Nedelja, 10. mart 2019. godine
Ustajem kasno i shvatam da će mi dobar deo dana odneti jak mamurluk. Vrtim po glavi, dobra je subota bila što je prosvedočio i moj potpuno prazan novčanik. Plata tek u petak. Puštam Rick and Morty-a, cevčim Prolom, zalivam zumbul i zagorelo mi je nešto što normalan svet nikako ne bi nazvao ručkom. Preseca me jak osećaj anksioznosti jer sutra je prva proba predstave o eksploziji koja se dogodila ’41. u Smederevu. Puštam sedmu epizodu emisije „Jugoslavija u ratu 1941-1945.” gde, između ostalog, jedan čovek priča kako je video u logoru da fašista uzima dete za ruku, vitla ga iznad glave sve dok se telo ne otkine od ruke, zatim se ostali dobacuju njime, detetom, i na kraju ga dočekaju na bajonet. Sedim neko vreme i ništa ne razumem. Otvaram kofer i ubacujem kostime za predstavu „Terorizam” koju za dva sata počinjemo da igramo u Pozorištu mladih. Posledica dugog i dobrog poznanstva kolega jeste googlanje: guslar koji je ispevao ubistvo Kenedija i koliko su koale glupe. Pozajmljujem od Moce (cimer) 2000 dinara i shvatam da nema šanse da sa njima doguram do petka. Počinje predstava za sedamnaestoro ljudi. U vazduhu se oseća opasan punk i radujem se tome. Kakav intiman susret. Na kraju predstave ulazim kao stjuardesa u jednu kabinicu i čekam. Toliko je mala da cipele držim u ruci i šćućurim se tako da mi kolena pritiskaju grudi. Mali snop svetla ulazi kroz špijunku. Razmišljam kako su se ljudi skrivali za vreme okupacije. Čujem Dačinu (isto cimer) repliku: „Da. Stvarno, zašto je sve ovako?”
I pomislim na detence.
Ponedeljak, 11. mart 2019. godine
Dobro poznati odvratni neprijatelj zvoni u 9:00. Đavo koji izmislio snooze trijumfuje u narednih 45 minuta. Moca nežno ulazi u sobu s brigom da ne zakasnim na prvu probu. Odlučujem da je dosta snooza i još pola sata ležim otvorenih očiju samo sa jednom jedinom mišlju: nemoj da ih zatvoriš. Nakon toga iskačem i palim. Ana Đorđević režira komad o ekploziji municije koja se desila 1941. u Smederevu, gde je poginulo oko 4000 ljudi, između ostalog i 17 glumaca Srpskog narodnog pozorišta koje se tada tako nije zvalo. Ja ću igrati lik Milica Spasić. Razmišljam o tome kako je imati prezime na -ić. I kako je lepo zvati se Milica. Pretresamo informacije od kojih se ledi krv. I ne smem više ništa da vam pričam. Vraćam se kući, nalazim tri sastojka koja bi mogli biti nešto što normalan svet ne bi nikako mogao da nazove ručkom. Googlam: kako se kuva prokelj. Zalivam zumbul koji u isto vreme raste – zeleni delovi ali i vene – cvetovi. Valjda on zna šta radi. Dolazi Moca i kupujemo toilet papir po pola i verujem da sa ovom količinicom mogu da doguram do petka. Tata me zove na Skype da mi pokaže kako je skinuo lepe zube da bi stavio lepe. Puštam beloruski film „Idi i vidi”.
Remek delo.
Utorak, 12. mart 2019. godine
Snooze. Snooze. Snooze. Snooze. Nemoj da zatvoriš oči. Nemoj da zatvoriš oči. Iskači. Proba. Častim se kafom koja ima previše mleka. Proba je prošla odlicno, i klopam normalan ručak. Zalivam zumbul i sve mu bolje ide. Googlam: bullet ant.
Spremam se za predstavu, igramo „Požar. Lounge/Contrast ili tamo gde smo ostali” u režiji Mie Knežević. To je predstava o dva tragična požara koja su zadesila Novi Sad. Četrnaestoro mladih je poginulo, a odgovorni nisu ustanovljeni i niko nije video dana zatvora. Dušice, Miloše, Mirjana, Borise, Branka, Vladane, Marija, Milena, Tamara, Renato, Milena, Zorane, Marina, Marko, nikad vas nećemo zaboraviti.
