Studio, da li se čujemo?

Nedelja, 9. decembar 2018. godine

Juče je bio protest.
Preko 10.000 ljudi izašlo je na ulice Beograda, pokušavajući da glasno iskaže svoje nezadovoljstvo zbog načina na koji aktuelna vlast izlazi na kraj sa svojim nepristalicama – nasiljem. Šetnja je trajala nekoliko sati, bez ikakvih incidenata.

Sedim danas sa bakom, pijemo kafu, pričamo o faksu i vremenu, pitam: „Je l’ znaš da je juče bio protest?”
„Znam”, kaže, ,,bilo je nešto malo ljudi, ispala tuča pa se brzo razišli.”
Pitam odakle joj to, da nije slučajno gledala na televiziji.
Dobijem potvrdan odgovor, iznenadim se kao da to nisam očekivala i ponovo zahvalim nebesima što preko pet godina nemam TV.
„Kad ćeš prestati da gledaš to smeće? Znaš i sama ko diriguje medijima i da nećeš čuti ono što je zapravo bilo.” Ispričam šta je stvarno bilo juče, i da se narod buni zbog kompletnog idiota, kako kaže jedan pančevački transparent, a ona me gleda kao da sam ja taj idiot i kao da sam upravo sve to izmislila.
Ne vidi ona tu nikakav problem.
„Izgleda da podiže penzije”, kaže, a ovog meseca su dobili i nekakvu nadoknadu od 3.000 dinara. Dobili su i pismo. „Kakvo, bre pismo?”
Pa pismo izvinjenja jer su najugroženiji deo stanovništva.
Najugroženiji ste, apsolutno se slažem, ali samo zato što ste vi ciljna grupa ove vlasti.
I dalje sam idiot, ništa ne razume, vidim kuda ovo vodi pa pitam: „Jesi li glasala?“
„Nisam”, kaže.
„Eto, zato nam i jeste ovako.”
„Šta hoćeš”, kaže „nisi ni ti.”
„Jesam”, rekoh i nastavim da zvocam kako mora da izlazi na glasanje.
U sledećem trenutku me prekida, smeta joj šta pričam. Odmahuje rukom kao da sam dosadna muva zunzara.
Kaže da ipak jeste glasala, ali da ne voli da priča o tome i pita me koga sam zaokružila.
Čudim se, pitam da li jeste ili nije izašla na izbore i za koga je glasala.
Kaže: „Jesam i šta te briga.”
„Nemoj ti da pričaš tako da te neko čuje”, kaže, „svašta može da ti se desi.”

Upravo o tome ti pričam.

Ponedeljak, 10. decembar 2018. godine

Ponedeljak volim samo iz jednog prostog razloga: zato što nije nedelja.
Nedelja u Pančevu je, posebno zimi, lenja, modra i vrlo opasna za svakoga ko je sklon da bez odbrane okreće obraz mislima i dopusti im da ga šamaraju tako nezaštićenog.
Ja sam jedna od tih kojima je lice večito crveno i otečeno ponedeljkom ujutru.

Svanulo je pre nego što sam očekivala i nemam snage da odem ni do kupatila a kamoli u nekakva nova osvajanja koja početak sedmice, prećutno, večito nameće.
Ja nisam ta osoba, bar ne danas.
Danas ću samo da postojim.
Predavanje počinje u 15h, a s obzirom na to da celog semestra kasnim na bus, tradiciju sam i ovog puta ispoštovala.
Svaki radni dan,  put do fakulteta obeležava bizarna avantura zvana ATP.
Tako je danas jedna gospođa imala potrebu da baš sa mnom ćaska i valjano me izgazi sve do „Dunav” stanice. Gužva je sastavni deo linije Pančevo-Beograd, i uskladu sa tim, nisam mogla da joj zamerim.
Kaže kako treba da ih bude sramota jer šalju ovako stare autobuse po ovoj zimi, posle se čude kad neće dalje zbog zamrzavanja. Verovatno se iz istog razloga neki autobusi ni ne pojave u povratku na vreme, ili se ne pojave uopšte, pa se skupi gomila promrzlih ljudi koji, kao da imaju besnilo, po svaku cenu gledaju da uđu u prvi prevoz koji naiđe.
Ne razume te ljude, kaže.

