Šest uloga u sedam dana

Nedelja, 24. mart 2019. godine

E, pa uvalih se ja još i u pisanje dnevnika za ovu nedelju. U pokušaju da organizujem haos koji me čeka sledeće nedelje i sve svoje životne uloge uskladim, samo mi je još ovo falilo. Potpuno sam van forme, poslednjih godina pišem samo zapisnike sa Odeljenskih veća, priznajem i njih često prepisujem od kolega, poneki projekat, ali i to po šablonu i uglavnom na nemačkom jeziku. No šta je tu je, obećanje valja ispuniti.

Mesecima pokušavam da mi makar ovaj dan bude slobodan, posvećen samo mom mikrokosmosu, na čijem stvaranju i odbrani radim već godinama. Kafa me čeka na stočiću, kao i svako drugo jutro, ali jedino taj deo dana ima miran i opušten ritam. Uključujem TV, tu sam apsolutni gospodar situacije, daljinski mi daje tu moć, to danasizmiče kontroli. Tačno 20 godina od početka NATO bombardovanja, preplavi me sećanje na devedesete, građanski rat, za koji sam neposredno pre njegovog izbijanja tvrdila da se nikad neće dogoditi. Jednom sam to nazvala bezumljem, to i danas tvrdim, razoreno se da obnoviti, ali ljude kojih zbog tog bezumlja više nema, ništa ne može da vrati. Žrtve su žrtve, a zločinci su zločinci, bez obzira kojoj naciji ili veri pripadaju.

Danas ja kuvam, u ovoj ulozi sam retko, valjda mi zato prija niz trivijalnih radnji koje skreću misli.

Posle ručka prelazim u ulogu profesorke koja mi pričinjava mnogo više zadovoljstva i gde imam osećaj da još uvek nešto mogu da menjam. Nabacujem ideje za prezentaciju za 5. Internacionalnu ekološku konferenciju u Bremenu, pijem popodnevnu kafu sa koleginicom Elenom, profesorkom hemije, koja je takođe zaslužna što će prošlogodišnji projekat ekološke sekcije Gimzeleni biti predstavljen u Nemačkoj. Glavni članovi tima su učenici Stefani, Borko i Aleksandra. Stefani bolesna, Aleksandra na putu, rešismo nas dve da se malo dogovaramo i da sledeće nedelje ozbiljno krenemo sa radom. Lepo je imati kolege na koje možeš da se osloniš.

Ponedeljak, 25. mart 2019. godine

Radni, ali i nastavni dan. Ulazim u kabinet koji je opremljen zahvaljujući tome što smo od 2009. godine Pasch-škola. Gledam pano koji su učenici napravili na temu razlaganja otpada. Predstavljeni su pojedini materijali i vreme koje je potrebno za njihovo razlaganje u prirodi. Divno nacrtano, poruka jasna, poslužiće nam za prezentaciju. Kad smo osnovali Gimzelene prva i osnovna ideja je bila, naravno, podizanje ekološke svesti u školi. A onda se to nekako razvijalo, svake godine obogaćivalo, zahvaljujući pre svega neiscrpnoj kreativnosti naših učenika. Drago mi je da smo prošli na međunarodnom konkursu Gete instituta Moskva pod nazivom „Ekologija čini školu” i što deo toga možemo da podelimo sa još dvadesetak timova iz čitavog sveta.

Utorak, 26. mart 2019. godine

Danas sam u ulozi administrativnog radnika. Imamo Odeljensko i Nastavničko veće, pa moram da srediim dnevnik. Pravi se presek koji ima smisla. Ocene, neopravdani, problemi i načini da se pomogne deci. Naravno čuju se i pohvale za mnogobrojne uspehe naših učenika.

Adminsitracija spada u posao nastavnika, ulazi u strukturu radnog vremena, jednostavno mora da se radi. Ali moj otpor prema tim poslovima raste sa godinama staža i života. Do kraja godine uradim sve propušteno, dnevnici se pregledaju, skrene nam se pažnja na greške, i to je to. Ali ove godine nas „snađe” elektronski dnevnik. Znači vođenje duple dokumentacije, zvanično se samo vežba, jer tek od sledeće važe samo elektronski. Škola je opremljena kompjuterima, program nije komplikovan, ali treba izvaditi kompjuter, uključiti ga, sačekati da se sistem podigne, ukucati lozinku i korisničko ime, odabrati odeljenje. Merila sam, više od pet minuta, ako sve ide po planu. Kad se upisuju kontrolni i pismeni, ne ide bez 15 do 20 minuta. Mnogo klikova kad nešto pogrešite i treba da ispravite. Nekako je atmosfera u školi drugačija, za vreme odmora se vežba, elektronski dnevnik nam je glavna tema za razgovor. Kafu retko stignem da popijem, to me posebno pogađa. Neke opcije još nisam isprobala, pa samo naslućujem da će nam posao oko administracije biti olakšan. Trenutno mi ovo liči samo na davanje prioriteta formi, jer oduzima vreme od našeg suštinskog posla, a to je rad sa decom. I strašno umara, tako da danas osim strašnog premora ništa više ne osećam.

