Nedelja, 17. februar 2019. godine
Nisam vodila dnevnik ni kada sam bila mala, ali pamtim važne stvari doslednije nego da su bile zapisane. Razmišljam kako sam se od 2016. godine, kada sam postala narodna poslanica, poklonila ljudima više nego što sam ikad želela. Zanimljivo je da ljudi koji vas ne poznaju misle da vas znaju i da uvek hoće još. Dok ne iscedite i najintimniji deo sebe da bi mogli da preziru vas više od svojih života.
Dan je počeo standardno. Od trenutka kada iz ležećeg položaja pređem u sedeći do trenutka kada se prebacim u svoje sredstvo za kretanje zvano kolica, protekne taman onoliko vremena da me iznova podseti da mi mozak radi 200 na sat, a telo 30. Nikako to da izbalansiram jer sebi zadajem iznova i iznova nove obaveze. Andrić je u Travničkoj hronici možda objansio zašto.
„Čovek, da ne bi stao i klonuo, vara sam sebe, zatrpava nedovršene zadatke novima, koje takođe neće dovršiti i u novim pothvatima i novim naporima traži nove snage i više hrabrosti. Tako čovek potkrada sam sebe i s vremenom postaje sve veći i beznadniji dužnik prema sebi i svemu oko sebe.” Ako čitate ovo, znači da je ova obaveza ipak završena.
Nedelja je odavno prestala da bude dan kada mrzim ponedeljak zbog škole ili posla i kada veče provodim tako što s mlađim bratom odem da prošetam jedan krug. Sad jednako mrzim i nedelju. Kada se bavite politikom s malo para i mnogo želje da nešto menjate, svaki dan je dan bez odmora i radnog vremena, a luksuz isključenog telefona ne postoji. Tekstovi, analize, rasprave, listanje po zahtevima za prijateljstvo, koga prihvatiti koga ne. Nikad ne proberem dobro i blok lista je sve duža. Nije postojala pre 2016. godine
Previše sam za računarom, izlazim napolje, vazduh zagađen, danima, mesecima.
Ponedeljak, 18. februar 2019. godine
Veći deo dana provela sam sređujući tekst koji sam napisala o položaju gluvih osoba u Srbiji i upotrebi srpskog znakovnog jezika. Kao neko ko godinama radi na unapređenju položaja svih osetljivih društvenih grupa s posebnim fokusom na osobe s invaliditetom, trudim se da ne upadnem u zamku u koju mnoge liderke i lideri u ovoj oblasti upadnu. Osobe s invaliditetom često ukazuju na prepreke samo iz pozicije invaliditeta koji oni sami imaju. Retko se može čuti da neko ko je korisnik kolica zagovara prava neke druge manjinske grupe. To ne daje velike rezultate. Pravo ljudskih prava je mnogo šira tema od prava malih grupa unutar diskriminisane grupe. Dobila sam potvrdu od ljudi koji znaju mnogo više od mene o socio-kulturološko-lingvističkom pristupu proučavanja gluvih da je tekst dobar. Objavljen će biti sutra. Prošlo je već više od pola dana. Kasno je da danas bude objavljen. Bilo bi dobro da ga prenesu i neki mediji. Eh.
Vazduh je danas bolji. Odoh da dišem.
Utorak, 19. februar 2019. godina
Večita neizvesnost hoće li biti vanrednih pralamentarnih izbora mi ne dozvoljava da stvari držim pod kontrolom. Već tri godine živim tako da je napraviti mesečnu listu obaveza nemoguća misija. Pokušavam da pripremim predlog zakona koji bih predala Skupštini na usvajanje. Zakon se odnosi na prestanak prakse lišavanja poslovne sposobnosti. Frustrira i to što znam ne samo da neće biti usvojen nego neće biti ni uzet u razmatranje. Sve vreme je ovo težak rad bez učinka. Mislim na poslanički. Širi politički angažman će dati neke rezultate. Nekad. Nadam se.
Sutra je dan za plivanje. Sportski centar u Beogradu gde idem ima hidrauličnu stolicu za spuštanje u bazen. Usavršavamo plivanje brat i ja sa divnim instruktorom. Brat pomno prati instrukcije i dobar je đak, ja ništa ne slušam. Kaže instruktor „problem je što mi ne veruješ”. Kažem mu „ne verujem ni onima koje mnogo duže poznajem”.