Ja razumem i izvinite ako sam vas nekad malo jače udarila laktom.
Imam jako lošu cirkulaciju, znate, pa kad zimi dugo čekam u mestu, imam tendenciju da izgubim moralni kompas.

Priča ona i o poskupljenju karata, kaže da će odlazak do Beograda uskoro postati luksuz, a ja se složim i dodam kako je studentski dom jeftiniji od moje mesečne karte i kako nam nema druge nego da se pobunimo i protestujemo.
„Kakav crni protest”, kaže, „ne možemo mi protiv toga, sine.”
Rekoh: „Nisam sin, zovem se Aleksandra”, a ona sva u čudu pogleda moju kratku kosu i sumnjičavo kaže: „Aha, izvini.“
Završavamo sa pričom iste sekunde i okreće se na drugu stranu, kao da je odjednom shvatila da pogrešnoj osobi govori više nego što sme.

Danas je jedan sunčani ponedeljak, a ja sam rešila da samo fizički postojim.
Sve je u redu, gospođo. Vaše reči su na sigurnom.

Utorak, 11. decembar 2018. godine

Vest koja se među prvima progurala ovog jutra na mom fejsbuku bio je izveštaj neke mlade novinarke. Prenosi situaciju sa lica mesta, reč je o istom onom protestu od subote.
Kaže kako je bio mali broj ljudi, dosta manje nego što se očekivalo. Kaže da je narod pozivao na linč, silovanje i nasilje, da se ta masa brzo ugasila i razišla nakon nekakve tuče kišobranima. Ona smatra da je to sve vrlo licemerno jer je ceo protest bio pod parolom „Stop krvavim košuljama” i kako to mislite bijete se kišobranima u Beogradu dok se na Kosovu svašta događa? To su sve prljava posla opozicije.
Toliko za ovo uključenje, studio?

Taj dvominutni izveštaj, u najmanju ruku tužan, izazvao je burne reakcije, što ću tek kasnije imati prilike da saznam.
Ta novinarka preko noći postaje simbol korumpiranih medija.
Na svim društvenim mrežama, njeno ime stoji tik uz prepoznatljivo srpsko čašćavanje.

Za razliku od juče, danas sam primorana da postojim.

Sreda, 12. decembar 2018. godine

Sredom se uvek osećam kao da levitiram u nekakvom međuprostoru. Šta sam korisno i pametno uradila od ponedeljka i koliko još imam dana do kraja nedelje da opravdam svoje postojanje pred samom sobom?
Ustala sam na vreme, za promenu stižem na autobus. Čak sam i čaj uspela da popijem pre polaska.
Jutro je sporo i teško, ljudi kao da se kreću kroz vodu.
Ili sam to samo ja malo brža nego obično.
Predavanja su trajala nepodnošljivo dugo.
Setila sam se svoje majke koja me je opominjala kad sam, kao mala, razvlačila žvaku prstima. Teglila bih je i vukla da bude što duža, pa bih je vraćala u usta, mislivši da je postala veća i da će duže trajati.
Preuzimam ulogu svoje majke i naređujem onome ko razvlači ovaj dan, da prestane.

Četvrtak, 13. decembar 2018. godine

Sa fakulteta izlazim sporednim hodnicima kako bih izbegla gužvu i dosadne razgovore u liftu.
Idem ka stanici, vidim autobus. Stigao je na vreme za promenu.
Po nepisanom pravilu, u ATP-u moraš da stojiš, ako uopšte uspeš da uđeš.
Odlučno sam se provukla i stala do prozora. Nemam za šta da se držim pa odlučujem da se, prilikom naglog skretanja ili kočenja, prepustim masi ljudi.
Nedaleko od mog ograđenog kutka, sedi čovek sa flašom vina u ruci. Plastična je, okrugla, ne previše kvalitetnog sadržaja.
U nepravilnim razmacima, nateže tu flašu, i ubrzo ceo autobus počinje da miriše na njegovo jeftino vino.
Da se razumemo, nemam apsolutno ništa protiv jeftinog vina. Mladi u Pančevu najčešće takva piju kad se leti okupe u krugu i okupiraju srce parka.

