Nedelja, 21. novembar 2021. godine
Utisci sa izložbe u galeriji Gradske biblioteke Pančevo se i dalje nisu smirili. U petak smo otvorili izložbu pod nazivom Uvek može surovije. Otkad je pandemija korona virusa nerado sviram pred publikom, nikako u zatvorenim prostorima, pa sam odlučio da umesto koncerata organizujem izložbe. U poslednjih godinu i po dana, ovo je već peta. Bio sam zadovoljan brojem ljudi na otvaranju. Baš koliko treba. Taman toliko da ne ugrožavamo jedni druge. Srećom, Ljiljana Jovanov, jedna od posetiteljki postavke, napravila je sjajne fotografije koje su verno uhvatile razigranost otvaranja. Preko društvenih mreža, videlo ih je na stotine ljudi. Primio sam dosta reakcija na radove, postoji interesovanje, postavljaju se pitanja. Danas sve što uradite lokalno, zahvaljujući internetu lako postane globalno. Zato je potrebno odgovorno raditi. Ništa više ne može da se sakrije.
Popodne odlazim do Borisa Mladenovića, mog saborca iz grupe Jarboli. Idem da uzmem bas gitaru. Ja je nemam, a pravim po kući razne pesme, pa mi je povremeno pozajmi da ih usnimim. Usput, kod njega, snimamo neke blesave prateće vokale, smejemo se, pa pričamo o svemu. Pričamo o muzici i kako je ona povezana sa životom. To je za nas jedna od važnijih tema. Obojica nosimo prtljag naših pesama, a često mi se čini da te pesme zauzvrat nose nas kroz život.
Predveče, pod utiskom susreta sa Borisom, odmah uključujem bas gitaru u snimač i dodajem jedan kanal na radnu verziju pesme na kojoj radim.
Na kraju dana, saznajem da je u slavnoj emisiji Neonska duga koju Žikica Simić vodi na Radio Beogradu puštena moja najnovija pesma Sa tobom je dobro. Lepa je pomisao da se pesme savremenih autora još čuju na radio frekvencijama i da nisu sve radio stanice zacementirane plej listama.
Ponedeljak, 22. novembar 2021. godine
Dan je počeo sa vestima o protestu na Makišu. Uprkos velikom protivljenu struke, postoji štetna namera da se metro dovede do beogradskog vodoizvorišta na kome se planira i gradnja stanova. Time bi grad izgubio najvažniji rezervoar čiste vode za piće. Cela ideja o tom projektu je toliko nadrealna da ne mogu da prihvatim da je nekome uopšte pala na pamet.
Istovremeno, radim na uređivanju teksta Radio dani koji se sastoji od priloga koje sam nekada pisao i čitao u emisiji Lepi ritam srca na Radiju B92. To je gotovo istorijska građa (vreme se jako ubrzalo, pa događaje iz relativno nedavne prošlosti, već možemo da nazovemo istorijskim), koja govori o Beogradu koji danas, svega deceniju i po kasnije, više ne postoji. Nadam se da će ta knjiga-dokument izaći iz štampe uskoro. Teško mi je dok čitam te kratke tekstove o proteklim događajima. Iako sam u njima bio vrlo kritičan i ironičan, danas se događa mnogo strašnija transformacija grada. Zimi, tokom pola godine, vazduh je opasan za disanje, letos sam na dve nedelje izbegao iz njega u Pančevo dok je gorela deponija u Vinči, dolaze klimatske promene, a ako još ostane i bez pijaće vode svako ko može pobeći će odavde. Štete tog tipa ne mogu se više nikada popraviti.
Danas je dan za teške misli. Nisam mislio da ću živeti u zemlji u kojoj se robovski radi, a priroda se sistemski uništava. Nešto duboko nije u redu sa našim društvom, nešto grešno. Strašno je što tu ni pesme, ni knjige, ni razum više ne pomažu, niti mogu da pruže utehu. Mada, šta se čudim, moja izložba se zove Uvek može surovije. I stvarno može, granice nema.