Sreda, 20. februar 2019. godina
Od plivanja ništa. Grip nije dovoljno popustio. Živim na relaciji Jabuka – Pančevo – Beograd. Znam svaki žbunić od Jabuke do Beograda. Auto mi je najneophodnije pomagalo posle kolica. Žao mi je što ne postoji pristupačan prevoz kojim bih mogla da se vozim. Neko je izračunao da stanovnik Beograda godišnje, u proseku, izgubi mesec dana u gradskom prevozu. Mesečno čitam dve knjige uz sve ostale obaveze koje imam. Kako bi divno bilo da vreme koje provedem u vožnji trošim na listu knjiga koje planiram da pročitam tokom života.
Jedna od najvažnijih životnih uloga koju imam je uloga (dosadne) tetke. Od dva brata, po dva deteta suprotnog pola. U poslednje vreme, kada uveče legnem, razmišljam kako nisam dovoljno grlila mamu i sve članove svoje porodice i kako ću to sutra obavezno da uradim, a onda zvone telefoni, stižu mejlovi, kafa se pije nabrzaka, ova vest, ona vest, sastanak, žurim, otišla sam. Tatu jedva i da viđam. Juri penziju na sve moguće načine jer je otpušten iz Rafinerije kada su je Rusi kupili. Kad se svi uveče odjavimo, opet se setim da nisam grlila dovoljno. Sutra ću.
Četvrtak, 21. februar 2019. godine
U stranci u kojoj sam, svi radimo sve. Danas sam preuzela da koordiniram objave na društvenim mrežama. Uvek isto pitanje. Da li sve ovo ima smisla.
Koleginica Tatjana Macura je pozvana da sutra govori na protestu „Jedan od pet miliona” u Gornjem Milanovcu. Raduje me ta vest. Prilika da neki novi ljudi kažu nešto i ponude svoje politike.
Spremamo se i za protest koji organizuje Inicijativa „Mame su zakon”. Trudnice i porodilje trpe snažan udarac Zakona o finansijskoj podršci porodici s decom. Protest je u nedelju, 24. februara. Okupljanje na platou ispred Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u 12:00 sati.
Petak, 22. februar 2019. godine
Išla sam da mi zategnu zubnu protezu. Nosim je već godinu dana. Volim procese koji imaju početak i kraj. Ispravljanje zuba u odraslom dobu nema kraj. Čak i nakon višegodišnjeg nošenja fiksne proteze odrasli moraju noću da nose ritejner koji brani da se zubi vrate u iskrivljeni položaj. Anksioznost me je sprečavala svih ovih godina, ipak sam pobedila.
Imala sam i neuspešan odlazak kod lekara s namerom da zakažem pregled kod specijaliste. Svi pregledi zakazuju se između 1. i 10. u mesecu, s tim što niko ne garantuje da se to može uspešno obaviti bilo kog datuma od 1. do 10. Zavisi od toga kada lekari otvore raspored i koliko slobodnih mesta ima. Bol u želucu će morati da prođe sam od sebe. Previše mi je to logistike.
Planirala sam da idem u Pančevo na protest. Ipak sam preskočila. Odgledala govornike. Vrisak za slobodne Pančevke i Pančevce.
Subota, 23. februar 2019. godine
Do kasno sam čitala Borislava Pekića – Vreme čuda. Što se mene tiče, knjiga je pravo remek delo. Kada čitam knjigu uvek promišjam o svemu. Kako je pisac našao inspiraciju, kako je živeo. Rastužuje me pomisao da gledam u šta se pretvorila Demokratska stranka kada uzmem u obzir činjenicu da je intelektualac poput Pekića bio njen osnivač.
Za svojih 37 godina nisam shvatila kako neki ljudi ne prezaju od intelektualnih autoriteta. Kada postajem deo nečega, uvek se pitam da li sam dovoljno dostojanstvena da budem deo toga. Za mene je bilo nepojmljivo kada je Nikola Selaković postao ministar pravde. Ne zbog toga šta lično o njemu mislim, već sam se pitala kako ne oseća nelagodu pred svim tim profesorima Pravnog fakulteta. Nekako mi je nezamislivo da budem ministarka profesorima koji su mi predavali na fakultetu. Nije to nedostatak samopouzdanja s moje strane, jeste gordost onih kojima je to prihvatljivo.
Upravo me je zvao stariji brat i najavio dolazak svog sina i sebe. Dosadna tetka je srećna. Idem da se spremim za šetnju s njima, pa posle na protest.
Zapamtite, nekoliko dubokih laganih udaha i izdaha rešava većinu neprijatnosti.
Autorka je narodna poslanica u Narodnoj skupštini Republike Srbije koja robuje uverenju da se stvari mogu popravljati uprkos svim preprekama
