Nedelja, 9. januar 2022. godine
Neuobičajeno kasno buđenje, uz maženje šapicom jedne od mojih mačaka, po nosu. Izgleda da misli da se na vrhu naših noseva nalazi dugme na koje se uključujemo, pa je to način na koji pokušava da nas uključi u dan kada se uspavamo.
Razvlačimo se kroz dan i moj dragi i ja. Naš čopor od četiri mačke je standardno lenj. Uredno su prespavali veći deo dana i siktali na hladnoću kada otvorimo prozor. Vidim da neće izlaziti napolje danima. Baš ih briga, može im se.
Neko mi je poslao link ka lažnoj vesti po kojoj su neki mladi srpske nacionalnosti ukrali dva kengura iz zoo vrta u Torontu i ispekli ih na ražnju u znak protesta zbog tretmana Australije prema Đokoviću. Sajt je tako napravljen da je moguće napraviti svoju lažnu vest, koja je okružena autentičnim vestima preuzetim sa drugih portala, reklamama i logoima stvarnih stranih novinarskih kuća. I ako se izuzme sam sadržaj, koji vrlo često bude bombastičan kao ovaj koji je meni poslat, jedino što odmah upućuje na to da se radi o lažnim vestima je jedna jedina rečenica na dnu stranice u kojoj se izjavljuje da je glavna vest na toj stranici fiktivna, uz link za kreiranje sopstvene fiktivne vesti. Ali gotovo niko i ne gleda šta piše sitnim slovima na dnu neke strane, posebno kada je sama vest okružena autentičnim sadržajem.
Današnji pab kviz ćemo, nažalost, preskočiti. To je aktivnost koja mi beskrajno prija, nedeljno okupljanje sa dragim ljudima, lagano i opušteno provedenih dva-tri sata uz aktivnost koja podstiče na razmišljanje, ali danas ne možemo da se sakupimo.
Imam utisak da smo, u prethodne dve godine posebno, preplavljeni lažnim i sumnjivim vestima, crticama, savetima. Ljuti me to što tako malo vremena posvećujemo pažljivijem čitanju, proveravanju, što samo kao hipnotisani prosleđujemo takve sadržaje dalje, preplavljujući tuđi prostor i vreme nekvalitetnim sadržajem. Što smo se prepustili tempu koji neko drugi diktira, što sve sa koronom nismo iskoristili da zaista zastanemo i zapitamo se mora li sve toliko brzo i silovito da juriša.
Ponedeljak, 10. januar 2022. godine
Sneg je napadao, led se uhvatio, čišćenje kola da bi se krenulo na posao. Put do firme me vodi preko Pančevačkog mosta i kroz centar do Novog Beograda. Vidno je više vozila na putu do Beograda i značajno manje onih koji se usuđuju da žustro voze. Kod poljoprivredne škole shvatam da je na mostu ponovo zastoj. Kašnjenje na posao u najavi. Na aplikaciji na mobilnom vidim da je gužva i na Pupinu, nema smisla pokušavati da presečem preko Borče. Na radiju je dobra muzika ako ništa drugo, a to znači jutarnji koncert u kolima. Blesavim se i pevam na sav glas uz rok muziku sa radija koji slušam dok vozim. Potpuno opuštajuća aktivnost. Ponekad se desi da na semaforu u kolima pored bude neko ko jednako kao ja voli da se glupira i peva dok čeka. Ili ko barem razume te porive pa otpozdravi osmehom. Valja širiti radosti u ovo nervozno vreme.
U odnosu na prošlu nedelju, više je ljudi na poslu, življe je, svako malo me prekida neki telefonski poziv ili nečiji ulazak u kancelariju. Čežnjivo razmišljam o terenskom radu ili radnim danima prošle nedelje kada je bilo manje ljudi na poslu i manje distrakcija.