Utorak, 23. novembar 2021. godine
Pokušavam da smislim repertoar za javni nastup. Tena Rak me je, potpuno iznenadno, pozvala da zajedno napravimo mali koncert u Beogradu. Ukazala se prilika da sviramo na otvorenom, u nedelju u Čumić Chilltonu, pa sad moram da smislim šta ću da izvedem. Tena, poznata i kao Šećer, uz Ivana Šćapeca i Denisa Kataneca, spada u moj omiljeni trio autora pesama sa područja bivše Jugoslavije. Zbog pandemije korona virusa nisam svirao pred publikom skoro dve godine. Obilazim oko pesama i pokušavam da osetim šta mi se svira. Pravim spisak, uži izbor. Vežbam.
Sreda, 24. novembar 2021. godine
Danas je na portalu Balkanrock objavljen moj članak o etiketiranju i slabostima te pojave.
Tekst sam ilustrovao s dve pesme koje se bave tom temom – jednom koju peva Edie Brickel i drugom koju izvode Robert Fripp i David Byrne. Nedavno sam počeo da pišem tekstove za Balkanrock. Moja kolumna se zove O pesmama, vremenu i drveću i bavi se time kako možemo da iskoristimo pesme i njihov sadržaj da popravimo sopstveni život. Iz nekih pesama može da se uči, mogu da budu etički etalon, mogu da nam pomognu da razumemo i napravimo dobar odnos prema društvu i pojavama u njemu. Ne pišem previše često, ali se trudim da bude redovno. Nekada sam, kao saradnik radijske emisije Lepi ritam srca na danas nepostojećem Radiju B92, svake nedelje morao da čitam neki prilog javno i to je trajalo godinama. Periodična obaveza je jako poticajna stvar. Vreme brzo leti, pa ako redovno obavljate neke aktivnosti, održavate formu, a u ponekom slučaju, bez i da primetite, ostaće i ponešto zanimljivo iza vas.
U životu je jasno. Kakvoj se kulturi izlažete – takav ćete život i imati. Muzika koju slušate i knjige koje čitate imaju suštinski uticaj na vaš život.
Četvrtak, 25. novembar 2021. godine
Gledam kako se moja ćerka trudi oko fakulteta. Pomažem joj koliko mogu, zapravo koliko mi dozvoli, pošto voli da bude samostalna. Moja pomoć često nije veća od toga da napravim sendvič i čaj. Razmišljam kakva budućnost nju čeka.
Ispod krize koju živimo, kao uzrok ili posledica, stoji nakaradno postavljena privreda. Sve je manje malih i mikrofirmi koje nešto prave, prodaju, pružaju usluge, žive jedne sa drugima. One su zgažene i usisane. Danas se radi samo sa velikim, najčešće državno kontrolisanim sistemima koji distribuiraju posao na dole. To stvara jednu toksičnu zavisnost od političke volje. Male firme su pre dvadesetak godina još i mogle da dobiju neke ugovore na slobodnom tržištu. Zatim su postale podizvođačke, a danas su tek podizvođači podizvođača. Slobodno tržište ne postoji. Tu, naravno, nema mesta za razvoj, usavršavanje, eksperiment ili greške koji su neophodni da firma i posao napreduju. Dobija se tek toliko da se preživi. Pored toga, ukoliko neka firma i napravi poslovni uspeh, iskočiće na radar raznih muljatora sa političkom zaleđinom, pa joj se ne piše dobro. Takva firma će lako da bude reketirana, bez puno mogućnosti da se odbrani. Otud u našoj sredini nema ni motiva za uspehom, a ako neko i uradi nešto dobro, prinuđen je da to krije. Poslovi se iz naše zemlje prebacuju u inostranstvo, gde su uslovi za rad bolji i pošteniji. Nesigurnost ubija. Tako dolazimo do toga da dosta građana naše zemlje radi za strance. Možda su im tela u ovoj državi, ali samo to. Proizvod njihovog rada, profit, ideje, sve je to negde drugde. Pa opet, budimo srećni. I to što kupuju u prodavnicama, izlaze u ugostiteljske objekte, iznajmljuju nekretnine i imaju automobile, makar malo doprinosi budžetu, a još važnije, stvara i privid da još postoje neki opušteni i bezbrižni ljudi koji ne žive od danas do sutra. Da njih nema, bili bi smo ogoljena socijalna pustinja.
