Dan prvi – o lepoti, nemaru, nebrizi, bahatosti, bezobrazluku
Ovi sunčani novembarski dani omogućuju da se osim Čardaka i naših svetionika (moja omiljena mesta) poseti i pitomo banatsko selo Ivanovo i Ivanovačka ada na Dunavu. Kada se nađete u Ivanovu, i uputite ka Dunavu, prolazite pored niza niskih ravničarskih kuća sa leve strane, pa kad pređete nasip, put vas vodi kroz mlad topolik, opalo lišće, mir i tišinu. Lepo za oko, lepo za dušu, pogotovo kad je sunčano i bez vetra – kao danas. A kad na obalu izbijete, pukne pogled na Dunav koji je ovde širok i moćan. Nije lagao Štraus kad je rekao da je lep i plav. Zaista je i lep i plav, bar danas. Božje davanje, što bi rekli u Bosni, samo kada sliku ne bi ružile tone smeća, tragova ljudskog nehata, nemara i nebrige. Smeća ima čak i u lepom, plavom Dunavu, kad se priđe samoj vodi. I nije to smeće iz Ivanova – stiglo je ono, bogme, iz čitave bivše Juge, pa i iz Evrope.
Nedaleko od obale nalazi se malo ostrvo. Kažu da se zove „Ljubavno ostrvo”. Lep naziv. Na njega se, čini mi se, sa obale može skočiti – toliko je blizu. Ovom mestu ono daje čar romantike, ali, eto, neki se pametnjaković namerio da baš tu, između obale i ostrvceta „tri sa tri”,u kanalu koji ostrvce odvaja od obale, a koji se „može preskočiti”, posadi ništa manje nego ploveću vikendicu, koja ovde, u ovoj lepoti, izgleda kao čir na nezgodnom mestu. Liči mi to na ono „E, hoću baš ovde”. Ovo narušavanje idilične slike predstavlja upravo onaj vid nebrige, bahatosti i bezobrazluka tako karakterističan za pripadnike ljudskog roda na ovoj našoj sve jadnijoj planeti. Kad ovo kažem, imam na umu ono more plastičnog otpada koji se negde u Meksičkom zalivu talasa na površini od sam bog zna koliko hiljada kvadratnih kilometara (nehat, nemar i nebriga!), ili onaj „montažni (od armiranog betona) kafić” ko zna kolike površine na Pančićevom vrhu, ili onu pokaznu vežbu iz ekologije koju je nedavno porodica iz Holandije održala đetićima na njihovoj čuvenoj Adi Bojani (Crna Gora je samu sebe poodavno proglasila za ekološku državu).
Ni mi u Pančevu nismo bolji. Pogledajte na šta nam liči leva, a počela je, bogme, i desna, obala Tamiša, od silosa pa nizvodno do vojnih zgrada. Nabudžili se splavovi-kafane i splavovi-vikendice svih mogućih skladnih i neskladnih oblika. Po keju se, je l’, voze motori, automobili, na njemu se i parkiraju (može mi se!). Još malo, pa će od silosa do „Brodoremonta” sve biti „okupirano”. Neće me začuditi ako se uskoro pojave i table „Privatni posed, ne prilazi!” Do vode se, naravno, ne može prići. Ljubitelji pecanja o tome mogu sa sanjaju, bar na pomenutom delu. Džaba mi neki moji poznanici iz Vršca zavide: „Blago vama, vi imate Tamiš!” Imamo ga sve manje, nažalost.
