Uvek nešto zbog korone

Nedelja, 20. septembar 2020. godine

Bingo! Osam i kusur je, deca me pustila da spavam. Juče bio strava dan, pocrkali – te jahanje, te trampoline, te životinje. Gledam jutro, sunce, lep dan, biće toplo, treba iskoristiti i ovaj dan. Razmislićemo uz kafu.

Sedimo na terasi, pijemo kafu, ja u sebi već kukam što je polako kraj letu, kad eto ti poruka od drugarice da tate vode decu u zoo vrt. Opet Bingoooo! Dogovoreno! Dakle do momenta kada imam vreme za sebe treba dete izmoriti, uspavati, nahraniti i spremiti. Aj na posao!

Ha! Sve uspeli do 15h! Dok mašem dečacima, razmišljam kako da fino utrošim vreme za sebe. Sa društvom sam se dogovorila u toku nedelje, neke sam i juče videla, ALI svinjac u kući. I to sve zbog korone. Žena koja mi povremeno dolazi je non-stop zauzeta zbog korone. Menjaju joj raspored po bankama, mora sve da se dezinfikuje 100 puta i onda šta ću. Aj da budem korisna danas. Moram da zovem roditelje da pripaze na bebu. Malo nešto obrisala, beba sisa, malo nešto usisala, beba sisa.

Došli momci, kako je bilo, super… ALI… nisu mogli da uđu kod zmija ZBOG KORONE, i dete je razočarano, golemo se radovao. Čak ni sa maskom, nikako. Mogli bi po četvoro, petoro da puštaju. Gmizavci, ćaos, nema. I dok ih uspavljujem, mora da objašnjavam da ni sutra neće moći da se uđe, zbog korone.

Ponedeljak, 21. septembar 2020. godine

Deca budna u 7 uveliko. Sad, da li je mlađi probudio starijeg ili obrnuto, ne mogu da ustanovim, nema ni veze. U svakom slučaju, srećna nama godišnjica braka, srećna Mala Gospojina, srećan Međunarodni dan mira!!!! Šesta po redu godišnjica! Dakle 10 godina zabavljanja, šest godina braka i dvoje dece kasnije, ovog ponedeljka muž odlazi na posao, ja ne radim. Imamo bebu. A ja volim da radim, baš mnogo volim da radim. I nedostaju mi časovi i škola. Škola radi, deca se dezinfikuju i nose maske. I tičerka nosi masku. Kako je to tužno. Negoduju mališani, ali moraju. Prvi put u životu ne mogu da vide da se nastavnici smeju.

Od kafe popila dva gutljaja. Ipak treba da radim, nisu časovi, nego naruči knjige, pošalji neke mailove, obavi neke pozive. Igraj se Lidla, igraj se Hulka i Betmena. Ajde na popodnevnu dremku, otpočinjemo novu knjigu, Rečnik lepih manira. Šta fali, dete ima dve i po godine, valja usaditi lepe manire što pre. Dete zaspalo, videćemo šta je sa manirima. Sve ih je manje kod ljudi. Iščezavaju. Prestali smo da budemo ljudi, dobri i kulturni ljudi. Verujem da se to uči još u vrtiću, a pitam se kad se izgubi u toku života. Kako će se deca uz ove mere zbog korone naučiti dobroj socijalizaciji i svemu što je neophodno što je potrebno da budemo LJUDI.

Popodne, jedno dete u provodu, drugo ćemo povesti i idemo na kafu. To je to od izlaska za godišnjicu sa malom decom. Beba bila fina, nama bilo lepo. Deca zaspala kasnije, naručili večeru, jer, godišnjica je. Samo nisam stavila prigodnu sliku na fejs ni na instagram. Nisam stigla. Stavio je Dušan. Onu najjaču.

Utorak, 22. septembar 2020. godine

Opet 100 buđenja u toku noći. Opet se bude uz petlove. Moj muž javlja da je uspeo napokon da preda svu dokumentaciju u opštini. Porodiljska nadoknada za preduzetnice je šesti krug Danteovog pakla. Nije vam to taj zahtev, nije vam to taj papir. Nisu vam dobro rekli. Aaaaaa ne ne ne. To vam je onaj papir što ste prvo predali. I tako ukrug.

Elem, utorak, nekako bezličan dan. Nit smrdi, nit miriše. Ovaj danas je za opraštanje. Mrzim to. Posle podne se okupljamo jer se dvoje drugara vraćaju u Kanadu u koju su otišli, jer, hm, Srbija. Okupili smo se svi. Družimo se već 27 godina. Sad smo ljudi. Pričali o temama za ljude. Red politike, red o poslu, red o ženskim stvarima, farbe za kosu, haljine, deca. Žao mi je što smo odrasli, jer smo ozbiljniji. Mene ozbiljnost često smara. Jedna od mojih najboljih drugarica se udaje. Ja sam kuma. Želim devojačko veče i ide ta tema. Opet svašta ne može zbog korone. Ne bi trebalo unutra, ne bi trebalo mnogo ljudi, ne bi trebalo milion toga zbog korone. Sve jedno se nadam da će biti devojačkog.

Rastajemo se sa kumovima koji se vraćaju u Kanadu. Ne bi trebalo da se ljubimo i grlimo, ali mi se naravno ljubimo i grlimo. Dovoljno je što će zaglaviti karantin zbog korone.

Sreda, 23. septembar 2020. godine

Nisam spavala, opet. Kaže istraživanje da roditelji koji imaju bebe u proseku spavaju četiri sata. Tačno je, majku mu.

