Nedelja, 7. novembar 2021. godine
Nedelja je za skoro sve ljude dan za odmor, odmaranje i uživanje. Za mene – ne baš.Od kada nas je zahvatila kovid kriza, rešila sam da aktiviram svoje druge veštine i svoju drugu ljubav – engleski jezik. Radim za kinesku firmu, predajem online pet dana u nedelji, po četiri sata. Iako sam ovaj posao počela da radim vrlo mrzovoljno, u međuvremenu sam ga jako zavolela. Ipak, jako mi je teško da ustanem, svako ko me poznaje zna da mrzim rano ustajanje. Budi me bol u desnoj ruci, od treće doze vakcine. Radim od 8.30 (prerano za moju malenkost), ležim u krevetu i govorim sama sebi „samo treba da napraviš kafu i razbudićeš se”. Na silu to i uradim, nisam se razbudila, ali počinjem čas.
Četiri sata kasnije, još par minuta do poslednjeg časa. Objašnjavam učenici značenje reči „greedy” (pohlepan). To je ogromna želja za posedovanjem nečega, da uvek imate više, često i bez obzira na to da li je na tuđu štetu. Da uvek imate brže, jače, bolje. Gde sam li to beše videla? Hvala za 30 evra gospodine, ali to mi sada neće ni napuniti rezervoar u puntu, s obzirom na cenu benzina.
Čas se završava, i Igor i ja jedemo svoj nedeljni ručak i gledamo Kesića. Tih „24 minuta sa Kesićem” je nesto što uvek krenem da gledam da se malo opustim i nasmejem a onda se uvek završi tako što se iznerviram i zapitam „gde ja to živim?”
Ostatak dana provodim uz harfu.
Ponedeljak, 8. novembar 2021. godine
Ponedeljak ujutru je ponovo posvećen harfi. Moja prva ljubav, muzika, do sada se već spojila sa mnom. Od kada sam sa osam godina mami rekla „mama, ja bih da sviram zlatnu harfu”, muzika je uvek prisutna u mom životu. Harfa treba prstima. Pre par meseci kupila sam nov instrument koji sam svojim radom i novcem uspela da priuštim sebi, to smatram jednim od najvećih uspeha u životu. Kada ne sviram duže od par dana postajem nemirna.
Harfa me je odvela na razna mesta, u Kinu, Italiju, Austriju, Bosnu, Sloveniju, ali i otkrila drugu stranu moje ličnosti. Harfa i muzika su uvek bile savršeno sredstvo da se kanališe moja preterano emotivna i osetljiva priroda, ali i da do izražaja dođe moja „scenska ličnost”. Deo ličnosti koja obožava da je u centru pažnje i da svi pažljivo slušaju samo da odsviram sledeći ton. Neopisiv osećaj, biti ranjiv pred mnogo ljudi ali i imati neku vrstu moći nad emocijama u tim trenucima. Moć da nekog nasmejete, rasplačete ili odvedete daleko u neku podsvest. Trenutno vežbam kompoziciju pisanu za orkestar harfi, treba da snimim svoj deo i pošaljem. Trebaju mi crvene cipele na štiklu za snimanje.
Kopam po ormanu da ih nađem i nalećem na štikle u kojima sam se pela na Kineski zid. Nažalost, za bacanje su. Izgleda da ću morati da kupim nove cipele, što mi ne pada teško. Idem po svoje ruby slippers. Ostatak dana provodim sa Igorom, uveče gledamo filmove. Danas je moj red da biram tako da će žanr biti triler.