Dan drugi – o rečima i zagađenju jezika
Volim reči. Volim da razmišljam o njihovom nastanku (etimologija), njihovom osnovnom i neočekivanom značenju, o tome kako su dobile značenje, kako se ono menja, o njihovoj upotrebi. Sa rečima volim da se igram, pa ih često, kako kaže moja supruga, „izvrćem” (moje ime mi, na primer, dozvoljava igru, pa novac podižem sa brankomata, a kad mi penzija iscuri, onda sam brankotirao). Ali ja to činim samo radi davanja rečima novog, najčešće šaljivog smisla i značenja, kao u ova dva primera. Nešto slično onom letošnjem, pošto su hrvatski fudbaleri, pardon, nogometaši, pregrmeli kvalifikacije, štoje glumac Sergej Trifunović prokomentarisao sa: „Ostaše”, ili malo kasnije, kad su posle izvanrednog uspeha i osvajanja drugog mesta na svetu, napravili onu maskaradu sa Tompsonom: „Usraše”.
Dok sam radio u školi znao sam, kada sam dobro raspoložen, ili kada su mi đaci nešto mlitavi i nezainteresovani, da ih probudim i nekog od njih prozovem i umesto „ustani!” kažem „’ajde Petroviću, ustanak”, ili „’ajde Petroviću, dizajn”.
Veliko mi zadovoljstvo pričinjava listanje frazeoloških i rečnika žargona, te uživanje u razmišljanju o tome kako je neka obična reč dobila novo značenje. Novo značenje u žargonu (i ne samo u žargonu) reči dobijaju na različite načine: mestom u rečenici, akcentom, intonacijom, kombinacijom glasova, situacijom u kojoj se upotrebljavaju… Zamisli se nad time, čitaoče, kako su u žargonu svoje značenje dobile reči: mentol (priglup), blokeji (stanovnici blokova u NB). Sećate li se kada su i kako nastale „Šizela” i „Smirela” (i šta su značile?) i da ne nabrajam više, jer bih mogao do sutra, a možda i duže.
Za kraj navodim nekoliko primera lepote reči. Ona dolazi do izražaja u svakodnevnom govoru (kad se pazi kako se govori), u prozi (imam na umu izbrušenu rečenicu Ive Andrića, na primer), u kazivanju, ali najviše u poeziji. Pesnici su zaista čudna fela. Rasporede reči baš onako kako treba, svakoj nađu pravo mesto, pa od reči dobijemo biser do bisera, čitave niske bisera. Ko se, recimo, ne seća naslova čuvene knjige za decu „Olovka piše srcem”. Zamislite samo koliko je duboka i nežna ova poruka. Sećate li se pesme Jovana Dučića iz koje je sledeći stih „…poljubac je susret najveći na svetu…”? Ha, šta kažete? Ili „I cvrči, cvrči cvrčak na čvoru crne smrče”. Čuješ li, čitaoče, tišinu u kojoj odjekuje pesma cvrčka? Fantastično! A „… pokrivena nebom ko od plave svile…” Odakle je ovo? Zamislite samo to plavetnilo, tu dubinu plaveti, tu mekoću i vazdušastu lakoću svile koja se širi nad morem! Predivno. A ovo – „padale su svu noć neke modre kiše nad Mostarom”. Sećate li se, ako ne pesme, onda svoje mladosti? Bez ovakvih bisera od reči ni mladost ne bi bila – poezija.
