Nedelja, 21. februar 2021. godine
Nedelja, sveta nedelja. Obožavam je. Dan kada pater familijas uglavnom ne radi i svi smo na okupu. Na žalost, ova je počela tužno jer je preminuo divni Đorđe Balašević. Čovek koji je stekao večnu slavu još za života.
Osim toga, dolaze nam dragi prijatelji na ručak. Suprug i ja sa najmlađom kćeri odlazimo u nabavku. Praviće se sač i, naravno, nezaobilazna supa nedeljom. Baš sam starijim dvema objašnjavala tradiciju supe i rindflajša, pogotovo u Vojvodini. Elem, devojke tamo, ručak vamo, beba svuda i prođe pre podne. Stižu gosti i njihova beba. Kreće da se širi radost i vesela atmosfera. Jer, deca su ukras sveta, zar ne. Dobro, imaju svoje momente, ali uglavnom jesu. Dok ne uđu u pubertet. Onda se ne zna kome je gore. Teram se da se stavim u njenu kožu da bih je razumela. Nema pojma šta joj se dešava. Bitno da ima telefon. E trenutno je u tome najveća caka našeg roditeljstva.
A ručak… san snova. Moram da odam priznanje svom suprugu jer kuva kao car. Kremenadla ucelo, krompiri i slaninica u saču. Pa preliv od pečuraka sa peruškama mladog luka i sveže salate. Šta reći. A da, i kojač višnjama koji smo srednja ćera i ja zgotovile.
Posle ručka mame sa svom decom piče napolje. Divan je dan, prepuno je ljudi. Pravimo krug po parku i zavrćemo u novosređenu ulicu sa zatvorom. Lepa je, nije da nije. Vraćamo se, kafa i gosti odoše. Najlepši je onaj osećaj kada ti vreme proleti sa nekim. Ostatak večeri provodimo po našem standardnom šablonu: red svađe među sestrama, red plača, red smeha. Večera, kupanje, spavanje za jednu. Svađa sa tinejdžerkom, uzimanje telefona i njen demonstrativni odlazak u krevet već u 21:30. Srednja se motala tu još malo, pa ode i ona. Ostadosmo nas dvoje uz emisiju o Đoletu za završetak dana.
Ponedeljak, 22. februar 2021. godine
Dan nam počinnje kada beba dotapka kod nas u sobu i ugnjezdi se. Ovog jutra to je bilo u 6:15h. Veselo. Zatim, budi stariju za školu u jedno vreme, srednju u drugo. Nisam zadovoljna trenutnim sistemom školovanja. Niti nešto nauče niti se druže.
Stavljam bebu na popodnevnu dremku, a ja palim za Beograd. Uvek kada idem zadam sebi da obavim što više stvari. Ovog puta pet destinacija je u pitanju. Za divno čudo sve je teklo toliko glatko da sam završila za pola isplaniranog vremena. Uspevam da svratim i do drugarice, kao iznenađenje, i do kume i njene bebe na lagani reset. Vraćam se kući puna energije kao da nisam prepešačila 16.000 koraka. Da, da. Dolaze iznenada Peđina sestra i zet sa, predpostavljate, dvoje dece. Bebe su sjajne, pričaju na tom njihovom bebećem jeziku i baš ih briga. Uleću nam u usta čim vide da je neko nešto uzeo da klopa.
Ubacujemo se u večernji mod i sve teče kao podmazano.
Utorak, 23. februar 2021. godine
Danas je bio jedan moj tipičan dan, kao majke troje dece. U 6:00 – tapa, tapa, tapa, mama! Dobro jutro svete, ajmo lagano. Najstarija ne ide u školu, ali ih, sve jedno, budim obe u 8:00h, jer zašto bi visile do duboko u noć kada mogu da padnu u krevet već u deset. I tako krećemo. Ajmo kreveti, ajmo doručak, ajmo srednja u školu. Nas tri odlazimo kod mojih na vežbanje nemačkog jer predstoji kontrolni. Bebi se spava, Anja ostaje, Nađa iz škole pravac u park, a ja imam dva-tri sata u miru i tišini. Imam i ručak od prekjuče. Uzimam knjigu u šake i uživam. Posle dužeg vremena sam se bacila na čitanje i baš mi prija. Opet je divan dan. Pičim sa bebom u park da upijamo vitamin D i budemo srećne. Ostajemo sve do zalaska. Povratak kući, malo bleje a ostalo znate već. Zaspala sam kao beba, sa bebom.
Sreda, 24. februar 2021. godine
Korona… ne volim ni ime da joj spominjem, a kamoli da se suočavam sa posledicama njenog postojanja. Sve je poremetila. Na žalost, danas sam morala da je prihvatim po ko zna koji put. Upokojio se tatin venčani kum. Bio je mnogo pozitivan lik i baš sam ga volela. Tim povodom vozila sam moje na sahranu u BG. Sahrana kao sahrana, nema tu mnogo šta da se kaže.
