Nedelja, 7. novembar 2021. godine
Devet sati je po svoj prilici prerano za buđenje, naročito uspavanom nedeljom ujutru. Međutim – verenik i ja nemamo izbora jer stara bavarska crkva tek par ćoskova od nas nemilosrdno urla.
Razmenjujemo osmehe, a poljubac za dobro jutro brzo biva prekinut napadom mog kašlja. Eto, razboleh se upravo ove nedelje kada treba da podelim svoj život s vama. Tako ti je to. Kašalj je vlažan, škripav, gadan. Kad sam bila dete imala sam čigru koja je svirala kad bih je zavrtela. Pokvarila sam je u roku od nekoliko dana, ali se muzika i dalje nekako probijala kroz mali zvučnik, kreštava i duboka, baš kao i ja sad.
Za ovu prehladu je kriva žurka povodom Noći veštica. Martin i ja smo otišli na Halloween žurku kod prijatelja iz Velike Britanije. Nismo se maskirali, ali nema veze, ubrzo se grupa Nemaca, Britanaca, Poljaka, Srba, Bugara i Iraca upustila u raspravu oko kvaliteta vina u Nemačkoj.
„Nema ovde dobrog vina”, izjavljuje Džasper, domaćin, „Nemcima je samo bitan ječam – za hleb i za pivo!” I Nemcima je smešno – znaju da smo u pravu.
Za nedeljni ručak, odlučih da iskoristim svoje ograničene kulinarske veštine i skuvam nešto što ispunjava moje kriterijume: ispod 15 minuta, veganski i po mogućstvu jestivo.
Dok Martin na spratu vežba istu melodiju na gitari po pedeseti put, pravim raspored za ponedeljak. Na šporetu se krčka supa od sočiva i krompira. Neka proba samo da zagori, mislim u sebi.
Popodne se pije vruć čaj od hibiskusa, gleda krimi serija i periodično se duva nos.
Jednom rečiju, novembar, nedelja uveče.
Ponedeljak, 8. novembar 2021. godine
„Danas je Monk Mode Monday!”, uzvikuje Martin nameštajuci krevet. Jedan od razloga zašto nam i posle šest godina ne ponestaju teme za razgovor jeste to što iz te njegove glave sa neurednom zift kosom i plavim očima stalno bujaju neke nove (sulude?) ideje. Ove nedelje je to „dopaminski detoks”. U današnje vreme, izjavljuje on odlučno, stalno se nečime zamajavamo – videima, vestima, muzikom, filmovima… Monk mode – monaški način, poboljšava koncentraciju! Da probamo danas! Hajde! Bez videa, bez društvenih mreža, samo red, rad i disciplina!
Pristajem bez pogovora. Svoju dozu dopamina ću dobiti kada klijentima na kraju meseca pošaljem račun koji se završava sa tri nule.
U 9:00h – Zadatak: Porsche, 9.000 reči, prevod sa nemačkog na engleski. Može, naravno. Hvala na poverenju, odmah počinjem rad na Vašem zahtevu. Rok odgovara.
U 14:00h – John Deere kombajni. „Draga Ana, nadam se da ste dobro. Ovaj prevod je veoma hitan! Da li biste mogli da prevedete ovih 2.000 reči ZA SUTRA? Hvala!”
„Naravno može! Cena? Prava sitnica!” – Fraza koja zvuči lepo samo kada je ti sam izgovaraš.
Zapravo, slagah. Postoji nešto daleko lepše od naplaćivanja klijentima. Psi. Pseta. Cuke.
Često bebisitujem jednu šestomesečnu raketu – izvinjavam se, ženku haskija po imenu Cardi.
Njena vlasnica je Blessy, iz dalekog Pondičerija. Zamišljam Aurobindo ašram i miris indijskog manga dok mi Blessy predaje povodac.
„Kakva zima, ovo je strašno!”. Napolju je, inače, sedam stepeni. Šta li će ona u januaru.