Dan treći – nastavak o rečima
Pomenuh gore lepotu kazivanja. Da, lepota, ali… U svakodnevnom govoru naših stručnjaka i „stručnjaka” svih usmerenja, pogotovo političara, srećemo jezičke „bisere” od kojih bi čovek mogao da pukne od smeha, kad ne bi bilo zgađenosti i ogorčenosti zbog zagađenja jezika. Da, pravog pravcatog zagađenja, istog kao gore pomenuto ekološko zagađenje. Čuveni su još uvekne tako bajati „biseri” tipa „vazduplohov”, „teleprontovanje”, pa se na njima neću zadržavati. Navešću samo dva primera – jedan iz jutrošnjeg izveštaja o vremenu na nekoj TV stanici, gde reporter kaže: „… biće prisutan vetar košavskog tipa…” Šta mislite, može li vetar da bude prisutan? Drugi – tu nedavno, reagujući na tekst objavljen na ovom sajtu, čelnik jedne naše ustanove kulture reče: „Pošto osećam obavezu da ispred Narodnog muzeja Pančevo opovrgnem sve njene iznesene neistine…” Dreždao sam nekoliko dana ispred Narodnog muzeja Pančevo i čekao da čujem „opovrgnuće” (reč sam namerno „izvrnuo”), ali ga ne dočekah. Valjda je čelnik „osećao obavezu” na nekom drugom, meni nepoznatom, mestu. Nije fer, lepo je obećao da će to uraditi „ispred Narodnog muzeja…” Ove dve greške su, inače, vrlo česte jer ljudi ne obraćaju pažnju na reči. Nisu oni krivi. Časove maternjeg jezika većina smatra nepotrebnim, čak i u srednjoj školi, a na fakultetimatim pre. „Ja u životu nisam pročitala ni jednu knjigu”, reče mi je jednom moja poznanica, građevinski inženjer, tonom kao da joj je to vrlina. Strašno! Nisu, na sreću, svi stručnjaci takvi. Sretao sam sjajno obrazovane pravnike, inženjere, lekare… Za kraj jedno pravo „remek-delo”. Istražujući probleme u oblasti zdravstvene zaštite dece, novinar je rekao sledeće: „Prisutno je odstustvo dovoljnog broja pedijatara” – i ostao živ!
Dan četvrti – prevodi, i zašto godinama ruske autore nisam čitao u prevodu na srpski jezik
Kad čitaš prevedenu knjigu i sve ide glatko, i imaš utisak kao da je delo napisano na srpskom jeziku, onda je to dobar prevod. Postoje izvandredni prevodi, izvanredni prevodioci (Homerove Ilijada, Odiseja, Kola Brenjon Romena Rolana, Manov Čarobni breg i mnogi drugi). Njih je na sreću više. U težnji da prevedena knjigašto pre ugleda svetlost dana, izdavači i moje kolege-prevodioci žure i prave velike greške, koje neretko mogu da upropaste dobru knjigu (lošu ne mogu, jer je ionako loša). I upropaštavaju je. Navešću samo tri književna dela i u njima „remek-dela” prevoda.
Konjak Napoleon, zbirka priča Eduarda Limonova. Predivno uređena knjiga, tvrd povez, pa još omot, a između lepih belih korica – da bog sačuva. Limonov se, inače, početkom devedesetih godina prošlog veka kod nas proslavio romanom Ja Edička (kod mene je čuveniji po rafalu ispaljenom sa Trebevića na Sarajevo u leto 1992. godine). Knjiga prosto kipi od prevodilačkih „bisera”, čiji je autor Aleksandar Badnjarević. Idemo redom: „Izašao sam iz Leksington avenije na široku dvosmernu Trideset četvrtu i pešice otkurčio na Vest-Sajd”; „Na sekundu sam zastao na odmorištu … i iz jednog cuga preleteo poslednju turu na drugi i po američki sprat u REDAKCIJU”; „Prodiskutovavši malo na tu temu supružnici su se složili…”; „Sva ta sklerotična i okurčena, od same činjenice da se…”; „Tatjana je jednom od Rogačinske otela muškarca i od tog vremena, ispod naizgled spoljašnje prijateljskim ličnim odnosima sestara, bukte strasti” (sva podvlačenja B. P.). Dosta je. Čir će mi proraditi ko Etna i Vezuv zajedno. Komentari ovde nisu potrebni. Srpski prevod ove zbirke ja bih proglasio najboljim udžbenikom za obradu teme: „Kako ne treba prevoditi”.