Izgleda da je bio već pripit kada se ukrcao jer je ubrzo počeo da psuje, neobazirajući se na ostale putnike. Postajao je sve glasniji i nerazumljiviji, vređao je, pretpostavljam svoju ženu i majku, obraćao im se kao da su prisutne. Psovao ih je veoma iskreno, do te mere da je postalo mučno prisustvovati. Putnici su se prećutno složili da je čovek nepodnošljiv i da mu treba oduzetitu flašu iz ruke. Međutim, niko ništa ne čini povodom toga.
U jednom trenutku, na opšte iznenađenje, jedan krupan čovek sa drugog kraja autobusa počije da se probija kroz gužvu.
Odlučno pliva kroz masu, kao ajkula među malim ribama, prilazi pijanom čoveku iunosi mu se u lice.
Putnici, kao po komandi, okreću se u njihovom pravcu, očekujući nekakav buran završetak scene.
Čovek-ajkula hvata pijanog za jaknu, oštar je, krupan i ima kratak fitilj. Pomišljam kako je sigurno vojno lice.
Primiče ga tik uz sebe, rešen da ovu ribicu protera iz okeana.
Kroz zube, tiho izgovara reči koje, izgleda, nemilosrdno šamaraju jadnog čoveka.
On se mršti od straha i nemoći, pobegao bi i od ajkule i od sebe, kad bi mogao.
„Izbaciće ga”, čujem nekog ozarenog dečka kojeg ovo, očigledno, baš zabavlja.
„Ili će ga udariti”, pomislim i pogledam kroz prozor da proverim gde će čovek nastaviti da grli svoje vino ako ga ajkula istera.
Blizu mosta na Tamišu smo. Samo još par stanica i stigli smo na poslednju.
Pogledam ponovo u pravcu one mučne scene, još uvek traje. Kadar je fokusiran na grimase čoveka koji ne ispušta svoje vino, grli flašu još jače kao da mu jedino ona pruža sigurnost.
U tom trenu čuje se bespomoćan urlik, jedno tužno i nemoćno:
„Boli me!”
Ajkula ga odgurne u ozarenu publiku koja očekuje i dalje nekakav veliki incident, logičan sled događaja.
Gledaju ga sa jednakim gađenjem kao i čovek-ajkula, a ja gledam njih, iznenađenja tom količinom razočaranja. Shvataju da je predstava završena tim jednim urlikom.
Izlazimo iz autobusa, poslednja je stanica. Svako ide svojoj kući na bezbedno i toplo, kao da se ništa nije desilo.
„Boli me.”
Nije mislio na grub ajkulin stisak niti na njegovo agresivno obraćanje. U to sam sigurna.
Rekao je on šta ga boli, verujem u to, samo niko od nas nije u stanju da razumetaj pijani jezik.
Boli ga.
Stisak te flaše i nepromišljenje reči bile su poziv u pomoć.

Petak, 14. decembar 2018. godine

Od kada sam počela da studiram istoriju umetnosti, vreme a ni interesovanje mi ne dozvoljavaju da suviše čitam bilo šta što nije vezano za tu materiju. Iz tog razloga mnogo ređe ulazim u knjižare i pratim šta se objavljuje. S obzirom na to da čujem ko sve danas ima mogućnosti da objavi knjigu, ni ne osećam veliki gubitak što ne idem u korak sa savremenom književnom scenom u Srbiji.
Kako petkom imam veliku pauzu između predavanja, rešila sam da prošetam malo oko fakutleta i uhvatim delić slabašnog sunca dok ne počne da se smrkava. Šetajući, razmišljala sam upravo o knjižarama, njihovim cenama i praznicima koji se bliže.
Knjiga je uvek dobar poklon.
Zaobišla sam beskonačno visoku, široku, svetleću, skupu i prilično bespotrebnu novogodišnju jelku u Knez-Mihajlovoj i ušla u knjižaru.