Puštam „Rick and Morty”-a.
Sreda, 13. mart 2019. godine
Snoozovala jednom. Napravila doručak. Još hiljadu do petka. Sve pet. Proba opet prošla odlično. Sunčano napolju. Miletićev trg i široke ulice Novog Sada su pune ljudi, a tako tihe. Odlazim na kej, a Dunav je silan kao da je dinsaurus. Puštam Trio Ternura – „A Gira”. Častim se sa dve kugle u „Crnoj ovci” i nema šanse da doguram ni do večeras. Nalazim se sa Mocom na kafi i polemišemo o tome da li se ljudi zaglave u nekom nivou svoje zrelosti, u tom nivou u kom se osećaju ili najkomfornije ili najslobodnije. Tipa da neko ostane u dvadesetima, u drugoj polovini tridesetih. Ili šta je sa onima koji se menjaju i ne osete nikada potrebu da ostanu u nekoj prošloj dobi. Oni su nekako i u možda zamornijem životu zato što nikada ne stanu. Da li se osete potpunim? Nismo došli do prosvetlenja. Palim kući, spremam se, imam probu jer večeras igramo „Veštice iz Salema” Artura Milera, u režiji Nikite Milivojevića. I obožavamo da je igramo jer uživamo u njenom izuzetnom sadržaju i poseboj formi gde često preispitam tu neviđenu snagu manipulacije masom i njihovo isprano i manično prihvatanje nepreispitanih uverenja. Kako ti strah pothrani naivnost olako. I oholost. Skupljam haljine, odnosim u graderobu i kroz te dugačke skoro podrumske niske hodnike uvek zamisljam kadar s leđa, sniman iz ruke, kako prati glumce od scene do garderoba, jer je put ipak malo duži. Film je niskobudžetni. O prolaznosti. Dolazim kući, a cimeri gledaju koliko je Freddie Mercury ozbiljna scenska faca. Rami Malek mu nije ni blizu. Zatim pustamo Offspring i pričamo na šta smo se sve ložili u pubertetu. Tipično. Ali i o tome koliki je Kurt Cobain car. Čitam Hodorovskog.
Bole me noge.
Četvrtak, 14. mart 2019. godine
Koleginica me je savetovala da ipak ne zalivam zumbul svaki dan. Evo dva dana bez vode i još mu je bolje. Punker mali. Snooze. Oči. Kafa. Proba. Menjam evre, nisam dogurala do petka. Častim se dobrim ručkom. Googlam: Cheap flights Istanbul. Berlin. Amsterdam. Spremam se za probu, pa onda opet „Veštice iz Salema”. U međuvemenu čitam Hodorovskog, pa bih ga i citirala: Postoje dva stava: stav onih koji uzimaju u obzir šta će reći drugi, i stav onih koji se brinu o tome šta će sami reći za sebe. Neko ko je psihički primitivac može da živi u konceptu šta će drugi reći, ali osoba sa visokim nivoom svesti reći će: „Ovo želim od sebe, upravo zato što sam svestan.”
E sad postoje različiti nivoi svesti. Prvi je životinjski nivo koji misli: „Ono što imam, ja imam”. Na ulici se mogu videti takvi ljudi: plaćenici, lopovi, ubice. Zatim infantilni nivo, gde je sve površna igra: u tom stanju nema svesti ni o beskrajnom. Ni o večnosti, ni o smrti, ni o univerzumu. Potom dolazi nivo mladalačke svesti gde se svi problem sveta rešavaju kada se nađe partner, rešenja su svedena na tu ćeliju ljubavi I to je nivo koji u većini razvijaju mediji. Ovaj nivo služi da bi se sreća u odnosu i sve što ona sa sobom nosi. Ako odemo dalje možemo dosegnuti nivo odraslog, na tom nivou pojavljuje se drugi. Međutim postoji odrasli egoista i odrasli sa društvenom i planetarnom svešću. Prvi iskorišćava slabije ili manje inteligentne, stvara štetne industrije i grabi političku moć. On je zao. Drugi razume da je drugi isto što i on, da mora da se bavi društvenim i ekološkim katastrofama, to jest svetom u kome svi živimo. Poznaje odgovornost. Ali iznad svih njih postoji nivo kosmičke svesti gde biće živi u čitavom kosmosu, beskrajnom prostoru, večnom vremenu, stalnoj nestalnosti. Na ovom nivou se nalaze velike teme kao što je ona spoznaj samog sebe.
