Za početak da pozdravim blogokoleginicu Natašu, sa kojom, na predlog g. Živkovića, delim ovonedeljni prostor rubrike „Sedam dana u životu” cenjenog sajta pancevo.city. Od nje sam u prethodne četiri godine puno naučio o tome kako uspešno voditi školu, kroz slalome propisa i vele-slalome papirologije do spustova niz projekte i nadzore.
Po ćemu je ova predpraznična februarska nedelja bila specifična, u daljim redovima pišem u subotu na nedelju 15. na 16. uveliko probijenog roka. Sreća u sitne beleške pred kraj svakog dana, pa ne moram baš sve da izmišljam.
Nedelja, 9. februar 2020. godine
Zamena fasadne stolarije na porodičnoj kući počinje u 8 časova. Još jedan prozor je ostao da se namontira, i danas je taj dan. Odlazim da se nađem sa majstorima pritom vešto izbegavajući kućne poslove predviđene za nedelju, jer „imam posla”. Prozor je namešten, vreme brzo prođe, kafica sa prijateljima u 11h logičan je sled. Tema razgovora – odlazak za USA (United States of America) studenta, prijateljevog sina. Lepa tema, razgovor za vizu, način života tamo, pretresamo prijatelje i poznanike koji su već godinama „preko bare”. Kanada ili USA, večita dilema. Prednosti kanadskog penzionog sistema, i mogućnosti ličnog bankrota u Sjedinjenim Državama, večito pitanje – „Kada će to moći kod nas?”
Od razgovora se ogladni, tako da tradicionalni nedeljni porodični ručak oko 14h dolazi tačno kada treba. Popodne je rezervisano za dečiji rođendan, prilika da se deca dobro izmore pred spavanje, a roditelji danu dušom. U nekom trenutku su igraonice postale standard, i sada je teško zamisliti drugačiju formu proslave, pogotovu zimi. Gde nestaše sendviči sa krastavcima i rendanim kačkavaljem? U bespućima dečijih soba koje su primale po ceo razred u 15 m2. Realno igraonice su bolja zabava, a i manje muke oko rasklanjanja posle žurke.
Ponedeljak, 10. februar 2020. godine
Radni dan, jutarnja rutina. Ustajanje pre 7, nes kafa, pripreme za vrtić (Mihajlo), školu (Ljubica), posao (Maja i ja). Auto je kod majstora, uh što mrzim kad je kod majstora! Rastajemo se na ulazu u zgradu, Ljubica i ja peške, Maja sa Mihajlom taksijem.
U školi pravi ponedeljak. Prikupljanje ponuda za osiguranje, standardna stvar za kraj januara početak februara. Savet iskusnog kolege sam uvažio pre tri godine, i zahvaljujući firmi koja za nas prikuplja ponude i pregovara sa osiguravajućim kućama smanjio troškove za 50 odsto. Nije mala cifra za skromne školske budžete. Odmah zatim vaspitno-disciplinski postupak, maturant, puno neopravdanih, ozbiljno iskušenje da li će završiti razred. Sa 19 godina se zbog par meseci zabave izgubi razred, pa se posle učenici vraćaju na vanredno školovanje. Onda su već drugi programi, pa onda treba polagati i razliku ispita iz prve tri godine, pa to potraje i po dve-tri godine. Najjeftinije i najlakše je ići redovno u školu, i maturirati sa svojom generacijom. Srednja škola je poslednja instance u životu gde vas neće niko gledati kao konkurenciju, učenje i podrška su bezrezervni.
Poslovi stižu jedan drugi, izmene rasporeda zbog bolovanja, mejlovi, školska administracija je desetkovana gripom. Koleginica najavljuje moguć prelazak u privatni sektor – uobičajena stvar za mlade elektro-inženjere, ali opet žal za kvalitetnim nastavnikom koji verovatno odlazi. Stižu i računi za januar, rešenja za učeničke stipendije i stiže vreme da se ide u vrtić po Mihajla…
Popodne provodim kod kuće, preslišavamo se Istorije za 6. razred. Zarđao sam, al’ još se držim, četiri minus. Vadim se na kartu i kontekst, podaci i godine vrlo tanko.
Utorak, 11. februar 2020. godine
Danas sam „kao” na godišnjem odmoru. Pokušavam da iskoristim godišnji odmor do kraja februara. Vreme provodim u majstorisanju. Ideju da zemenim bravu koja zapinje novom, vrlo brzo prerasta u staro dobro podmazivanje. WD 40 – magična tečnost u spreju, tajna formula i drug na drumu, kad je u pitanju bilo kakva mehanika. Eto malo i product placement u okviru ovog dnevnika.