Sreda, 27. mart 2019. godine

Sreda je moj najduži radni dan. Šest časova, ali od toga jedan čas odeljenskog starešine i jedan čas za razgovor sa roditeljima tj. „otvorena vrata”. Imam drugi razred, predivno odeljenje. Pričaju mi da su se plasirali na dalja takmičenja iz srpskog i istorije, mnogi su popravili ocene, ima izostanaka, kažu neće više. Pominjem obeležavanje Dana planete Zemlje, planira se za 15. april pošto smo od 19. aprila na raspustu. Od Veselina saznajem šta je speedminton. Meni liči ma badminton. Možemo da napravimo sportski dan, i to je ekološki. Katarina Zema lepo crta, pomoći će oko crtanja plakata za Bremen. Uloga odeljenskog starešine ovakvog jednog razreda je još jedna od lepih stvari koja može da se dogodi kada radite u školi. Učenici sa kojima možete da se dogovorite, otvoreni za razgovor, u svakom spoljašnje i unutrašnje lepote i bezbroj talenata. Nekima je potrebno malo više pažnje i podrške, većina se i sama dobro snalazi. Ono što im stalno pričam je da će u Gimnaziji steći opšte obrazovanje, ali pre svega prijateljstva za ceo život. I zato je važno da budu jedinstveni i da se dobro slažu, da se trude da konflikte prevaziđu slušajući argumente drugog i međusobnim uvažavanjem. Zvuči skoro utopistički, ali u ovom razredu to funkcioniše!

Četvrtak, 28. mart 2019. godine

Opet haos. Moram da izadjem sa nastave jer moja majka ima zakazano u Pesmejker centru u Beogradu. To je jedino rešenje za njene tegobe, sa jedne strane prihvata, ali sa druge se plaši i izbegla bi da može. Uloga ćerke se drastično promenila. Sad sam ja ona koja mora da donosi odluke, ona još ima stav o svemu, čak po mnogim pitanjima oštriji od mog. Uvek je bila takva, to je bio uzrok svih naših sukoba, dok nisam sazrela, priznajem, tek nedavno, naučila da oćutim i prihvatim. U Kliničkom centru je zakazano, eto neke prednosti digitalizicaje. U čekaonici nema gužve, nadam se da ćemo brzo proći, ali čeka se, postajem nestrpljiva i nervozna. Odgovaraju mi da se uporedo rade procene potrebe ugradnje i kontrole. Mora da se čeka. Sad već pažljivo posmatram, lekari i sestre rade svoj posao, sa šaltera izlazi sestra sa kafom u ruci, ali se na moje iznenađenje i vraća za pet minuta. Kafu pije u hodu. Kod lekara ljubazan i profesionalan prijem, pohvale na račun dr Kovačević iz pančevačke bolnice koja nas je uputila. Lepo je čuti da se kolege uvažavaju, posebno u ovoj struci gde se radi o životima ljudi.

Petak, 29. mart 2019. godine

Stižu nam Tina Oparnica i Magdalena Milinković, zadužene za Pasch-škole u Srbiji. Žele da upoznaju ekološki tim i pogledaju prezentaciju za Bremen. Osnovni cilj Gimzelenih je čistija škola i grad, promovisanje ideje sakupljanja, sortiranja i recikliranja otpada. To radimo več osam godina na naš kreativni način, od starog pravimo novo, snimamo kratke filmove, pravimo stripove i fotografije, obeležavamo Dan planete Zemlje. Organizujemo humanitarne akcije, i ljudi su deo naše okoline, posebno oni kojima je potrebna pomoć. U sebi mislim, borimo se i protiv primitivizma, u ovom slučaju bacanja đubreta gde stigneš, uz ono, „pa neko drugi će to počistiti”. Strpljivo nas slušaju, uglavnom im je sve poznato. Došle su da pomognu i podrže, privilegija koju smo dobili time što smo Pasch- škola. Nešto smo razjasnili, ali mi je jasno da nas do maja čeka još puno posla.

Onda dolazi najlepšio deo nedelje. Maksim, dve godine, dolazi kod nas. Tad se prekida svaka veza sa spoljašnjim svetom, postojimo samo mi, moj mikrokosmos je u tim trenucima u svoj svojoj punoći. Uskoro će dolaziti i Marta, tri meseca. Ovo mogu da shvate samo oni koji imaju unuke, ni ja nisam verovala da ova uloga može da donese toliko radosti.

Subota, 30. mart 2019. godine

Kafa me, kao i svakog dana vraća u život. Na stočiću je, prepričavamo „popodne sa Maksimom”, još malo jučerašnje čarolije. Danas nema haosa, samo neke ustaljene subotnje aktivnosti. Večeras neka manifestacija u KUD „Petefi Šandor”, neki dragi ljudi, koje je uvek lepo videti. Da njih nema, zamro bi život u „Petefiju”. Mnogi su otišli, i još odlaze u potrazi za boljim životom. Mišljenja su podeljenja. Ponekad pomislim, tragično je, ne bi odlazili da ne moraju, ali sa druge strane većina se dobro snađe, svet je postao globalno selo i treba tražiti svoje mesto pod suncem. E, sad mi možda treba čaša belog vina i dobra muzika, ako može jedan čardaš, pa da ceo svet postane na tren vrteška i lakoća i lepota pokreta. Lepo za kraj nedelje, zar ne?

Autorka je profesorka nemačkog jezika u pančevačkoj Gimnaziji