Posle predstave prošetam.
Petak, 15. mart 2019. godine
Ustajem znatno ranije. Imam probu sa Zijom. Glumicom iz mađarskog pozorišta. A ti glumci su izuzetno vredni, radni, disciplinovani. I odlični. Proba je prošla sa ozbiljnim masnicama na ramenima, masnicama na šakama (kako je to uopšte i moguće), upala mišića. Ali odlična. Vraćam se. Malo sipam vode zumbulu, nakrivio se. Čitam Hodorovskog. Spavam. Šetam sa Džonijem. Pričamo o čokoladi. O liku koji je kupio mašinu i radila mu odlično dve godine a onda se samo ugasila. Odjednom ne radi i on bude uporan na google-u i ne znam ni ja gde lik provali kako da krekuje mašinu, i ona sve pet. Onda smo skinuli dokumentarac „The Lightbulb Conspiracy”. Googlam: Honda Jazz i Civic polovni automobili. Razmišljam o Sorrentinovom filmu „Loro” i količini elitističke bahatosti i koliko je Berlusconiju bilo do j**a. Vrlo zabavna proba, četiri glumice i rediteljka. Palim kući. I Moca i ja polemišemo o tome da li umetnik mora da bude svestan vremena u kome se nalazi on i publika. Da pojasnim: U ovom vremenu gde je tolika manija uštede vremena i zarađivanja novca, a potpuno zadavljen kolektivnim stresom i histerijom, umetnik ako hoće da dopre do čoveka mora imati u vidu vreme modernog čoveka. U smislu da publika nema vremena da odvoji čitave sate posvećivanju jednog umetničkog dela. Ili da umetnik stvori delo koje koje je obuhvatilo višečasovno trajanje zarad toga da je apsolutno ispunjeno suštinom. Nekako nismo uspeli da se odlučimo. Oba su pobedila.
Volela bih da kupim bicikl i da mi ga niko ne ukrade.
Subota, 16. mart 2019. godine
Ustajem i idem da prošetam pre probe. Ulice su svetle, prohladne, pune ljudi i tihe. Gledam spomenike, Mika Antić, Đura Jakšić, Mihajlo Pupin, Laza Kostić. Ja gledam u njihova lica i kapiram da ja nema šanse da zamislim kako su oni zapravo izgledali. Kako se pomeralo to lice, tikovi, da li je vukla usna na levo, kakav mu je pogled bio, kako je prosto to lice živelo. Ili Šekspir. Nekako toliko intimno o tom čoveku znaš, a ne možeš to da u telo smestiš. A znaš ga, i pomogao ti je. Emotivno. Ili praktično. Razmišljam koliko mi treba pas da o’ladim malo sa zumbulom. Pare se troše, znaš gde je ponedeljak, a još ide vikend. Odlazim na probu, dobar je dan, googlam: Tokyo i Seul cheap flights. Manje-više ne postoji ta kategorija. Jedu mi se Karolinine palačinke. Moraću nekoga da nateram da ga mama nauči da peče kao ona. Da se nađe. Stvarno bi mi dobro došla Honda Jazz šerpa plave boje da mogu da banem svojima kad ih se uželim. Berlusconi je baš bio u gasu. I Escobar. Opet binge watch-ujem „Narcose”. Vraćam se sa probe. Jurim da vodim program neke manifestacije i gadim se na taj zvaničan voditeljki ton. Ali brate, plate tek u ponedeljak. A u komadu, za koji imamo probe, plate su nam smanjili…
Okupatori.
Autorka uživa u bioskopskoj sali i čokoladi.Volela bi da zna da skija ili boarduje i da je Fellini živ