Dan peti – nastavak prethodne teme
U knjizi Gradić En, napisanoj 1935. godine od strane Dobičina L. I. (ovo „od strane” je moj namerni doprinos temi „biseri”) jedan dečak, junak knjige, saopštava svom prijatelju kako se juče prvi put vozio kočijama sa gumenim točkovima i kaže kako je tiho i čuje se „samo pucketanje konjskih kopita” (veruješ li, čitaoče, da konjska kopita pucketaju po kaldrmi?). Jednom je, pak, putovao u selo, i kako su se kola približavala selu „prvo što smo videli u daljini, bila je crkva na planini” (Hm, crkva na planini! Osim one plehane na Rumiji u Crnoj Gori, ja za drugu crkvu na planini ne znam.) Ovde je prevodilac bio nepažljiv, pa je rusku reč гора, što je, naravno, planina, ali i uzvišenje, breg, brežuljak, preveo kao planina. Vrhunac nepažnje prevodioca ove knjige sadrži se u sledećem primeru: „…čitao sam knjigu koju mi je dala mama, ali mi je zanimljivije bilo da čitam beleške na marginama, napisane hemijskom olovkom…”. Ovde je prevodilac ruski izraz химический карандаш bukvalno preveo kao hemijska olovka, iako se u stvari radi o mastiljavoj olovci, što bi prevodilac morao da zna da je bio samo malo pažljiviji. Hemijska olovka, koju mi danas poznajemo, pojavila se desetak godina kasnije i u ruskom jeziku se naziva шариковый карандаш, što bukvalno znači olovka sa kuglicom. Prevodilac ove knjige ima bogat prevodilački opus, i za svoj plodan rad je nagrađen prestižnom prevodilačkom nagradom „M. Đurić”. Prevode ovog prevodioca ne čitam. Šta mislite, zašto?
Svetlana Aleksijevič je 2015. godine postala laureat Nobelove nagrade za književnost. Naši su se izdavači brže-bolje dali u prevođenje njenih dela (gvožđe se kuje dok je vruće), pa smo u toj trci za zaradom dobili i neke prevode urađene zbrda-zdola i nove „bisere”. Iz dela „Rat nema žensko lice” navešću samo dva primera, mada ih ima gomila. Jedna od junakinja,opisujući posledice bombardovanja, kaže: „Gori šuma, gori hleb”.Druga njena junakinja priča o sebi i kaže da je odrasla u selu na obali reke, i da je kao devojčurak sa dečacima zimi sa strme obale rado skakala u dubok sneg i bila ushićena osećajem dok leti – „u propast”, kako piše u prevodu. Ova dva primera su tipičan primer „opasne” sličnosti srpskog i ruskog jezika, i ako prevodilac nije pažljiv – eto belaja. Rusku reč хлеб što znači hleb (za jelo), ali i žito, nepažljiv prevodilacprevodi kao hleb. Ovde, čitaoče, gori žito a ne hleb. Srpska reč propast i ruska reč пропасть su po izgovoru i pisanju skoro iste, ali se po značenju veoma razlikuju, te je trebalo biti vrlo pažljiv pri prevođenju i ne povoditi se, kad je ruski jezik u pitanju, za onim našim razmišljanjem: „Ma, sve ti je to isto, samo malo različito…” Ruska пропасть je ponor, provalija, dubina, bezdan… Potpisnik prevoda je neka Neda Nikolić Bobić. Ne poznajem je, ali posle ove knjige njene prevode ne čitam.Uzgred, ova knjiga ne zaostaje mnogo za onom prvom u takmičenju za najbolji udžbenik za obradu teme: „Kako ne treba prevoditi”.
Napomena: Za ove dve knjige navedeni primeri su citirani po sećanju, ali suština je tačna, nap. B. P.)