Kako je došlo do takve privrede? Ponekad pomislim kako je to zbog toga što većina stanovništva vaspitava svoju decu da se negde uglave, da se snađu, umesto da stiču znanja, savladavaju veštine, suoče se sa svetom i naprave nešto sa svojim životom. Nema nikakve sreće u tome da pođete lakšim putem, za vezom i protekcijom. Ako prihvatite korupciju u mladosti, za vas nema nikakve nade. Pre ili kasnije, platićete danak time što ćete u jednom trenutku morati da učestvujete u reprodukciji korupcije, da postanete šraf u tom mehanizmu. Simbolički, to je ravno tome da ste postali dželat mafije.
Do ovakvih zapažanja sam došao nakon što sam puno vremena proveo radeći u raznim zemljama u inostranstvu u kojima se i radni odnosi i životne vrednosti uveliko razlikuju od ovdašnjih. Ljude, prosto, zanimaju neke sasvim druge teme. Trebalo bi da radnici budu slobodni, da mogu da putuju i rade tamo gde im rad pričinjava sreću.
Petak, 26. novembar 2021. godine
Danas je takozvani crni petak. Dan kada trgovci daju popuste, pa svi jurnu da kupuju zato što je jeftinije. Nisam siguran koliko je to pametno u doba pandemije virusa. Sve to stvara gužvu i deluje ponižavajuće.
Trgovački ciklusi izgledaju kao neprekidni grč izazvan našim željama. Iz toga nema spasa. Pa opet, pokušavam da prevarim taj sistem. Ne uspevam uvek, ali sam razvio ponašanje lošeg potrošača. Shvatio sam vremenom da treba imati minimalno, samo ono što mi stvarno treba. To je zahtevalo da stvarno naučim šta mi prija i šta želim zato što se svi upecamo na nesigurnost i laskanje. Svaki višak je balast i primećujem da me guši. Kupujem hranu koja mi prija, ali ne u ogromnim količinama. Kupujem pribor i alate koji mi omogućavaju da radim. Kriterijum za odeću je taj da nema nikakav trendovski detalj. Svedene linije, bez ukrasa. Prednost imaju domaći proizvođači. Pokušavam da kupujem retko, ali pametno. Ne uspevam uvek, ali makar održavam mentalni gard prema potrošnji.
Moje uverenje je da nije sreća kada ljudi zarađuju puno novca, nego kada je cena ručka takva da svi mogu da ga imaju.
Subota, 27. novembar 2021. godine
Dan protesta zbog zakona o eksproprijaciji i o narodnoj inicijativi, koji su nas zvanično pretvorili u zemlju trećeg sveta. Stvarnost se toliko razlikuje od onoga što prikazuju na televiziji, da se događaju ozbiljni procepi. Već jako dugo postoje dve paralelne stvarnosti. Jedna je ona koja se stvara preko državnih televizija i novina, a druga je ona koja se dešava na ulici.
Dok ovo pišem, širom države, građani su blokirali saobraćajnice. Informišem se o svemu preko takozvanih fejsbuk lajvova. Svaki građanin sa mobilnim telefonom i pristupom društvenim mrežama može da bude izveštač. Tako se vesti trenutno prenose, mnogo brže nego što bi klasični mediji bili u stanju. Pratim istovremeno dešavanja u Beogradu, Novom Sadu i Šapcu. Uprkos koškanjima i sukobljavanju, osećam pozitivnu energiju koja isijava sa blokiranih puteva, istu onu pozitivnu energiju koja je do sad uvek gubila i bila zgažena.
Ovako bih završio ovaj dnevnik: Budućnost je nenapisana i neizvesna. Od nas se traži da budemo mnogo ozbiljniji i odgovorniji, i prema sebi i prema zajednici. Vreme je da se trodecenijski detinjasti i neodgovorni pristup životu okonča.
Autor je inženjer elektrotehnike, specijalizovan za sigurnosne sisteme u industriji. Rođen je u Pančevu, živi u Mirijevu. Član je muzičkih grupa Jarboli i Jesenji orkestar. Napisao je četiri romana i dramski tekst Kraljevstvo Rit. Trenutno, u Pančevu možete videti dve njegove izložbe – „Petak veče prekarne radnice” u kafeu „Galerija” i „Uvek može surovije” u galeriji Gradske biblioteke.