Kod kuće me je dočekala Anja sa dobrom i lošom ocenom. Loša je klasičan primer ”I told you so” situacije. Lagano počinjem da ludim i uzimam joj telefon. Bar ću biti pošteđena zvocanja da prestane da bulji i da ga drnda. Život sam joj uništila, najgora sam mama na svetu, svi drugi imaju bolje roditelje. Ah ti hormoni. Posle se izvinjavala i molila me za oproštaj. Ostatak dana provodim radno za kompom. Burazer me je angažovao oko unošenja klope u bazu podataka neke aplikacije. Ljudi moji, kakva sve jela postoje. Od najobičnijih nudli možete da napravite krambambuli ako želite.
Na kraju dana, nakon što su sva deca polegala, ja ne mogu da držim oči otvorene već u 22:30h. Pokušavam da se nateram da odgledam seriju sa dragim, ali snovi sami nadolaze i ja im se prepuštam.
Četvrtak, 25. februar 2021. godine
Na zapadu ništa novo… osim što kidam u pređenim koracima, 11.300. Buđenje u 6:00, ah… Malo mi lakše pada jer znam da će biti prelep dan. Nakon jutarnjih rutina i ispraćanja svakog na svoju stranu Olga i ja krećemo da kupimo njihovo veličanstvo pelene. To je u startu jedno 5.000 koraka. Od centra do Aviva izbrojala sam sedam gradilišta, samo glavnim putevima. A da ne pominjem okolinu moje zgrade i po naseljima. Gde li će svi ti ljudi parkirati, kako li će nam izgledati saobraćaj…
Odlazimo i u park popodne. Prepuno je, dece koliko hoćeš, trotineta pogotovo. Jurimo od jednog do drugog i isprobavamo. Posle tri sata vreme je da krenemo nazad. A kod kuće čeka tinejdžerka sa nemačkim i istorijom. Naučenim, i to dobro! U neverici zatvaram knjige i dajem joj telefon kao nagradu. Upalilo je!
Petak, 26. februar 2021. godine
Kakav dan danas. Pre podne uobičajeno. Jedna u školu, druga u školu pa nazad. Učenje je urodilo plodom i pale su dobre ocene iz oba predmeta. Za danas je kuma planirala da pravi piknik na Kališu povodom rođendana. Tinejdžerka, naravno, odbija da ide jer je to smor. Nas tri jedva čekamo. Olga se budi, klopa na brzaka i pičimo. Napolju je predivno, 20 stepeni. Nalazimo parking očas posla, raspakujemo se i krećemo u potragu. Tu su, kod muzičkog paviljona. Ćebići su već prostrti po travi pa dodajemo i mi naše. Ekipa se skuplja i pucaju šampanjci, peva se pesma, igra se badminton, juri za decom. Stigli smo do ekipe koju čine tri psa, sedmoro dece i nas koliko hoćeš. Predlažem Nađi da, kada smo već tu, svratimo i do druge kume. Stižemo prilično brzo na drugi kraj. Čekaju nas beba i moja mala imenjakinja. Nismo se dugo videle i deca uživaju. Kuma i ja kafenišemo, i šta bi drugo mame radile. Spremamo klopu deci. Osam je sati i vreme je da se krene. Iskusno. Presvukla sam bebu pred polazak jer je zaspala kao top čim sam pokenula kola. Ni Nađa nije bila daleko. Olgu sam samo prebacila u krevet, a nas dve smo prepričavale događaje dosadnjakovićima što nisu bili. Složile smo se da nam je dan prošao kao tren i da bismo mogle češće tako. Ne bi se bunile!
Subota, 27. februar 2021. godine
Olga se probudila tek u 7:30h, hvala joj na tome. Čak sam se i naspavala. Krećemo u standardnu, subotnju, posetu mojima gde devojke ostaju na ručku. Baka časti za dobre ocene. Kod njih redovno čitam Pančevac. Sve je tanji i tanji i u gradu se ništa ne dešava.
Danas idem i do posla. Valja se podsetiti malo nakon dve godine porodiljskog. Odlazim i ostavljam oca samog sa decom. Snaći će se, ne brinem. A ja ću malo odmoriti mozak. Baš mi se vraća na posao.
Ova nedelja je bila prilično sadržajna. S obzirom na to da se nekada zaređaju one kao dan mrmota. Proletela je i baš se osećam ispunjeno. Još je sutra nedelja. Već smišljam šta bismo mogli.
Uživala sam pišući. A sada, što bi rekao Daglas Adams u knjizi Autostoperski vodič kroz Galaksiju: „Doviđenja i hvala na svim ribama”.
Autorka je specijalni pedagog i majka tri devojčice