Danas je dan za vakcine. Čekamo ispred dok nas ne prozovu zbog korone. Poveli smo i starije dete. Kreće u vrtić pa zbog korone, kažu, mora sveža potvrda od doktora da je dete zdravo. ‘Ajde de. Unutra kažu, pa treba i čitav sistematski za vrtić. Dobro, uradićemo sada. Dajte, visina, te-ina, bolesti, vakcine, da se upiše na papir, ispečatira i gotovo. Jedan prima dve vakcine, vrišti, drugi na sistematskom, bezbolno, ali nije kraj, kažu. Treba nam i logoped, treba nam i zubar. O dođavola, ništa ne znam. Pfffffff.

Posle podne nabavih haljinu za svadbu gde sam kuma. Jaooo što sam srećna. Prvo zbog venčanja, posle zbog haljine. Nemam cipele, sad sam shvatila. Dakle sledeći shopping nije radi shoppinga, nego moram. Devojačko na čekanju, zbog glupe korone. Vreme na obećava, brojke kriznog štaba ne pratim. Ja ipak svaki dan odbrojavam. Još 17 puta spavamo, pa se ona udaje!!!!!!! Možda ih smaram sa tim, ali meni je strava!

Četvrtak, 24. septembar 2020. godine

Jutro i haos. Stefan ima zakazano da ide sa bakom i dekom u Dino park, po njemu najbolje mesto na planeti Zemlji. Baku boli krajnik. Cela familija navija da prestane, da bi krenuli, jer on je spreman kao zapeta puška. Daj komovicu, to sve leči. I naravno, bolje je, krenuće se. Srećan put, lepo se provedi, bye, bye. Šta ću ja sad???

Mmmmh, onaj porodiljski dodatak, za koji nisu ništa znali da mi kažu u banci pre mesec dana. Aj ispočetka. Spremi se, spremi bebu, kolica u ruke i u grad. Stignem ispred banke. Neeeee. Nemam masku. Nemam, prokletu masku. Peške sam. Nazad ne mogu. Sretnem rođaku, nema masku rezervnu. Ova korona nas ničemu nije naučila. A ko za baksuz, red nikad manji. Meni za inat.

Ništa. Prošetaću po gradu. E hoću, šipak. Ceo grad raskopan. Kolicima ni tamo ni ovamo. Svee je raskopano. Pa kako majku mu, da prođu ljudi. Ja imam kolica, teško. Gledam žene, imaju štikle, još teže. Nekako se probijem, i uspem da stignem gde sam naumila.

Došlo poslepodne, opet ne znam šta bih, aj do grada, al’ sad znam put. Dete došlo, imam još vremena, može čitava familija u kupovinu. Detetu provod nikad bolji. Kako je strava kad si mali. U 9:30 deca su u krevetu. Naravno da nemamo vremena za film. Samo sitkomi. Oni od 20 minuta, plafon. Ovi četvrtci nisu zabavni.

Petak, 25. septembar 2020. godine

Ujutru idemo kod logopeda. Zbog onog vrtića. Prošli smo kroz gradivo, šta će da pita, gde idemo. Dete misli da je logoped marsovac i da ima zelenu mamu, jer se zove logoped. Vrhunski. Poneo je cvetić logopedu, kad je dobio saznanje da je ipak, žena.

Tamo ga skoro ništa ne pitaju osim „Kako se zoveš?” i „Koliko imaš godina?”. Ja, razočarana majka, mislila da ćemo da se malo k…imo jer dete priča šta hoćeš. Nema veze, dobili pečat na papir.

Posle podne izlazak. Idemo kod drugara koji se venčavaju. E to volim. Daj da vidimo prstenje. Daj da vidimo tortu. Daj obuci odelo. Vrrrrrh. Aj uklopimo kravatu, zajedno. Aj samo pričamo o tome. Obožavam te teme. Takve izlaske volim. Dete spava u nosiljci na podu. Ni kući ne moramo da žurimo. Ja se i dalje nadam da ćemo da izvučemo devojačko veče. Mislim, ja ću da davim, pa šta sad, ja sam kuma. Nek svi drže fige. I nek se korona malo iskulira.

Subota, 26. septembar 2020. godine

Vikend. Umorna sam kao pas. Budili se noćas milion puta. Kažu da bi danas trebalo da se pozdravimo sa letom. ‘Ajde da idemo na kafu. Ali ‘ajde da idemo na kafu do grada da bih se drndala sa onim roditeljskim naknadama i bankama. Ali poneću masku, majke mi.

Ja sa maskom, ispred banke nema gužve, žena na šalteru zna o čemu se radi. Sve završavam brzo, pa mi prosto malo i glupo. Imam utisak kao da nešto nije kako treba, čim nije kočilo, svi su bili ljubazni i posao gotov. U gradu petoro odraslih i petoro dece, znači kafa za poneti i igralište. Do igrališta, preko gradilišta. Taman se probijemo, kreće jesen. Baš u tom trenutku. Oluja i kiša, ona od koje se beži. Tate nose težu decu malu, veća deca trče sama, bebu guramo u kolicima, kafu spasavamo, ali promašili smo put. Ne može preko gradilišta. Vraćaj se kroz prolaz. Malo smo mokri, sakriveni u školi. Idila. Deca crtaju, mi ćaskamo, pijemo kafu, toplo nam je i zabavno. Skoro pa doživljaj.

Poslepodne više nema leta. Ne izlazi mi se napolje. Stižu fenomenalne vesti, devojačko veče će se održati. Iiiiiiidemo, žurka. Biće sve kako treba i devojačko veče i venčanje. Sve u oktobru. Ni ružno vreme, ni korona ljubavi ne mogu ama baš ništa.

Laku noć.

Autorka je profesorka engleskog jezika, vlasnica kreativnog studija, mama dva dečaka, supruga jednog frajera, večni optimista, putnik, skijaš, avanturista i ponekad glumica u našem pozorištu