Utorak, 11. januar 2022. godine
Uspavala sam se. Vrata od kola ne uspevam da otvorim iz prve, zaledila su. Dosadno čišćenje snega. Zamorna vožnja do posla, ali ako ništa drugo, manje vozača na putu. Na poslu sanjarim o povratku kući, o toplijem vremenu, proleću, nisam skoncentrisana.
Povratak kući je u znaku saobraćajki na sve strane. Obično osetim olakšanje već pri prelasku preko Pančevačkog mosta, jer sve je opuštenije sa druge strane u odnosu na Beograd, i radujem se povratku kući. Danas nisam opuštena. Put jeste čistiji i prohodniji, ali uz put vidim više saobraćajki, uglavnom manjih. Ipak osetim uznemirenost zbog toga.
Popodne i predveče sam pokušavala da nađem materijala na netu o izmenama u Ustavu o kojima bi trebalo da se izjasnimo na predstojećem referendumu. Utisak mi je da se nedovoljno o tome pričalo u medijima, da nisam dovoljno informisana. Vidim da u tom utisku uopšte nisam usamljena, jer se isto tako oseća maltene svako koga sam pitala o tome. Na sve strane se razmenjuju sprdnje, mimovi, lažne vesti, raspreda se o svemu i svačemu, ali zapanjujuće je malo em kvalitetnog em neophodnog sadržaja o bilo čemu.
Sa prozora gledam neočišćenu zimsku idilu, komšije koje manevrišu po ledu koji je na sve strane, jer naše naselje i ne postoji u listi prioriteta za čišćenje ulica, a broj kola koje ljudi poseduju se povećao tokom godina. Sva sreća pa su ravničarski krajevi, ko zna na šta bi to sve ličilo kada bi se u tu jednačinu manevrisanja ubacio još i brdovit teren. Hroničan manjak trotoara je nesrećna okolnost i kada je suvo i lepo vreme, a posebno sada.
Sreda, 12. januar 2022. godine
Moj dragi čovek je bio divan i sinoć je očistio moja kola kada je sneg stao. Lagana vožnja do posla. Ljudi su izgleda odustali od idenja kolima jer je ljudi manje, odstojanja se drže, opreznije se vozi.
Svi koji su na posao u ponedeljak došli osveženi i naoštreni za posao, danas su već krenuli da popuštaju sa zahtevima, pa sam poprilično posla uspela da uradim bez prekidanja.
Dok popodne švrljam netom, na Fejsu mi na zidu iskaču dnevnički zapisi Ognjenke Lakićević. Fenomenalni su! Oduševljeno sam ih čitala. Treba imati petlje pa okačiti svoje dnevničke zapise iz tinejdžerskog doba, ali ona ima sjajan stil pisanja i ovo što je podelila je pun pogodak. Toliko autentičnosti i jednostavnosti. Podsetilo me je na moje dnevnike iz tih godina, na kafe u Vozu, na neke prijatelje, na prve ljubavi, čežnje, prve izlaske, polazak u srednju, bežanja sa časova.. Prošle jeseni sam i ja sređivala svoju kutiju sa dnevnicima, smejala se i plakala na smenu dok sam čitala nasumice odabrane odlomke svojih pisanija. Za prethodnih ravno trideset godina koliko ih pišem, nakupilo se dosta svezaka. Uvek ostaje pitanje šta sa njima i kada.
Dopisujem se sa najboljim prijateljem, razmenjujemo klipove i zanimljive vesti na koje smo naleteli tokom popodneva, pa prelazimo na ozbiljnije razgovore. Zajednička virtuelna kafa preko poruka je postala sve češće stvarnost otkad smo zašli u doba korone. Uživam u njima, skoro kao da smo negde skupa uživo. Raspetljavamo neke njegove problematike, ponovo sam bila u pravu, dani skromnosti u Pančevu se nikako ne završavaju.