Cardi i ja šetamo po parku, koji je već odavno utonuo u jesenje boje. Njene oči, jedno svetlosmeđe, jedno plavo, pomno prate bespomoćnu pudlicu prekoputa. Nemoj Cardi-Bacardi, molim te!
Veče i poluprazan autobus na putu kući su sjajna prilika za slušanje objektivno lošeg nemačkog repa.
Svako ima svoj porok.
Utorak, 9. novembar 2021. godine
Neuobičajeno tiho jutro za jedan utorak znači da dan počinje mislima o tome kako svi brinu o sebi osim mene – definitivno inspirisanima influenserima na instagramu koji na savršeno retuširanim slikama pijuckaju prelepe zelene sokiće u markiranoj fitnes opremi. OK, OK, mogu to i ja!
Posle tuširanja, uzeh svoju prelepu roze prostirku za jogu koju sam dobila za prošli rođenđan i uz video „Dvadeseto minutna jutarnja joga za uspešan dan” istežem stare kosti i svoja jadna, prevodilačka leđa. Jedom će lekari početi da postavljaju dijagnozu: „Gospođo, žao mi je ali ovo je težak slučaj prevodilačkih leđa…” Videćete!
Međutim, joga bez preterivanja zaista pomaže! Sa nešto dodatne energije, kuvam kafu (filter kafa + kašičica šećera + bademovo mleko) i nanosim serum za lice, a potom kremu. E, tako. Sad smo se opravili. Neka drži dok se ponovo ne setim brige o sebi.
Tokom svega ovoga, Martin mi se sklanja s puta i tiho programira na spratu. Utom stižu i prvi prevodi za danas i posle kratke borbe sa softverom, ponovo uranjam u svet najnovijih vesti o nemačkim automobilima koje treba prevesti na engleski.
Večeras posećujemo Filipu, ili Pipu, jednu od mojih najboljih prijateljica. Dogovor je da donesemo grickalice i pogledamo film u njenom stanu. Međutim, ono što Martin ne zna je da Pipa nikada ne gleda filmove snimljene posle 1999. godine, jer pati od ozbiljnog slučaja nostalgije.
Izraz na njegovom licu dok Pipa nonšalantno pušta film Duh (Ghost) sa famoznim Patrikom Svejzijem je neponovljiv. Grickamo jabukov čips, Martin i Pipa nadugo raspredaju o njenim ljubavnim problemima, a ja – gledam Patrika Svejzija. Kulturno se uzdižem.
Sreda, 10. novembar 2021. godine
Postoji jedna reč koja izaziva jezu svakome ko živi u Mihnenu – kako Nemcima, tako i strancima. Rathaus. Opština. Doduše, mislim da je ovo univerzalni fenomen.
Ovog jutra nas put vodi do ozloglašene ciglene zgrade u Pasingu kako bismo prijavili Martinovo preseljenje u Minhen. Sve je onako kako i zamišljate: Redovi ljudi sa maskama kojima je već zlo od prevrtanja očima, ogroman displej sa crvenim brojevima koji naglašavaju da još NIJE tvoj red, i naravno, magična šalterska rečenica koja rešava sve probleme – „Izvinite, molim Vas, a ja samo da pitam…” Neću lagati, ovog puta smo Martin i ja bili samopitači. Da, uspelo je, prošli smo brzo.
Na putu kući, svraćamo do supermarketa i častimo se posnim sladoledom. Zaslužili smo.
Četvrtak, 11. novembar 2021. godine
Od kada sam pre tri godine prešla iz Bamberga, prelepog gradića veličine Pančeva u Mihnen, selila sam se četiri puta. Jedina konstanta od prvog dana je bila i ostala kancelarija u četvrti Werk (Pogon).
