Nedelja, 20. maj 2018. godine
Spavati je strašno dosadno. /hjoj, ali nije li baš mnogo strašnije kad ne možeš/
Ležim u krevetu. Um proždire moju glavu.
Računam gde sam prešla preko granice koju sam, razume se, sama opcrtala onako kredom nadomak ćoška /u kom se osećam prijatno nakon povratka u Pančevo/. Hjoj, pa ne opet.
/delovalo je pitomo i dobroćudno tako kontrolisano a tako pitomo šunjalo se mimo mog radara hjoj kako se ušunjalo mimo radara zar si opet pustila da ti proklizi preko granice iako sve je tu i ti si tu i kako nisi videla kojim čulom nisi videla šta te je omelo zašto te je opet omelo pa znaš i sama koliko mnogo možeš znaš da ne smeš znaš dobro da ne smeš tako/ Ne smeš ovako. Hajde samo polako. Korak po korak.
Ležim u krevetu. Um proždire moju glavu.
Družilo se do kasno. Tićmi koga upoznah kao kolegu lokalentuzijastu u Leskovcu jedne godine, izašao je u 41. Rukopisima. Kaže on „Ako je moguće da čovek bude zaljubljen u ženu koju nikada nije sreo onda je moguće i da bude zaljubljen u grad u koji nikada nije bio, kad već govorimo o Pančevu
/gradove čine ljudi koje smo upoznali/”.
Čim je kazao, Pančevo ga je kidnapovalo. Družilo se do kasno sa ljudima koji čine gradove.
Ležim u krevetu. /zilijon zvukova/ Um proždire moju glavu. /proždire sa gađenjem/
Ne smeš ovako. Hajde samo polako. Korak po korak.
/gledam u jednu malu mesečinu i njenu refleksiju gde dole je gore, naslikanu na četvrtastom drvetu/
I to će jednom proći.
Ponedeljak, 21. maj 2018. godine
Spavati je strašno dosadno. Probudim se uvek nakon 4 sata. /ponekad čak 6/
To se čini dovoljnim.
Ima previše stvari na ovom svetu koje treba istražiti ili isprobati.
Prva danas je konstruisati logički zadatak za Ljupku.
Ljupka je mala vrana koju čuvam dok ne bude mogla sama da se čuva.
Izazovno je brinuti o njoj jer joj je potrebno mnogo pažnje. /čak i ne govorim o fizičkoj/
Inteligenta je koliko i šimpanza, delfin, trogodišnjak. /„Zamisli ti to, ona je neki genije zarobljena u tom malom crnom telašcu”, kaže mi Čupa/
Smišljam kako inspirisati Ljupku da koristi i kandžicu pored kljuna kad nešto pokušava da uradi. Sedi mi na ramenu dok perem suđe.
/„I give them 100 years to develop nuclear energy”, kaže Youtube komentator na nekom od onih zastrašujućih snimaka eksperimenata, gde su druge Ljupke nazvane „ultimate problem solvers”/
Utorak, 22. maj 2018. godine
Spavanje je precenjeno.
Ima previše stvari na ovom svetu koje treba istražiti i isprobati.
Druga danas je konstruisati logički zadatak za Natašu. Smišljam kako inspirisati Natašu da koristi sve svoje kompetencije kada pokušava nešto da uradi.
Za sada ona samo osluškuje iz ćoška. /pa hjoj ovo je repriza mene iz Krakova, 2017/
A probni mesec u Startit-u teče izuzetno fino. Nema pritiska, nema ega, nema nametnute dužnosti, autoriteta, predrasuda, ravnodušnosti, besa, krivice, ogorčenosti, nadmenosti i hladnoće. A ako slučajno niknu, nema ćutanja o tome.
A ja ćutim u ćošku. Možda je to antropološkinja u meni. Možda je posmatranje iz posmatranja sa učestvovanjem. Možda je asimilacija. Ili introvert u meni. Ili ekstrovert izvan mene.
I ono večno pitanje – kako biti i Šerlok i Votson. U jednom.
Sreda, 23. maj 2018. godine
Spavanje je zamorno.
Pričamo mnogo o ljudima koji nikada nisu budni. Sa Tićmijem o pesmi gde „Traži se neko budan”, o neistreniranom oku ka fraktalima, ka golim granama drveća na kiši, na leđima, ka izložbi u KC „Matematika i umetnost” /i pratećoj radionici gde se crta, vaja, veze i piše matematika/. Digitalno i analogno.