Četvrtak, 13. januar 2022. godine
Danas proslavljam osam godina od kako sam bila na ablaciji. Potpuno neverovatan splet okolnosti je doveo do toga da se baš početkom januara 2014. nađem na Kardiologiji 3 Kliničkog centra Srbije, da bi se pitanje mojih sve učestalijih aritmija rešilo trajno. Momenat spoznaje da je ipak moguće osluškivati tišinu unutar sebe, da je sve do te intervencije samo delovalo normalno. Podsetnik koliko je ta tehnologija generalno napredovala, jer pre dvadesetak godina, iako je intervencija bila dostupna u Srbiji, meni nije bila preporučena sve do jeseni 2013. kada je postala i neophodna i moguća za mene.
Tih dana je napadao sneg, od Kardiologije 3 do glavne zgrade se išlo sanitetom, do koga se dolazilo nekim užasnim hodnicima, memljivim i tamnim, sve u pidžami, pa čekanje na intervenciju u glavnoj zgradi. Intervencija o kojoj sam učila na fakultetu, koja izgleda u velikoj meri kao igranje video igrice, a u kojoj sam imala mogućnost da potpuno učestvujem. Preko dva sata mirovanja na stolu dok traje intervencija, a onda sati mirovanja u krevetu nakon intervencije koje sam provela čitajući neku Nesbeovu knjigu. Neopisiv unutrašnji mir i tišina nakon intervencije, koji na svu sreću, još uvek traju.
Momci na poslu su za danas isplanirali zajednički ručak – gulaš i kolače. Još nisam u potpunosti svarila novogodišnje đakonije svoje majke, a sad još i ovo. Ali šta ću, moram da se žrtvujem, a i gulaš miriše fenomenalno. Čuvaju me kao malo vode na dlanu. To zajedničko druženje mi je ulepšalo dan, a klopa će me verovatno držati do vikenda.
Petak, 14. januar 2022. godine
Noćas sam isprekidano spavala jer je komšiluk morao da proslavlja i ovu Novu godinu petardama i vatrometima. Mačke se sada umerenije traumiraju zbog toga, ali svejedno, ne mogu da razumem tu potrebu.
Nakon jutarnjih sastanaka sam sa kolegom krenula na teren. Juče smo kopajući po fiokama nekog stola našli staru flopi disketu sa fajlovima koje sam htela da pokušam da sačuvam, pa sam iskoristila gužvu da je isprobam na starom laptopu koji imam u toj radionici. Sa nama je novi kolega koji ima 22 godine. Njemu je to potpuno nepoznato. Zabavljamo se dok mu puštam zvuk povezivanja na internet preko dajl-ap modema, jer ni to nije imao prilike da čuje. Sećam se strepnje i iščekivanja povezivanja na mrežu dok slušam taj zvuk. Sudar sa sada već uveliko zastarelim tehnologijama, podseća me na mim koji sam skoro videla gde neki roditelj kaže kako mu deca ne veruju da je stariji od Gugla. Disketu, nažalost, nisam uspela da pročitam, eto nastavka zabave za sledeću radnu nedelju.
Subota, 15. januar 2022. godine
Ustala sam ponovo kasnije nego inače. Čak ni mačke nisu bile preterano zainteresovane za ustajanje. Uz šolju kafe, preko sat vremena sam pisala dnevnik, jer radna nedelja iza mene je bila izazovna i komplikovana. Raspetljavam misli polako i studiozno da bih u vikendu mogla da uživam u potpunosti.
Pripremam analitičke podatke o posećenosti sajta plavoizeleno.rs u čijem sam pokretanju učestvovala jeseni 2020. Sve to je unelo neku novu dimenziju u moju svakodnevicu, iako sam već neko vreme bila na putu smanjivanja otpada u njoj. Upoznala sam neke stvarno sjajne i interesantne ljude, dodatno izmenila svoju svakodnevicu na nešto što osećam da je bolje, svrsishodnije. Radujem se i onome što će tek doći na tom polju.
Sve obećava da će i ovo biti lenj vikend u iščekivanju toplijeg vremena.
Autorka je elektroinženjer, letnje dete, mačka u telu žene
