Šta se dešava u glavi jedne vaspitačice?

Nedelja, 27. novembar 2022. godine

Nedelja, dan kao i svaki drugi, samo što su ga ljudi nepravedno osudili i pripisali mu titulu najgoreg dana u nedelji. Dobro, ne baš svi… Uglavnom učenici, srednjoškolci, neki studenti i zaposleni koji ne vole svoja posao.

Mrzim nedelju.

Pijem prvu jutarnju kafu bez imalo uživanja jer znam da ću dan provesti osmišljavajući „plan i program” za sledeću nedelju. Ko je čuo za nedavnu reformu predškolskog obrazovanja, znaće da je zapravo nemoguće osmisliti ikakav program, gde zapravo i nailazim na problem. Poslepodne provodim na internetu u nadi da ću prikupiti dovoljno materijala za moju decu.

Ponedeljak, 28. novembar 2022. godine

Treći alarm je uspeo da me probudi u 6.20h, što je uslovilo moj dolazak na vreme u vrtić. Trenutak kada uđem u sobu je najlepši deo dana. Niko mi se ne obraduje tako kad me vidi, kao moji malci koji sa kezom na licu viču „Kaćaa!” i trče mi u zagrljaj. Onda sledi brzo prepričavanje vikenda, naravno svi u glas. Pravim se da sve čujem i razumem…

– Kaća, ja sam bio na operaciji! Hoćeš da vidiš moju kilicu? (Kreće da spušta pantalone).

– Kaća, moj pas je umreo i sad je na nebu. Ali ne brini, kupili smo novog (poker face).

– Kaća, ja sam naučio sam da se obrišem!

– Kaća, ja sam bio u bioskopu i gledao sam Supersonika… ali to je bilo na leto.

– Kaća, meni je mama juče pravila mekane pažgete!

Kad vidim koliko su srećni i ponosni, bude mi žao da ih prekinem, ali vreme je za doručak i ostale aktivnosti. Do kraja dana oni su i dalje srećni i puni energije, spremni da mi postave 46. pitanje o dinosaurusima, a ja na izmaku snage brojim sitno do kraja radnog dana. Moram naglasiti da mi se dan završava poslednjom minutom smene, jer više snage ni za šta nemam. Iiii… fin de la journee!

Utorak, 29. novembar 2022. godine

Nikad mi neće biti jasna ta ljubopitljivost kod ljudi, koja je poprilično izražena u ranim jutarnjim časovima, i to u punom autobusu. Seda pored mene jedna komšinica, mi u selu smo svi komšije, i počinje da priča kako su cene autobuskih karata poskupele, te cene hrane, goriva, stanova… Slušam, klimam glavom u znak slaganja. Pošto joj je to bio pokazatelj moje želje za razgovorom, priupita ona mene za posao i kako mi je dok čuvam decu. Uz to komentariše kako je posao vaspitača baš lep, igraš se sa decom, piješ kafu kad želiš, u toplom si. Nekad je i naporno, ali šta me briga, bar imam slobodan vikend. I ja šta ću, sad je prekasno za prekidanje. Razmišljam kako sve da kažem, a da ne budem vulgarna, jer bih jedino tako najbolje rekla to što želim. Mislim se sad kako mi je baš lepo da vodim računa o 15 malih života u toplom i da gledam kako da se ne poubijaju u svojoj skroz neagresivnoj igri „Policajac i lopov”. Uživam u hladnoj kafi koju ispijam usput, ceo dan. Lepo mi je dok se igram sa malcima, ali to što je za njih igra, za mene je mogućnost da nešto nauče. Vezivanje pertli, držanje olovke ili kašike je toliko bitno za razvoj kognitivnih sposobnosti, da ljudi nisu ni svesni. Svaki dan to učimo, a čini mi se da svakim danom zaboravljaju sve više. Pa mi dođe da frknem i patike i olovke i kašike. Da ne spominjem učenje ostalih dnevnih radnji iste važnosti, koje mi oduzimaju poslednji atom snage.

Nisam imala volje da objašnjavam to komšinici jer je izgledala kao da ima spreman kontraargument za svaku moju izjavu. Odgovaram samo: „Pa tako nekako, fino mi je. A i koleginice su mi super”.

Sreda 30. novembar 2022. godine

Danas sam ustala sa glavoboljom i hiljadu misli nad glavom. Pošto još uvek nisam naučila da svoje probleme ostavljam pred vratima vrtića, ulazim u sobu neraspoložena i nervozna. Na sve to, moja deca su danas energičnija nego inače. U svoj toj galami i haosu, razmišljam kako su naše generacije bile drugačije. To se znalo kad ulazi vaspitač. Sedneš na svoje mesto, pa „Dobro jutro”, pa čekaš u tišini da stariji završe svoje obaveze i tek nakon toga razmišljaš o igri.