Istezanje i stezanje jedne vrlo selektivne joge na terasi pod vedrim nebom sa Jecom i Tanjom /i Angy koja faly/ me čupa iz umora i daje mi energiju da do tri ujutru izvlačimo linije logoa na zidu Kluba ljubitelja igara i fantastike d20. Renoviramo jednu alternativnu instituciju grada Pančeva. Slavimo njen treći rođendan 2. juna. Svi su dobrodošli. Svi radimo. Sve što možemo. Za nula u dinarima. Za zilijon u /protiv/vrednosti. Društvene igre.
Analogno i digitalno.
Četvrtak, 24. maj 2018. godine
Spavanje zamara.
Ima previše stvari na ovom svetu koje treba istražiti i isprobati.
Radujem se digitalnom. Radujem se Urošu i „Razgovoru o digitalnim medijima” kasnije danas. Radujem se novim istraživanjima i isprobavanjima. Radujem se doskora nečestim pojmovima koji se utaču u svakodnevnicu – hakatoni, open data, IT, GDPR, VR, IOT WP, fintech, mitapi, startapi, coworking, kodiranje i „programerstvo” – kako reče kustoskinja koja beše moderatorka na tom razgovoru u Muzeju savremene umetnosti danas.
Razgovor uoči „Razgovora” je bio loš. Razgovori posle „Razgovora” nastaviše se na travi parka na Kalemegdanu sa Katarinom, Urošem i Aleksandrom. Naš prvi out-of-office dejt je bio divan. Nestala je dubina zamora radom, nestala je dubina ćoška.
Petak, 25. maj 2018. godine
Spavanje je nedovoljno.
Ima previše stvari na ovom svetu koje treba istražiti i isprobati.
Izvlačim se iz kreveta, izvlačim se iz stana, izvlačim se iz Pančeva, izvlačim se iz „Stup Vršca”, izvlačim se iz ćoška. /hjoj pa zar osećam da danas to mogu/
Preuzimam projekat na sebe i istražujem. Istražujem. Istražujem. /zabrinjava me da li predugo/Istražujem. Istražujem. Hvata me neobuzdana panika kako previše istražujem. Pokušavam da se umirim racionalnizacijom svojih osećaja, mislim na Dejanu, na novosadske postOPENS razgovore na terasi i njeno ispitivanje straha od ne/uspeha /da li je to tačno da li to imam da li je bila u pravu kako ja to ne znam kako ja to ne vidim ako jeste da li je moguće da ja to ne vidim odakle bi to došlo ima li smisla sada sve to zašto ne vidim zašto/. Ena mi šalje boost muziku za odrasli život kao iz crtaća i sve je malo bolje najednom.
Jato istraživanih informacija napokon sleće i obrazuje fraktale. Klastere. Helikse. Povez se diže i uzročno-posledični povez između informacija nastaje. /pišem/ Ideja o projektnoj ideji se budi. Napokon.
Napokon i hakaton kreće i sve je uzurpano. Amela iz Ključa, deo KOMPASovih najdražih projektnih partnera iz BiH živi u Nemačkoj sada i vraća se sa samita u CG. Ide preko Beograda i druži sa sa mnom i Dušanom malo. Divna ERASMUS prijateljstva. Tako nežna i neograničena.
Pančevo, to je kad se vratiš. U busu, u povratku, uvek same krenu misli o migracijama. Svakog od ovih dana dnevnika. Svakog od ovih dana. O Krakovu. O Kairu. O životu svih ovih izbeglih duša. /gde se oni vraćaju. kakva im je njihova zima. kakva im je njihova naša zima. šta ćemo učiniti da se probudimo spavamo tako duboko nije važno kako nas tresu ako ne možemo da se suočimo ne možemo ni izbeći. ona vrišti, vrišti dronovi su pretvorili njenog divnog dečaka u gomilu kostiju nema tela za sahranjivanje nema nikoga kod kuće beži od rata čamac je pun brod potopljen samo milju od obale nema kreveta u bolnicama njegova ćerka je pogođena na putu ka školi i zašto je ona kolateralna šteta, kako to nije važno, kako misliš to te se ne tiče kako misliš to je daleko ne postoji ljubav u vakuumu ne postoji ljubav u okvirima ne postoje granice ne postoje granice otvorite granice/
Mislimo da smo mi i oni različite vrste – dobrodošli u najveći zločin koji je ikada počinjen.
Mit o pojedincu nas je ostavio razdvojenima, izgubljenima i žalosnima.
/da li sam ja jedini pojedinac koji u ovom busu razmišlja o ovome/
/šta ćemo uraditi da se probudimo?/
/volite više./
Subota, 26. maj 2018. godine
Nedovoljno spavam.
Ima malo stvari na ovom svetu o kojima treba sanjati.
Autorka je rudarka tajni koje se mogu ispričati