Utorak, 9. novembar 2021. godine
Utorkom i sredom uveče kod majke u školi „Forum” držim engleski četvrtacima koji su jako pametni i vrlo nemirni. Za razliku od vrlo disciplinovane kineske dece, naši su vedriji, skloniji priči i majstori u tome da skreću sa teme. Dan prolazi uobičajeno, i sada odlazim u „Forum”. Objašnjavam im datume i kažem kada dođe 14. februar pokazaću im kako da napišu pisma svojim simpatijama da mogu da im ih daju za dan zaljubljenih ako žele. Oni se zakikoću i kažu da im se ideja dopada. Učenica me pita „Teacher, hoćete i vi da pišete pismo svojoj simpatiji?” Svi me gledaju jako pažljivo i čekaju odgovor, a ja sam zatečena: „Pa znaš, ja živim sa svojom simpatijom, pa ne znam koliko bi to imalo smisla”. Oni su skroz iznenađeni činjenicom da ja imam život van te učionice i skaču„Teacher, Vi imate momka? Kako se zove? Kad mu je rođendan?”. Slatko su me nasmejali i kao iz topa odgovaram „Petog oktobra, on je dete revolucije”. Oni me pogledaju čudno i onda shvatim da ne znaju zašto sam to rekla. Nema veze, vraćam se na engleski, ipak nije čas istorije.
Igor i ja živimo zajedno već neko vreme i mogu da kažem da je biti zaljubljen u osobu sa kojom živite ono što čini pranje sudova, kuvanje kafe i ručkova nešto čemu se radujete, svakodnevicu vrednu življenja, a ne puku dosadu. Brzo od početka veze sam pomislila kako želim da se budim uz taj osmeh, što me je podsetilo još tad na citat iz opere Falstaff „Come ti vidi mi innamorai, e tu sorridi perche lo sai”. Prvi put sam osetila da bih sa nekim želela da gradim dom, nešto samo naše. I onda smo ga izgradili. U doba korone iznajmili smo stan, pa u 46 kvadrata, makar i pod kirijom, ipak imamo samo svoj dom.
Sreda, 10. novembar 2021. godine
U sredu ujutru ustajem i ponovo sviram. Ali sada pripremam još jedan čas. Na Fiverr stranici za freelance večeras držim čas harfe. Devojka je iz Amerike i želi da nauči da svira neke Božićne pesme do 25. decembra. Pomažem joj oko postavke ruke i prstiju. Ukratko mi priča kako je malu harfu izabrala jer želi da nauči da je svira iz hobija, a svi vole da slušaju harfu pa je sebi kupila jednu. Pomislim kako Amerika stvarno mora da je obećana zemlja kad harfu kupuju iz hobija.
Nakon 45 minuta završavamo čas, pravim još jednu kafu, i čekam da krene posao sa Kinezima.
U razgovorusa jednim od mojih omiljenih učenika pitam ga, koju supermoć bi voleo da ima, da leti, da se teleportuje ili da čita misli. On kaže „ne, ne da čitam misli, možda da ih kontrolišem”. Htela sam da mu kažem da se ta supermoć zove manipulacija i da je koriste ljudi širom sveta, ali pošto se kosi sa politikom firme ipak ćutim.
Kasnije pitam Igora isto – koju supermoć ti želis? Oboje se složimo da ne bismo voleli da čitamo misli jer bi nas to verovatno nerviralo i kako Igor kaže „sa većinom ljudi bi bilo kao da čitam Kurir”. Na kraju se odluči „verovatno brzu regeneraciju, kao Vulverin, to bi bilo korisno a ti? Za tebe znam… da lečis ljude”. Pitam se kako je to znao jer nikome nisam to rekla do sada. Previše me poznaje. Uveče ponovo odlazim u „Forum”.
Četvrtak, 11. novembar 2021. godine
Četvrtak ujutru prolazi mirno. Ujutru pijem kafu, završavam posao i sada planiram snimanje za orkestar harfi. Pre nekog vremena mi se javila harfistkinja iz Italije i rekla kako želi da napravi online koncert orkestar harfi 25. novembra, kada je Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama. Sve učesnice treba da nose crne haljine i crvene cipele a kompozicije su pisane posebno za tu priliku. Bila sam oduševljena idejom i odmah pristala. Od tada sam imala koncert, svirala na jednoj proslavi i otvaranju projekta i nisam stigla da snimim svoj deo, sve do danas a rok za slanje uskoro ističe, tako da sam odvojila celo veče da snimim video i audio što bolje mogu. Verujem da je bitno da se taj dan obeleži kao i da se feminizam kao pokret u potpunosti prihvati u svetu, ali i u Srbiji. I nije da ja mislim da će orkestar harfi da popravi psihu nekog muškarca, nasilnika, ali ako makar otvori neku temu ili diskusiju o tome, o nasilju nad ženama, uradili smo barem nešto. Kada sam krenula da se bavim politikom pre par godina jedna osoba mi se nasmejala i rekla „stvarno mislis da ćes ti, jedna, nešto da promeniš?”. Za mene je biti pasivan, a u isto vreme se žaliti na lošu situaciju dok ismevate ljude koji imaju nadu za nešto bolje, vrlo sramotno, bilo da li je u pitanju nasilje ili politika.