Vreme je doručka, pa sedamo za sto. Matija, malac, me najnormalnije pita da li može da sedne baš na žutu stolicu na kojoj nije sedeo do sad.

Odgovaram drčno i glasno, jer sam nervozna: „Ne može!”

Matija: „A zašto?”

Ja već pri kraju živaca odgovaram: „Zato!”

Matija: „Ali zato nije odgovor!

I muk. Sedim i gledam ga, iznenađena njegovom reakcijom. I shvatam u tom trenutku… Pa budi srećna Katarina, što je tvoje dete na putu da se sutra izbori za sebe, što ima samopouzdanja. Što neće trpeti neprijatnosti samo zato što mu je neko stariji nešto rekao.

I kažem mu ja da uzme koju želi, priđem i zagrlim ga. Srećna ja, srećan on.

Nisu deca psi, Katarina, pa da budu poslušni. I molim te izbaci tu floskulu – „U moje vreme…”

Četvrtak, 1. decembar 2022. godine

Da mi je neko rekao da će mi kao vaspitaču pasti teže saradnja sa roditeljima dece nego sa samom decom, pa smejala bih se verovatno. Jer to su odrasli ljudi, razumeju koliko je naporno raditi sa tolikom grupom malaca. Ali onda kada krenu sa prohtevima i očekivanjima, uopšte mi ne bude do smeha. Da li su svesni da ne možemo svakom detetu da se posvetimo maksimalno, onako kako bismo i mi želele? Da li su svesni da neko dete može da se povredi iako smo konstantno sa njima? Da li su svesni da nećemo, a nekad i ne možemo, da rešavamo konflikte njihove dece sa drugarima? Da li su svesni da vidimo ko koliko može i da nećemo njihovo dete preopteretiti „zadacima”? Da li su svesni da njihovo dete nije toliko napredno da treba da pređe u stariju grupu? Da li su svesni da nema potrebe da deca idu na sve moguće radionice, i to ako nisu posebno oduševljena nekom? Pa izgleda da ne jer se svakodnevno borimo sa vetrenjačama.

Petak, 2. decembar 2022. godine

Izgurasmo i ovu radnu nedelju. S obzirom na to da je baš bila naporna, odlučili smo da kraj obeležimo simuliranjem bioskopa. Žali bože truda oko kačenja zavesa, pripremanja sedišta, pravljenja karata kad su im se najviše kokice svidele… Koleginica i ja smo ugrabile mesto u poslednjem redu. Na svu sreću je grickanje i mljackanje bilo glasnije od našeg šaputanja, jer inače kakav bismo primer davale deci?! Započe moja koleginica priču o tome kako oseća da je pravo vreme da ima svoju decu. Priča ona tako o tome dok meni prolazi kroz glavu kako ja ne želim decu, ali ne isključujem mogućnost da ću zaželeti. I dobro, šta onda? Kako se vaspitava svoje dete posle 6-7 sati vaspitavanja „tuđe” dece? Kako se balansira između krajnosti, jer ja ne uspevam ni sa „mojom” decom u vrtiću? Kako da vaspitam srećno dete kada su strahovi jači? Kako ovo, kako ono…

Dobro, Katarina, u dvadesetim si. Zaista je rano da razmišljaš o ovome jer još uvek sebe vaspitavaš, prekini.

Smeškam se koleginici i govorim kako je to zapravo divno.

Subota, 3. decembar 2022. godine

Ustajem oko 9.00h sva srećna. Posle pet dana se budim da nije mrak. Dan je rezervisan za dečka, jer više pažnje posvećujem mojoj deci nego njemu, pa se budi klasična dečija ljubomora. Odlazimo na dogovorenu kafu, koja se kao i svaki put, nekako pretvori u pivo. Pošto su uveliko počele pripreme za novogodišnje planove, gledamo gde ćemo putovati. Njegovi predlozi za Jordan i moji za Island zvuče fantastično, u odnosu na moje mogućnosti. Mislim se, gde ćeš ti da putuješ 31. kad je subota, Katarina. Vrtić radi nedelju pre i posle. Nastavite da maštate i budi srećna ako odete do Novog Sada.

Autorka je bliža dvadesetoj godini, nego tridesetoj, ako je to uopšte bitno. Trenutno radim kao vaspitač dece predškolskog uzrasta. Ne znam kakav utisak ostavlja ovaj tekst, ali zaista uživam u svom poslu, za sad

Autorka noseće ilustracije Kristina Jernić