There’s No Place like Home

Nedelja, 29. mart 2020. godine

Nikada nisam volela nedelju. Verovatno bi većina pomislila da je razlog dan koji sledi – dan za nove početke i nove odluke. Međutim, nije tako. Nedeljni dan mi je nekako uvek bio predugačak, dosadan, neinspirativan za bilo šta kreativno. Tako je i danas. Da bih prekinula tu monotoniju rešila sam da prelistavam staru štampu i pronalazim teme vezane za trenutnu situaciju u kojoj se nalazimo. Danima se polemiše da li je država na vreme reagovala sa neophodnim koracima u suzbijanju i širenju korona virusa, a posebno da li je trebalo drugačije postupiti po pitanju ulaska u zemlju sa našim ljudima koji su živeli i radili u inostranstvu. Da su slične dileme i slični problemi bili i u doba Milana Obrenovića, kada je Evropa bila zaražena kolerom, našla sam u jednom od brojeva Beogradskih opštinskih novina.

I evo kako je to nekada bilo.

Kraljevina Srbija je odmah po izbijanju epidemije počela da preduzima neophodne mere kako bolest ne bi ušla u zemlju. Međutim, u jesen 1892. proneo se glas da je u Beograd ušao veliki broj radenika iz tada već zaražene Pešte. Neki od gradskih odbornika povodom ovog slučaja oštro su negodovali i smatrali da ih nije trebalo pustiti u grad. Zbog toga je naređeno da se svi putnici koji dolaze iz Rusije, Nemačke i Austrije odmah po ulasku u zemlju pregledaju, dezinfikuju, a ukoliko je potrebno smeste u barake koje su služile kao karantin. Broj dana u kojma su „sumljivi” ostajali u karantinu prvo je bio tri, a potom je produžen na 15 dana. Štampale su se knjižice sa uputstvima kako se zaštititi od zaraze, građanske komisije su obilazile privatne stanove i proveravale čistoću u njima, vršena je dezinfekcija fijakera, pijaca, škola i drugih javnih mesta, pristaništa na Savi, željezničke stanice, vodilo se računa o namirnicama koje se prodaju na pijaci, zabranjeno je zahvatanje vode sa nečistih mesta, smeće se iznosilo van grada, itd. Apelovalo se na građanstvo da se poštuje naredba po pitanju održavanja čistoće, jer je „čistota prvobitni uslov za suzbijanje zaraznih bolesti”. Nakon svih preduzetih koraka objavljeno je da je „opštinski sud za sada učinio sve što mu je stajalo u dužnost u ovom pogledu i da na građanstvu pak ostaje da i ono sa svoje strane, a u svome sopstvenom interesu, preduzme sve potrebne mere”.

Ponedeljak, 30. mart 2020. godine

Počinje treća nedelja kako ispunjavam radnu obavezu od kuće. Sve više osećam da mi nedostaje fizička aktivnost. Zbog toga sam ovog jutra rešila da krenem sa, kako to domaćice kažu, velikim spremanjem stana. Odlučila sam da se prvo bacim na sređivanje kućne biblioteke. Izvlačim knjige sa jedne police, pa sa druge, treće i tako redom. Mnoge od njih mi u rukama ostaju mnogo duže nego što je potrebno da budu obrisane i vraćene na svoje mesto. Listam ih i kao da ih prvi put u životu vidim. To je više nego jasan pokazatelj da je krajnje vreme da obnovim gradivo. Čini mi se da sam i suviše opterećena upozorenjima na „gvozdenu disciplinu“, jer sam odlučila da popravni ispit počnem sa knjigom Tajna mansarde na Neimaru. Reč je o svedočanstvu dr Marka Anafa o dramatičnim zbivanjima u njegovoj porodičnoj kući, na mansardi, za vreme Drugog svetskog rata, u kojoj je skrivajući se proveo 40 meseci okupacije. Mali tavanski prostor služio je ne samo kao sklonište za porodicu Anaf, već i kao mesto okupljanja istaknutih komunista i prostor za održavanje sednica Pokrajinskog komiteta KP za Srbiju. Dakle, kućna izolacija i socijalno distanciranje može da izrodi i nešto revolucionarno.

Utorak, 31. mart 2020. godine

Nedeljama sam pratila dramatične izveštaje o porastu zaraženih u Vuhanu, zatim zastrašujuće slike grada smrti, kako je prozvan Bergamo, a danas je moja pažnja potpuno usmerena na Španiju. Za to postoji dvostuki razlog. Prvi je svakako empatija prema zaraženima i briga za sve moje prijatelje koji tamo žive, dok je drugi sasvim lične prirode. Naime, na današnji dan 1492. Dekretom iz Alhambre španski monarsi Izabela I i Ferdinand II naredili su proterivanje sefardskih Jevreja sa Iberijskog poluostrva. Tim okrutnim ukazom preko 300.000 španskih Jevreja – Sefarda napustilo je svoje domove i svoju zemlju. Među njima su bili i moji preci koji su živeli u Kraljevini Leon. Za sobom su na Balkan doneli bogato kulturno nasleđe, uključujući i poslovice. Jedna od njih je danas dobrodošla – Čuvaj se zla časa, živećeš hiljadu godina. Dakle, ostani kod kuće.