Bez obzira na dvadesetak prevodilačkih „bisera”, knjiga „Zulejha otvara oči“, mlade književnice tatarskog porekla Jahine Guzelj, vratila mi je veru u književnost. Čitajući je u prevodu Radmile Mečanin, prvi put sam, još od školskih dana, osetio da mi je žao što zbog nekih drugih obaveza moram da prekinem čitanje. Ako zanemarimo prevodilačke „bisere”, ovu knjigu najtoplije preporučujem. Garantujem da se nećete pokajati. Ona je toliko dobra da je ni prevodilački „biseri” nisu mogli upropastiti. Navodim samo jedan, a ostale otkrije sami. „… u poverenoj mi naseljenoj tačci…” Tek posle čitanja prevoda pročitao sam je i na ruskom jeziku i potvrdio svoje ushićenje. Uzgred, upravo ovih dana objavljena je njena nova knjiga – „Deca Volge” u prevodu Nade Petrović. Nisam je pročitao, ali jedva čekam. U prevodu je, siguran sam, neću čitati (koga je zmija ujedala i guštera se boji).
Dan šesti – završetak priče o rečima
Potpisnik ovih redova se prevođenjem lepe književnosti malo bavio. Razlog: nikad nije bio dovoljno zadovoljan svojim prevodima, mada su neki objavljeni. Egzistenciju je obezbeđivao radeći tehničke i stručne prevode (što se bolje plaća od književnih prevoda, a i odgovornost je manja, bar kad je jezik u pitanju). E, u ovoj je oblasti, čitaoče, mnogo „bisera” – sve bolji od boljega. Uverite se i sami, jer ću navesti samo nekoliko i neću ih komentarisati. Želim da se nasmejete i da ostanete nasmejani. Tek kasnije ćete osetiti kako vam je u ustima gorčina a u stomaku grč. Dakle, idemo:
U pismu upućenom budućem poslovnom partneru, veoma cenjeni ekonomista iz našeg grada kaže: „… i ovim vas pozivamo da sarađujemo na razvijanju kooperativne saradnje…”
Uvaženi inženjer tehnologije kaže: „… da nam za smole u tečnom stanju date uporedno paralelne podatke …”
Organizator kursa stranih jezika u izveštaju (po obrazovanju organizator nije jezičar) kaže kako se nisu stekli uslovi „…za obavljanje classroom aktivnosti…”
Gore pomenuti inženjer-tehnolog odgovara poslovnom partneru: „Zahvaljujemo se na Vašem teleksu i molimo potvrdu našeg razumevanja istog”
Elektroinženjer u svom projektu el. instalacija piše: „Na prelazu kablova iz eksplozivne zone u neeksplozivnu zonu, isti su zaštićeni zaštitnim cevima napunjenim peskom zbog zaštite”
Gore pomenuti ekonomista: „Realizacija situacije je takva da smo suočeni sa problematikom koja nam stvara probleme u realizaciji situacije” („situacija” – u poslovanju račun ispostavljen za naplatu određenog obima izvedenih radova, nap. B. P.)
Ovo je napisao inženjer-tehnolog: „…opasni deo neopasnog dela opasnog postrojenja…”
Protivpožarna služba u naredbi: „…zabrana puštanja korištenja električnih ili plinskih rešoa…”
Na zahtev poslodavca, glavna pravnica firme, posle nabrajanja uslova za ostvarivanjeprava na godišnji odmor, kaže: „…pa se tako određuje dužina visine trajanja godišnjeg odmora…”
Čuveni ekonomista počinje rečenicu ovako: „S obzirom da bez obzira…” i nastavlja „…a izvršilac preuzima obavezu pružanja, znači obavezu pružanja usluge, odnosno obavljanja poslova…”
Jedan od mnogih mašinskih inženjera koje sam u svom radu sreo, u uputstvu za rad neke mašine: „Zabranjeno je da se osoblje zadržava u okolini područja opasnosti mašine…” i „Svi propisi protiv nezgoda se moraju pridržavati…”
Obraća mi se jedan klijent kome je potreban prevod dokumentacije: „Molimo Vas da nam dostavite cenu koštanja prevoda…”
Čitav tekst je, poštovani čitaoče, odgovor na pitanje iz naslova, a odgovor je – lepota i zagađenje.
Autor je zaljubljenik reči, čitanja i povremeni prevodilac
Naslovni crtež: Vuk Palibrk, Motiv iz Ivanova
