kinesku hranu koje nema u Somboru i društvo uz čavrljanje dotaknutih tema spojivog i nespojivog. Uz sve to odlično zvuči i ideja o filmskom maratonu, koji se na kraju pretvorio u samo jedan film jer smo zavirile u svet bajkovitog planiranja Natašinog predstojećeg venčanja. Lepa vest se osetila u svakom ćošku i usmerila nam pažnju na zanimljive ideje. Film i hrana večeras su bili kao i sinoćna žurka, totalni „trash” ako iskoristimo naziv. Nismo zamerili, izbori ponekad znaju biti pogrešni a u ovom trenutku su nas samo nasmejali. Pred spavanje pravim „to do” listu za sledeću nedelju. Čeka me puno stvari za obaviti, a jedna od njih je i traženje muzike za petak. Tada uz odabir moje muzike nadam se okupu dragih i dobro poznatih lica u „Kulišiću” pod nazivom „Šljokica party” uz dress code – sve što sija.
Autorka je astronaut dečije mašte u potrazi za poslom