Sreda, 1. april 2020. godine

Od ranog jutra sam nervozna. Umesto da me oraspolože prvoaprilske šale koje pristižu ceo dan, notification zvuk Viber-a i WhatsApp-a me dovodi do ludila. Znam da mogu da ga isključim, ali sam suviše radoznala. Mislim da bi mi korisniji bio podsetnik za pristiglu poštu na Google account, jer je već danima ne čitam. Pitam se da li bi mi život bio jednostavniji da kompanija Google nije 1. aprila 2004. pokrenula uslugu email-a. Koliko vidim, pre nekoliko dana Google je pokrenuo i poseban obrazovni sajt vezan za korona virus. Pored osnovnih informacija o zarazi i njenom prenošenju stoje i preporuke Svetske zdravstvene organizacije. Jedna od njih je – Home stay if you can. Ja ću to svakako danas uraditi.

Četvrtak, 2. april 2020. godine

Još jedno jutro je svanulo u coronaland-u. Razmišljam da li na miru da popijem kafu ili da se odmah latim mobilnog telefona. Većinu poruka više uopšte ne čitam. Ipak, jedan video klip mi je privukao pažnju, jer sam ga dobila sa više strana. Reč je o emisiji pod nazivom dr Mila Alečković raskrinkala svetski lobi – Tramp priznaje francuski lek, puštajte muziku svako veče, emitovanu na Youtube kanalu Balkanska oštrica. Posle prve rečenice novinara, koji širenje koronavirusa naziva navodnom pandemijom, jasno mi je u kom smeru će teći razgovor sa dr Alečković. Iako se slažem sa njenim stavom da zabrana izlaska iz kuće može biti kontraproduktivna i da je zdravije biti na vazduhu i baviti se fizičkim aktivnostima, mislim da je neopravdana kritika usmerena zbog sprovođenja mera socijalnog distanciranja. U više navrata sam slušala dr Kona, jednog od naših vodećih epidemiologa, i nikada nije rekao da je dobro sedeti zatvoren u kući, ali s obzirom na našu nedisciplinu izgleda da ne vredi drugačije. Da ne poštujemo preporuku udaljenosti više od metra i masovno javno okupljanje, uveravam se svaki put kada odem u Maxi na Sodari. U tu trgovinu ulazi ko kako hoće, gužve su u svakom delu radnje, posebno ispred kase. E, pa dok nema kulture ponašanja shodno situaciji, možda je bolje ostati kod kuće.

Petak, 3. april 2020. godine

Neverovatno, koliko god se trudila da se izvučem iz sveopšte opterećenosti kovidom, izgleda mi ne polazi za rukom. Jutro je krenulo uobičajenim ritualom. Reših da kafu popijem na terasi i upijem neki zrak sunca. Uzgred budi rečeno vitamin D mi je katastrofalno ispod granice normalnog. Taman se udobno smestih, kad imam šta da vidim. Iz ulaza moje zgrade izlazi osoba pod punom „korona opremom”. Potpuno sam zbunjena i pomno posmatram šta se dešava. „Opremljenom” pritrčava drugo lice i počinje da vrši dezinfekciju. Prska zaštitno odelo od glave do pete. Predstava se tu ne završava jer je usledilo skidanje odela, vizira, rukavica i navlaka za obuću, i odlaganje istog u kesu. Nakon toga mi je bilo jasno da se radi o lekarima i da je neko iz zgrade „sumnjiv”. Vest se brzinom munje proširila po komšiluku i počela je šerlokholmska avantura. U akciju otkrivanja identiteta sumnjivog lica bilo je uključeno više komšinica, moram priznati starijih od 65 godina. I pored njihove metodičnosti u istrazi, koja je trajala do početka policijskog časa, nismo saznali o čemu je reč. Zbog toga sam i danas odlučila da ostanem u kući.

Subota, 4. april 2020. godine

Peta nedelja korona virusa. Kažu epidemiolozi ključna. Nikada više ljudi na Tamiškom keju. Zabrana izlaska je počela već u 13 sati. Stižu novi izveštaji. Danas je bilans 148 novozaraženih i petoro preminulih. Žrtava od posledica kovida u Pančevu nema, ali ih je bilo 4. aprila 1999. kada je u bombardovanju zemlje pogođen pogon „Energana” Rafinerije nafte Pančevo. Poginuli su zaposleni Dušan Bogosavljev, Dejan Bojković i Mirko Dmitrović. Nemam šta drugo da dodam današnjem danu.

Autorka je kustos u jednom muzeju