Odlazim na kratko do škole, taman da ustnovimo da je proglašena epidemija – konačno, i da se suočimo sa posledicama. Od sutra ne rade vrtići – šta sad? Od sutra nema nastave u školama – neki će i da eskiviraju kontrolni iz Nemačkog. Odlazim po Mihajla peške, bez kolica, za 17 mesečnog dečaka od vrtića do kuće je velik put. U parku srećem drage prijatelje, bračni par, posle posla idu na ručak, odavno su izašli iz pelena, al i mi ćemo na leto.
Popodne kupujem neke prekidače, za koje će se u petak ispostaviti da „ne pašu”, al’ su mi tad bili lepi kad sam ih kupovao. Obično mi estetika nikad nije ispred funkcionalnosti, al’ eto omaklo se.
Uveče gledam seriju. „Vikinzi”. U toku je šesta sezona. Više po navici, želim da odgledam do kraja. Nije to to od kad nema Ragnara. Kostimi su vrhunski, a likovi i sudar paganstva i hrišćanstva odlično postavljeni.
Sreda, 12. februar 2020. godine
Danas sam opet na godišnjem. Ali mora se do škole. Idem sa Mihajlom, pošto vrtići ne rade. On je dobar i lepo se igra. Naravno dok ne ogladni, tad ne pomaže ni omiljeni crveni autić bez točkova. Ljubica je odlučila da treba maksimalno iskoristiti raspust zbog epidemije i ostala je kod kuće uz digitalnu zabavu.
Sa kolegom koji će preuzeti rukovođenje Elektrotehničkom školom „Nikola Tesla” od 1. marta razgovaram o „prelaznim obavezama” uz 3 u 1. Kratak sastanak sa bravarom oko izrade metalnih zaštitnih mreža za salu za fizičko i nazad na ručak. Popodnevna dremka.
Popodne provodim u komšilku naručujući stvari sa Aliexpressa, nadamo se bez Corona virusa. Pričamo o raznom „blagu” koje iskusni kolekcionari pronalaze nedeljom na starom buvljaku. Praktično se pričaju legende o ozbiljnim ulovima. Ali za to treba biti tamo već oko 6, a ja nedeljom volim da spavam duže.
Večernja rutina uz malo dnevne doze N1 i internet portala. Godina je 2020. a mi bismo opet u 1989. da uradimo isto, ali da bude drugačiji rezultat. Limbo u kome je million ljudi napustilo zemlju. Jurimo sopstveni rep, dok ne postanemo puter.
Četvrtak, 13. februar 2020. godine
Celo prepodne sam u kući, sa klincima i uživam. Popodne punom parom se sprema Sinhro hub. Sutra je promo dan za coworker-e. Treba sve spremiti. Kovorking, hab, dve strane reči. Suština jednostavna, novi koncept zajedničkog rada freelancer-a, okupljanje i razmena, umrežavanje, zajednica.
Petak, 14. februar 2020. godine
Dan zaljubljenih. I to u petak. Idealna situacija za žurku. Ako si srednjoškolac ili student.
Pre podne žongliranje na poslu. Pripreme za redovan inspekcijski nadzor u utorak. Fotokopije i liste. Neobično je što nema nastave, a sredina februara je.
Popodne susret sa bivšom koleginicom, koja sada radi na naučnim projektima u Beogradu. Priča o naučnim radovima, Fp7, Horizon 2020 evropskim projektima. Retke prilike da budemo ravnopravan partner sa institucijama iz Evropske unije.
Večernja rutina.
Subota, 15. februar 2020. godine
Spavanje do 8h! Konačno vikend. Odlazak do Sinhro hub-a, kafica sa prijateljima posle. Nenad poklanja 3D printer za Pokus.ai laboratoriju Sinhra. Baš lep dan.
Popodne nedeljna nabavka. Nekako je manja gužva nego pre podne, a izbor isti.
Večernja rutina. Pisanje dnevnika do nedelje. Nedelja se ubrzava pre vikenda definitivno.
Autor je nastavnik u ETŠ „Nikola Tesla”, još neko vreme obavlja posao direktora te škole. Povremeni društveni i politički aktivista. Ko-osnivač Sinhro hub-a. Otac, suprug, sin, brat, teča