Odmah po ulasku, napsram vrata, ali takođe i duž celog izloga, vidim bezbroj primeraka iste knjige.
Sva pažnja i preporuke usmerene su upravo na nju.
Kija Kockar pod naslovom „Moj potpis”.
Uzimam to remek-delo kome je poklonjena sva pažnja, sedam na stolicu tik do ulaza i počinjem da listam.
U neverici prelazim preko naslova i stranica, hvatam sebe kako se smejem. hvatam da potražnja utiče na sadržaj knjige, ali da li je moguće da se, uvreme kada je profit najvažnija stvar, kvalitet iste stavlja u drugi plan ili čak u potpunosti zanemaruje?
Kija traži definiciju ljubavi, pravi razliku između nje i zaljubljenosti. Deli savete kako preboleti i krenuti dalje nakon što vas je partner prevario jer, kako kaže Posle kiše uvek dođe sunce.

Pre neki dan mi je sestra, koja ima 15 godina, pustila pesmu iste ove osobe. Kaže svi su u školi ludi za njom, samo pevaju. Pitala sam je ko je ta Kija uopšte, čime se bavi.
„Bivša žena pevača Slobodana. On je nju prevario sa Lunom Đogani dok su bili u ‘Zadruzi’, pa je onda i Kija ušla”, kaže moja sestrica.
Pitam čime se bavi, da li je i ona neka pevačica onda. Sigurno nije po zanimanju bivša žena pevača Slobodana.
„Nije“, kaže, „stjuardesa”.

I tako prelistam knjigu do kraja, i dalje ne verujem da je ovako nešto preporučeno od strane knjižare. Ustajem da je odložim na policu sa koje sam je uzela, i tu primećujem par devojčica koje uzimaju knjigu i grle je oduševljeno.
„Moj vam je savet da ne čitate Kiju, prokockaćete svoje vreme”, govorim i razočarano napuštam knjižaru.

Subota, 15. decembar 2018. godine

Večeras je protest.
Sredinom nedelje najavljen je nastavak šetnje od prošle subote, opet pod parolom „Stop krvavim košuljama”.
Sneg je vrlo ozbiljno shvatio svoj zadatak kada je pre dva dana rešio da potpuno oboji Srbiju. Možda veruje da će se iskupiti ovom mećavom jer je zabušavao proteklih meseci. Možda mu je samo žao ili mu je smešno što silni oni ukrasi, jelke i osvetljenja stoje tako po Beogradu, kao da su omašili godišnje doba, pa je rešio da se ipak malo manje brukaju.
Nas večito iznenađuju ovakve padavine, kao da nisu u skladu sa godišnjim dobom. Kolaps u saobraćaju, vanredna stanja, promene plana i odlaganje zakazanih dogovora.
Plašim se da će mnogi odustati od protesta večeras, upravo iz ovog razloga, i da će ovog puta broj ljudi zaista biti manji od očekivanog.
Ukoliko se pokaže da je meteorološka nepogoda jača od naše volje za promenom, verujem da će se naći poneko ko će likovati, kao i oni koji će, u tuđu korist, prenositi prilagođen i poluistinit izveštaj sa lica mesta.
Toliko za ovo uključenje.
Studio, da li se čujemo?

Alutorka je rođena 1997. u Pančevu. Završila je Srednju muzičku školu u Pančevu, odsek za flautu.  Na više različitih književnih večeri čitala je svoju poeziju, kojom se aktivno bavi od srednje škole. U slobodno vreme pravi origami i svira ukulele.
Trenutno je na drugoj godini osnovnih studija istorije umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu.