Nedelja, 30. maj 2021. godine – tkd, tkd, tkd, t (violin sadly playing)
Kada se jednog dana Gregor Samsa probudio iz sna, shvatio je da je i dalje student Filološkog fakulteta.
Da je danas današnji dan, kao što jeste, i da sam do sad završila fakultet, kao što još uvek nisam, verovatno ne bih sedela u stanu, posebno ne kada je dan ovakav – moglo bi se reći pristojan, u odnosu na maj generalno.
S obzirom na to da nisam ranoranilac (ček’, stani, beše ranoralkinja ili?! – ko razume shvatiće šta sam htela reć’), elem, da nastavim bez upadanja samoj sebi u reč, mada ne obećavam da ću uspeti, nije da imam neki prevelik razlog da rano ustajem, sem što imam da učim (a kud ćeš veći razlog?!). Volim da me pre 9.30 nema van kreveta. I tako to uglavnom i biva, sem kada sam na moru, onda mi je skroz u redu da se na plaži bude i u 7 ujutru pa do zauvek.
Dakle, ustajem, cedim narandžu i limun, zatim doručkujem i kuvam kafu (moka pot mi je otkriće s kojim se družim malo više od godinu dana, čini mi se, pa ko voli kafu koja podseća na eKspreso, a nema aparat kod kuće, skroz „radi pos’o”, što bi se reklo).
I tako bih se ja nakon te kafe, da sam završila fakultet i da je svet onakav kakav želim, danas po sunčanom danu uputila svojoj kući. Hodala bih čistim ulicama, disala bih čist vazduh, drveća bi bilo svuda, ali realnost je „malo drugačija”.
Ipak krećem kući, jer završiću i taj fakultet, ali mamin ručak se ne propušta. Ne znam da li znate ali za Džejmija se ne bi čulo da je ona odabrala tu profesiju za sebe, no da je ne hvalim previše, svakome je svoja majka najbolja na svetu, ali moja zaista to i jeste.
Hodam izrovanim ulicama, više neobeleženim nego obeleženim, đubre samo što iz frižidera ne iskače,a drveće se može „posetiti” u Narodnoj bašti…
Vozi neki „baja” pa, reći ćemo, jedan tipično gastarbajterski auto, jedva koči na crveno, izbacuje, najverovatnije, kreatinski biceps kroz prozor, BG table (to tek ne volem), a mumificirane „cice” iz kola, sa grand prodakšn izgledom, jedva otvarajući svoje nakaradno „punjene” usne, trepću onim lažnim trepavicama, dižu one lažne obrve, i poput zlatnih ribica (dakle ne pozitivna konotacija, već ona druga) „pevaju” neku pinkaču (hvala M. na ovom blagu od izraza), mislim otvaraju usta, dok se ori „muzika” sa telefona, koju će podeliti na svoj story ili gde već. Mislim, svako ima pravo na svoj izbor, ukus, stil i na svoje mišljenje, ja samo minimalno iznosim neko svoje.
Zvoni mi telefon, zove me tata, pardon, novopečeni penzioner, javlja da će doći po mene gde treba. Jesam li vam rekla da je moj tata, pored toga što je najpametniji i najbolji čovek (i tata) na svetu, jedan kompletni car! Brzinski svraćam da mu kupim planiran poklon, šolju sa natpisom „Zbogom tenzijo, zdravo penzijo”, koju smo mu J. i ja odavno namenile. Naravno da se oduševio poklonom i izgovara čuvenu rečenicu, njemu svojstvenu, iz nekog crtanog filma – ”Thank you for the rockin’ chair”. To znači da je baš srećan. Usput opsuje kojeg vozača, izgovori par puta u stilu D. Hofmana – ”I’m an excellent driver”, prolazimo pored kravica i ZF-a, u zavisnosti od toga da li gledate levo ili desno, i tu, kod tri oraha, koje je posadio moj deda, skrećemo i parkiramo se.
Home sweet home.
Mazim se sa mačkama pre ulaska u kuću, baba viče da pazim na alergiju, ali dočekuje me kraljica mačaka, Coka, doduše, već blago nezadovoljna zbog galame koja je nastala, a i zbog drugih „uličnih” mačaka koje mi se motaju oko nogu, iiii kako sad odoleti?! Alergija vs. mačke 1:1.
Ponedeljak, 31. maj 2021. godine – Babin pas se zvao Ćapo. (El Chapo da nije?!)
Dan je tmuran i u kući je odmah hladnije. Doručkujem sa babom domaći sir, koji je mama napravila, domaća jaja, koja je tetka donela, salatu iz bašte, koju je tata posadio, (brišem suzne oči, koje je alergija na mačku ,,posadila”) i mamin domaći humus. Invazija ukusa. Ako izuzmemo suze. Kažem joj da će uskoro da napuni 28. godina, skoro pa me stiže, bliži se 16. jul. Ona se smeje i počinje priče: o dečijoj paralizi, koju je u ono vreme uspešno prebrodila i o toj svojoj priči, koja je bila ravna čudu; o njihovom psu, nemačkom ovčaru, koji je trčao za vozom kad god bi putovala u gimnaziju; o upisanom Pravnom fakultetu, koji nikada nije završila zbog nemaštine, o filmskoj ljubavi dede i nje, i, otprilike, kod te priče mama već stiže sa posla. Jasno vam je koliko su priče trajale.
Masiram mamu, pijemo kafu posle ručka, a zatim čitam literaturu o Nastasijeviću za ispit. Najlepši ispit mi je i najobimniji. Dokaz da nije problem, ukoliko radiš ono što voliš, ni ako imaš da pročitaš 33.000 strana ili 35.000. Problem je druge prirode – naći posao, a ni o platama ne bih. Nisam sigurna, ali legenda kaže da je sam profesor jednom rekao kako je neki student bio dokon i izbrojao koliko strana ima čuveni ispit i da je zaista taj broj u pitanju. Da verujemo? Mislim da je pametnije ne razmišljati o tome.
Pita baba jesam li gledala Evroviziju i šta imam da izjavim povodom pobednika. Rekoh da nisam gledala tu manifestaciju (još od pobede Lordija), ali da sam ispratila pobedničku pesmu, kao i sam bend, i da sam prijatno iznenađena za razliku od neprijatnog iznenađenja novinara i njihovog skandaloznog izveštavanja, ali nećemo ni o tome da mi se slučajno ne omakne, pa da stavim još i video, foto i ono treće. Ali baba me svakako više nije slušala ili uopšte, i nastavila je svoj monolog uporedo sa mnom.
Bliži se vreme za posao, za treninge. Je l’ je i vama subjektivni osećaj, kada se vozite noću po gradu, da ste u igrici GTA i pokušavate da ne ubijete pešake, ali vam teško ide, jer od tolike osvetljenosti imate osećaj da ste u Las Vegasu? Sem kod onog unakaženog spomenika, tu je zaista Las Vegas. Izvini, Florijane, nije do nas. Ili jeste?
M. me dovozi do Mise, steperi su na redu za ovu nedelju, omiljeni deo može da počne.
Utorak, 1. jun 2021. godina – Looking for the summer
Jun je, ljudi?! Jeste li skinuli vunene čarape? Ja još uvek ne znam da li jesam. Budi me blaga upala zadnje lože, devojke će biti presrećne da čuju da sam ipak ljudsko biće. Fino se juče treniralo. Malo se teglim, vidim da je ispit zakazan za 4. jun, čitam poruke iz omiljenih grupa, ismejem se dobro za dobro jutro, javljam devojkama da ćemo imati treninge u subotu i nedelju umesto četvrtka i petka, razgovaram sa S., B., A., M., J. i sa mamom (pošto sam počela dnevnik „u stilu Kafke”, pa da ostanem dosledna i da odam počast do kraja, omaž apsurdu u kojem smo svi generalno), zatim uzimam Andrića i Crnjanskog, koji su uredno čekali svoj red za preslišavanje, i počinjem.
Kad smo već kod književnosti, videh sinoć da dragi kolega Stefan Stanojević (čije ću ime jedino otkriti radi kolegijalne promocije) promoviše svoju sjajnu knjigu Napad panike u „Pogonu”, 6. juna 2021. u 18.30h! Izvolte u salonu!
Sreda, 2. jun 2021. godine – (Black) magic woman
Zove me S. i govori mi da je V. napisao pismo za Harija, pa da budem u pripravnosti da mu odgovorim. Radujem se što mogu da doprinesem njihovom odrastanju svojom neodraslošću. L. je još mali da se raduje tome, on će se obradovati konkretnom – nekom poklonu od dotičnog čarobnjaka. Dogovaram sa njom da moj (Harijev) odgovor stiže uskoro, čim mi prođe ovo ludilo od nemanja vremena.
Ponavljam V. Popu, M. Pavlovića, I. Lalića, S. Raičkovića i D. Maksimović, a D. Kiš, B. Pekić, M. Pavić i ostala ekipa čekaju sutrašnji dan. Izborno pitanje sam odavno odredila – Bespuće Veljka Milićevića kao prvi srpski moderni roman. Sutra ću ga formulisati, nervoza i netrpeljivost uzimaju maha, ne dao vam Bog da me pozovete, verovatnoća je ogromna da se neću javiti, što vam je, možda, i najbolja opcija.
Četvrtak, 3. jun 2021. godine – Imendan
Imendan mi je jedino baba čestitala i znala kad je. Zbog nje sam i ja to znala. Ove godine nije ni ona. Možda, jer ne živi više sa mnom, pa lakše zaboravlja, ali sad joj je samo važno, kao i svakoj babi – da imam šta da jedem.
Imam neki osećaj da ću dobiti V. Popu za drugo pitanje sutra. Izborno pišem sebi u tezama, da se ne rasplinem previše sutra kad krenem da pričam, a ne znam ni ko će me ispitivati – prof. Jerkov, Mina ili Branko…
Nisam sigurna da ću položiti, ali neki dobar osećaj je iz nekog razloga tu. Jedem usput, tokom odmora od ponavljanja, nebitno mi je čak i šta.
Sutra je T. devojačko veče, možda ću i stići na vreme za PA.
Petak, 4. jun 2021. godina – Položila sam ispit! Ćao, 20. veku!
M. me dovozi do fakulteta, a ostalo je istorija.
Šala mala, bilo bi lepo da je ovo poslednji ispit, ali poslednji ispit će biti pošast zvana sintaksa, koja vreba iz prikrajka, jer želi da mi svu krv popije na slamčicu. Ćeraćemo se još.
Prva izlazim da odgovaram, prof. Jerkov mi diktira drugo pitanje – Poezija Vaska Pope i nacionalna tradicija??? Moj me insekt NEKADA ne vara. Jedna osoba u meni se poluosmehnula, druga rekla prvoj da se smiri, jer još je neizvesno, a treća otišla da piše, isključivši ove dve. Skroz u stilu udvajanja. Upisa mi Branko ocenu, javljam dragim ljudima vesti i žurim kući da stignem na vreme za T. devojačko.
Veče prolazi sjajno uz drage žene.
Subota, 5. jun 2021. godina – Sintaksssssaaa (je l’ i vi čujete tu zmiju?)
Dan počinje u stilu – počnimo ljubav ispočetka. Gledam ja nju, gleda ona mene, rasklanjam kilograme i kilograme 20. veka sa stola, kreveta, poda itd. i stavljam na kuhinjski sto njeno veličanstvo – sintaksssu.
U 18h moram kod krojačice, pa na treninge. T. svadba se bliži, a ja klasično sve radim u poslednji momenat.
Tako da, dragi dnevniče, moraću ovde da (ne)stanem.
P. S. Jedva čekam da pročitam šta je moja litl Čajna grl pisala!
Autorka je jedna Mala Njenja, jedna Mipa, jedan Gilgameš, jedna Deb, jedan Đavo iz Tasmanije, jedna Lela, Jeca, Jeka, Jecković, jedan Jekuš, jedan JecMac, jedno babino prvenče, jedan Bager Bagavi, jedan Svajson, jedna Mala Jelena, još mnogo toga i jedan student u penziji