Petak, 12. novembar 2021. godine
Danas je konačno slobodan dan. Ne radim petkom i subotom i slobodna sam da spavam koliko hoću. Ceo dan sam u toplom stanu, slušam Igora kako svira gitaru, gledam koju bih još šminku mogla da kupim.
Večeras nas par ide kod Bojane da pričamo i branimo se od korone vinom. Tu smo Boki, Dragana, Pavle i ja. Nazdravljamo za Draganinu položenu vožnju, a ja joj dajem igračku iz kinder jajeta, žutog lamborginija za sreću. Primetim kako su nam se teme za razgovor promenile donekle. I dalje su tu izlasci i ljubav, standardno, ali sada mnogo pričamo o stanovima, o kreditima. To jos dublje potvrđuje činjenica da nam se drug pre par meseci verio i da jedna od nas ima u stomaku bićence već par meseci. I to bićence će da dođe na svet već voljeno od strane mnogo ljudi. Kada Pavle ode, ostaje nas tri i nastavljamo da dajemo savete jedna drugoj, da pijemo, pričamo o horoskopu i šta će moje dve strelčice da organizuju za rođendan. Ja volim da kažem da što se tiče prijatelja, imala sam više sreće nego drugi ljudi. Sve svoje najbliže prijatelje znam minimum par godina i svi oni su mi kao druga porodica, toliko ih volim, i toliko sam ponosna na to što imam sa njima. Što sam starija to više vidim koliko je retko naći tako nešto.Tako da, hvala mom čoporu. Kod Bojane na fotelji uzimam jastuk i pogledam ga, na njemu piše „There’s no place like home”.
Subota, 13. novembar 2021. godine
Subota je dan za oporavak od petka, tako je uvek bilo, ali takođe i za čas klavira. Držim časove Anđeli već nekoliko meseci. Pošto je samo godinu dana mlađa od mene to mi dođe kao stvarno lepo provedeno vreme uz muziku sa drugaricom.
Kasnije se spremam da odem do mojih na Misu i pokupim još neke zimske stvari. Mama i tata me grle, pitaju kako sam, „hoćeš voće, uzmi voće, treba da jedeš voće”. Oni su među onim parovima sa savršenim brakom. Odrastati u takvoj kući je blagoslov. Shvatiš da su dom pravi ljudi, a ne mesto. Dok kuvam kafu, par sekundi mislim o tome kako su imali više srece nego pameti. Od tate sam nasledila ogromnu potrebu za poštenjem u svetu i kratak fitilj sa kojim se borim ceo život, a od majke upornost i samokritičnost koja se kod mene sad već graniči sa nesigurnošću. Nadam se da sam tu sreću od oboje nasledila.
Na kratko se čujemsa Anom. Moja sestra već sedam godina živi u Nemackoj. I dalje, činjenica da ne živi ovde sa mnom je jedna od tri stvari koje mogu da me rasplaču u svakom trenutku. Dugo sam se nadala da će ipak da se vrati dok nisam shvatila koliko je tamo srećna i da je našla ono što je tražila. Svašta se desi kad pratite Yellow Brick Road. To sam skroz osvestila kada je pre par godina rekla „Trebalo bi da se ofarbam, nema veze, to ću kad se vratim kući”. Nasmejala sam se i pomislila „Znači Minhen, to je kad se vratiš”.
Uveče Igor i ja gledamo Game of Thrones i jedemo mlevenu plazmu. Jer, realno, kuća nije dom bez plazme.
Autorka je diplomirani muzički umetnik koji previše veruje u horoskop
