Nedelja, 30. avgust 2020. godine
Pozdrav iz jednog pančevačkog dvorišta zvanog plac. Nedelja je dan za odmor i opuštanje, a tokom ovog proleća i leta uvideli smo kolika je prednost imati jednu takvu oazu za druženje i uživanje. To mesto bilo je spas za moju porodicu, pogotovo u godini kakva je 2020. Bilo je pravo zadovoljstvo samo boraviti tamo. Pored velikog travnjaka nikla je naša baštica s belim krastavcem, tikvicama, paprikama i nekoliko vrsta čerija. Al’ da ne bude baš sve idealno, osetili smo sad na svojoj koži kako se strepi od grada (kako li je tek onima koji obrađuju hektare!). Naravno, bude toplo oko srca kada na trpezi imamo svoje plodove i sve se šareni, a slatko smo se nasmejali kad je naš sin otišao kod babe i tražio joj neki paradajz koji se ne zove čeri. 🙂
Tako nam je ove godine prolazio raspust ako izuzmem Super raspust na Zlatiboru sa đacima i naše porodično putovanje po Negotinskoj krajini. I koliko god raspust trajao, a ovaj je nekako bio dug, poslednji dani kao da se brzo troše, pa ih valja što kvalitetnije iskoristiti. Iako mi u školi već radimo, praviću se da je raspust.
Zato ću se posvetiti svojim koleginicama, drugaricama, prijateljicama, sobetarkama* (ovo mu dođe kao 4 u 1). Sećate se ekipe iz Zabrana. Potpuno se slažem sa Isidorom da treba da priređujemo sebi „plezire” kad god imamo priliku za to, a ovog puta društvo je bilo kompletno, mogle smo se prepustiti uživanju. Na stolu su se našle razne ukusne đakonije, a zalivalo se vinom iz Rajačkih pimnica. Ligeštuli spremni da se zavalimo posle brčkanja u bazenčetu. Puštam nam pesmu „Ništa mi neće ovi dan pokvarit” jer skroz sam u tom fazonu.
Iako smo negde oko osam krenule da se spremimo za ponedeljak, stiže poziv od moje kume Jasmine. Malo se smejala na moj laički izbor vina, kaže da je mnogo slatko, al’ šta mogu kad mi se takvo sviđa. I tako se u društvu kolega završio ovi dan koji mi ništa neće pokvarit.
*sobetari su druželjubive osobe, koje vole da idu po gostima, da sede dugo, kad dođu, ne znaju da odu. 🙂
Ponedeljak, 31. avgust 2020. godine
Juče nisam htela da priznam da mi ovi dani raspusta ne pripadaju. Kroz glavu mi se kao mantra motaju reči „Ništa mi neće ovi dan pokvarit… … ni lupeži, barbari, ni glupi političari…”
I eto jutros vesti – u Crnoj Gori pobedila opozicija! Pa oni meni održavaju raspoloženje na nivou. Možda je to neki znak. Neko će tvrditi da je to naivno, ali ja volim tako da mislim.
Danas su u školama sednice nastavničkih veća. U nekima onlajn, u mojoj uživo. Glavna tema je, naravno, kako sprovesti nastavu u vreme ovih vanrednih okolnosti. Škole su dobile uputstva od Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a časove će organizovati kako same znaju i umeju. Samim tim ostavljeno je prostora da imamo različite ideje i da o mnogim stvarima potpuno različito mislimo. Kad otvorim fejzbuk, tek onda vidim da ove vesti na sve nas svakako utiču i da paranoja nije više u Las Vegasu. Preporuke kriznog štaba su tu da se poštuju, a ne da nam se sviđaju ili ne.
Poslednji dan avgusta u našoj školi već je godinama rezervisan za prijem prvaka. Tad ceo hol vrvi od veselog žagora. Ove godine sve je drugačije pa i ovaj svečani dan. Danas nismo svi tamo da učestvujemo u ovom malom prazniku – upoznavanju đaka prvaka sa školskim drugarima i učiteljicama. Srcem sam uz njih!
Utorak, 1. septembar 2020. godine
Krećemo u školu moj sin i ja. Radovala sam se ovom danu, poželela sam svoju školsku decu. Pomalo i strepim jer predajem osmacima i čeka nas završni ispit. Oni će u školu svakog drugog dana, časovi će trajati 30 minuta, a Plan realizacije nastave u slučaju neposredne ratne opasnosti, ratnog stanja, vanrednog stanja ili drugih vanrednih situacija i okolnosti za osnovnu školu sadrži isti broj nastavnih jedinica kao i svake druge „normalne” školske godine. Nadležni se prave da je sve u redu. Ako uzmemo u obzir da će deca upola manje boraviti u školi, na časovima za trećinu kraćim nego obično, mi realno imamo vremena za 33,33 odsto predviđenog gradiva (ako me računica ne vara). I sve to pod uslovom da se nastava ne prekine. Ostalo gradivo do sto odsto naći će u našim virtuelnim učionicama. Gde sad na sve ovo da dodam da đaci sede pod maskama, eventualno ih skinu dok su na svom mestu i ćute.
Danas samo odeljenske starešine imaju časove „čosove”. Objašnjavamo đacima nova pravila ponašanja, učionice poluprazne, deca pospana, nenaviknuta da porane kao posle svakog raspusta, ali atmosfera nije ista, nedostaje im pola drugara, slušaju moja uputstva, malo šta pitaju. 🙁
Sa pomalo splasnutim raspoloženjem stižem kući da ispratim svog trećaka u školu. Dogovaramo se da posle nastave odemo da kupujemo sveske i ostali pribor. Radujemo se tom šarenilu. Dok mu prepeglavam masku, uzima moj mobilni telefon i instalira mi aplikaciju Find my kids. Gutam knedlu. Razumeće me mnogi roditelji.
Sreda, 2. septembar 2020. godine
Dok dlanom o dlan i čas je proleteo. Na početku malo ćaskanja sa decom, upoznajem se sa novim đacima i brže-bolje krećem s lekcijama jer sigurno za sve nećemo imati vremena. Maska me usporava, vruće je, nedostaje mi kiseonika. U pola rečenice trokiram, misao odluta… Valjda ću se navići.
Ono na šta neću da se naviknem jeste činjenica da je previše mirno u školi. Učenici rade sve što im zadam, ali zaista je tužno što, kako negde na mrežama pročitah, ne mogu navesti ime druga iz klupe.
Zbog svega ovoga na pitanje moje mame „Šta ti je?”, kažem: „Septembar”. Mom mužu je već odavno jasno zašto sam ovih dana zamišljena kao dete u pubertetu. Korona samo doprinosi tom raspoloženju.
Na roditeljskom sastanku kod učiteljice moje kolege roditelji brinu kako će sve postići sa svojom decom. Učiteljica brine da li će sve stići za dva sata koliko su deca od prvog do četvrtog u školi. Ja razumem i jedne i druge.
Finale ovog dana je proslava rođendana moje školske u njenom novom domu, pa je atmosfera samim tim svečanija. Izgraditi kuću u vremenima „ovakvog ekonomskog procvata” u Srbiji pravi je podvig. Šta znači sloga i podrška porodice i posvećenost cilju! Ova priča mogla bi biti primer i mnogim većim ekonomijama. Srećna sam zbog nje!
Četvrtak, 3. septembar 2020. godine
Po raznim medijima već čitamo vesti o koroni u školama. Da li je iko mislio da se to neće desiti?
Ovog puta meta je majka zaposlena u jednoj kovid bolnici. Pre nego su stigli rezultati testa, dete je bilo u školi. O pristiglim rezultatima majka je odmah obavestila učiteljicu. Zatim je predloženo da se iz nastave povuku svi učenici tog odeljenja, kao i učiteljica. Ubrzo je buknuo skandal, pretnje krivičnim prijavama, kaznom zatvora i oduzimanjem roditeljskog prava. Možda je taj potez roditelja bio nepromišljen, ali verujem da u svakom odeljenju imamo bar po jednog kliconošu bez ikakvih simptoma. Pa pošto su već do najsitnijih detalja razrađene procedure i mere zaštite, volela bih da nam svima neko nadležan odgovori da li su predvideli šta će zaposleni u kovid bolnicama i ambulantama sa svojom decom.
U mojoj školi stanje je redovno, ako uopšte može tako da se kaže. Ja sam krenula ponovo na jogu. Ko kaže da je lako, a nije probao, pozivam ga da mi se pridruži.
Petak, 4. septembar 2020. godine
Šta sve nisam pročitala?! Po društvenim mrežama ovih dana.
Jedna učiteljica iz Novog Sada, čini mi se, predložila je da se na početku nastave izgovori „Oče naš” i da se u učionici zapali tamjan kako bi se zaštitili od korone. Većina roditelja je to prihvatila. Kažu da se na majku koja se pobunila protiv ove mere sručio linč neistomišljenika, još veća lavina ismevanja pogodila je tu učiteljicu na jednoj prosvetarskoj grupi na fejsu. Jedan od komentara bio je i: „Momentalni otkaz”. Pre nekoliko godina bih se i ja možda priključila ovoj drugoj grupi budući da nisam vernik po ovdašnjim standardima, ne idem u crkvu i želim da Srbija bude što sekularnija. Ipak, kako pored srpskog predajem i građansko, za mene je veći skandal nedostatak tolerancije za bilo koga ko drugačije misli. Pored toga, đaci vole svoje učitelje/ice i možda bi sam osećaj da učiteljica nešto čini za njih delovao kao placebo (bez obzira na to šta mi mislimo).
I gde bi nam bio kraj da skandali i tabloidne vesti nisu adut cele klike na vlasti. Čim im nešto nije po volji, hop – tužba, pretnja, kazna. Sve u stilu čvrste pesnice. Tako više i ne znam da li me je raspisana poternica za Tanjom Vojtehovski iznenadila ili nije.
Zato i ne čude vesti iz Vašingtona. Glavna je da je predsednik dobio od Trampa olovku, poruku na papiriću (da li sam ja to dobro čula?) i ključeve od gajbe, ni manje ni više nego od Bele kuće. Šta je potpisao to niko ne zna. Mada mi je nekako nelogično da pregovara s prištinskom administracijom, a da istovremeno ne priznaje njeno postojanje. Kao kad razgovarate sa osobom koja ne postoji. Ipak, sve ovo me ne sprečava da zamišljam žurku kad Melanija i Donald odu na letovanje.
Subota, 5. septembar 2020. godine
Opet smo na placu. Ovog puta sa mamom i nanom, dok se stvari s koronom ne zahuktaju. Deca uvek nedostaju roditeljima, pogotovo sada, u vremenu sveopšteg distanciranja. Zato je ovaj dan posvećen njima!
Srećna nam ova školska godina, deco, roditelji i kolege! Potrudite se da vam ništa ne pokvari ovi dan! 🙂
Autorka je ćerka, sestra, supruga, tetka, mama, nastavnica srpskog jezika i književnosti i sobetarka