Minhenci su podeljenih mišljenja na temu Werka – neki ga smatraju ruglom sa gomilom apstraktnih hipsterskih grafita koje se neuspešno trudi da imitira estetiku Berlina, a pak drugi tvrde da je je Werk moderno radno mesto budućnosti i da su šarene kancelarije opremljene svim vrstama tehnologije, stonim fudbalom, preskupim kolačima i jeftinim espresom baš ono što nam treba. Ja definitivno pripadam drugoj grupi – marketinški trikovi definitivno funkcionišu!
Čeka me kancelarija na jedanaestom spratu, u njoj par kišobrana koje je zaboravio kolega Džon i dva kaktusa koje sam kupila u momentu inspiracije. Odluka da ovog četvrtka radim bez pauze propada u roku od nekoliko sati – Džon predlaže ručak u kafeu „Amerikano”. Dok nam se greju sendviči, pričamo o njegovoj ćerkici.
„Luiza već hoda! Zamisli!”, osmehuje se on.
„Lično, ja jedva čekam da progovori. Mama Poljakinja, otac Irac, a živi u Nemačkoj! E, to je budućnost prevodilačke industije!”
Džon sija od ponosa.
Petak, 12. novembar 2021. godine
Budi me zvuk telefona – propuštam poziv s nepoznatog broja. Pozivam broj i nadam se da mi se u glasu ne čuje da sam do pre par minuta spavala snom pravednika. Na vezi je gđa Vidman, iz jedne farmaceutske firme. Pozivaju me na intervju, kako bi ustanovili da li ispunjavam njihove uslove za prevodiačku saradnju. Sjajan početak dana!
Posle posla, Martin i ja se nevoljno upuštamo u borbu sa buđi – dušmaninom koji me prati svake zime u ovoj kući. Trenutno, unesrećeni buđavi ćošak izleda kao scena iz horror filma. Grabimo maske i rukavice, penjemo se na stolice i prskamo hlorom. Cela kuća miriše kao bazen u Pančevu gde sam kao mala trenirala plivanje.
U šest sati popodne je već mrkli mrak, pa odlučujemo da petak uveče provedemo kod kuće. Izbor filma je danas na meni. Pre nekoliko meseci sam nabasala na film The Dead Don’t Die iz 2019. godine. Ako biste me pitali koji žanr smatram potpunim promašajem, kao iz topa bih vam odgovorila: horror-komedije. Ova, međutim deluje interesantno zbog imena kao što su Bil Marej, Adam Drajver i Tilda Svinton. Kako radnja odmiče baveći se evergreen temama poput zombija, vanzemaljaca i samurajskih mačeva, ni jedno od nas nije spremno da prizna da je ovih sat i po vremena naših života otišlo u nepovrat, a da i dalje ne znamo o čemu je u filmu reč.
Subota, 13. novembar 2021. godine
Sunčano novembarsko jutro. Martin na spratu svira gitaru, Ana u prizemlju piše dnevnik, crkva urla. Dan kada se ništa ne mora.
Dogovor o današnjem planu se postiže dovikivanjem preko stepeništa.
„’Oćemo danas na klizanje?!”
„A… Pa može, a kad?”
„Pa oko sedam uveče, u Olimpija parku ima klizanje i disko muzika za pet evra.”
„Može! Posle koktel u Lux baru? Dogovoreno!”
Dok ovo pišem, dopisujem se sa sestrom koja istovremeno piše svoj nedeljni dnevnik, koji ne mogu da dočekam da pročitam. Pre desetak godina, mogla sam u bilo koje doba dana i noći da izrecitujem njenu svakodnevnu rutinu, tada nas je delio samo hodnik. Sada nas deli više hiljada kilometara. Obe brojimo dane do Nove godine kada ćemo se svi ponovo skupiti u porodičnoj kući, ispod novogodišnjih lampica starijih od mene same.
Vidimo se u decembru dragi Pančevci!
Autorka je prevodilac sa nemačkog na engleski, ljubitelj pasa i besciljnih razovora sa ljudima iz celog sveta
