Nedelja, 29. avgust 2021. godine
Kišovit i tmuran dan. Rešena i uverena da će energija Tibetanaca (mislim pet Tibetanaca vežba) oterati oblake i pretvoriti tmuran dan u vedar i nasmejan, ali umesto toga dobila sam upalu trbušnjaka, a kiša nije prestala da pada. Ali nema veze. Početak je bitan. Moje drugarice su me kritikovale: „Jaoooo, samo tri ponavljanja, mislimmm…” Ne sećaju se one svojih početaka. Obično nam je nedelja dan za opuštanje, ali ova to nije. Radne obaveze ne pitaju za vreme, odmor i relaksaciju. Vikend je već u najavi bio radan i toga je moj Deki bio svestan. Znači, ja radim, on kuva. Jupiiii. Prosveta, šta reći. Svaki početak školske godine je haotičan. To svaki prosvetar zna, ali je ova situacija sa virusom pogoršala i ovako tešku situaciju. Ministarstvo je čekalo konsultacije relevantnih stručnjaka da presude. Stiže Stručno uputstvo. Krećemo svi zajedno. To je dobro. Bar će naši maleni prvaci da se upoznaju. Završila sam obaveze oko 15h, Deki završio ručak. Sledi večernja rutina. Deki ide na probu, a ja uživam u organizovanju svojih kućnih obaveza i pripreme za narednu nedelju. Naredna nedelja će, meni posebno, biti vrlo turbulentna. Čekam ukrupnjavanje norme u „Stevičinoj” školi. Valjda će, vreme je… predugo ovo traje. Svaki Dekijev odlazak na probu me podstakne da razmišljam o prijateljstvu, toleranciji, razumevanju. On sa svojim Elementima cigulja 30 godina. To je umeće. Toliko različiti, a toliko jedinstveni. Rešila sam da svako veče pred spavanje iskažem svoju zahvalnost. Večeras sam zahvalna što imam svoje prijatelje – svoje cure i jednog momka koji su sa mnom delili sve čari ali i otrove života.
Ponedeljak, 30. avgust 2021. godine
Ustajem i prva misao mi je da je danas sednica Nastavničkog veća na kojoj treba da se predstavi Operativni plan po kojem radimo i da se razmotre još mnoge nedoumice. Nisam baš koncentrisana na moje jutarnje uživanje uz kafu. Razmišljam koje sve informacije treba da podelim sa svojim kolegama, koliko i koja pitanja će mi postavljati, a da ja nemam odgovor. Problemi koji su nas snašli u prethodnom periodu, a i trenutni, razjedinili su nas. Tako se bar osećam. Razumem sve, svako od nas je imao sučeljavanje sa strahom, samospoznajom, očekivanjima… i to je stvaralo veliki pritisak. Ne znam, konfuzna sam. Valjda mi treba jak kofeinski stimulans. Možda ću razmišljati jasnije. Ni danas nikakav odgovor za moje ukrupnjavanje. Neizvesnost je sve veća. Nastavničko veće je prošlo zadovoljavajuće. U načelu smo se dogovorili oko bitnih stvari. Za sada smo svi zdravi. Sa dragim kolegincima iz „Stevičine” proslavile smo moj rođendan koji, inače slavim kao Ivkovu slavu. Nedostajala nam je jedna, ali ima bebu. A to je uvek prioritet. Zahvalna sam (što znači da je došao kraj ovom danu) što imam partnera koji me pušta da raširim krila.
Utorak, 31. avgust 2021. godine
Insomnija je nepoželjna. Probudila sam se u 5.30h. Ne, ne muči me nečista savest, već opet nalet obaveza i nejasnoća. Dan pred početak nastavne godine, konfuzija vlada. Ne umiruje me jutarnja rutina. Danas je dan kada u „Stevičinoj” dobijam novu koleginicu u kancelariji. Koleginica odlazi u penziju, evociram svoje početke pre 17 godina i zahvalna sam što je bila podrška. Trudiću se i ja da novoj koleginici budem oslonac, učila sam od iskusne. Na sednici Nastavničkog veća direktorka čita dopise našeg Ministra. HIMNA. Prvi čas prvog septembra počinje himnom. Na koji način: preko razglasa, telefona, kompa… ko se kako snađe. I opet dijapazon stavova. Tako i treba, učimo decu da razvijaju kritičko mišljenje, da budu samostalna u odlučivanju. Eto i mi veliki odlikujemo se specifičnostima. U buđenju nacionalne svesti treba da učestvuju svi. Roditelji, škola, okruženje. I svi treba da za takav podsticaj budu motivisani. I to je to. Svako će zaključiti za sebe.
Danas je, takođe, prijem prvaka. Direktorka pozdravlja mališane, učiteljice ih odvode do učionica i počinje druženje. Roditelji, posebno majke, plaču. Od radosti i uzbuđenja ili od strepnje i straha. Jedna majka mi prilazi i kaže: „Oni nisu svesni šta ih čeka”. Uz osmeh sam joj odgovorila: „Znanje, radost, prve simpatije i prva razočaranja… to je život”. U sred prijema naših prvačića, stigao mail iz Zrenjanina. Obaveštavaju me da su saglasni da ukrupnim normu. Od radosti sam ciknula. Konačno… jedna škola. Obaveštavam sve i ni sama se ne sećam šta je bilo posle. Kakav dan: jedna škola, nova koleginica, novi izazovi.
A uveče, opet uživanje. Dogovorila sam se sa drugaricom da vodimo njenu ćerku i moje sestričine na koncert dečjeg hora VOKAL KIDS ispred Muzičke škole, a posle na večeru. Častimo se za nove početke.
Za kraj dana U2 Beautiful day
Zahvalna sam (što znači da je došao kraj ovom danu) što imam Milicu i Nevenu.
Sreda, 1. septembar 2021.godine
Poslednji dan u „Brankovoj” školi. Probudila sam se sa, kako bi to Englezi rekli: „I have butterfly in my stomac” leptirićima u stomaku. Imala sam tremu. Ne volim opraštanja. Ali šta je tu je. Srećom, imala sam još nedovršenog administrativnog posla, pa me je to sprečilo da mnogo razmišljam. Na kraju, uradila sam sve što je neophodno da mogu mirna da odem. Počinje himna. Nekako čudan osećaj, neverovatan splet emocija.
Prilaze mi koleginice i kolege i jedni drugima upućujemo reči podrške. Skoro devetogodišnji rad u ovoj školi ostavio je traga. Rezimiramo dešavanja, zaključujemo da je bilo raznih situacija, ali na kraju ćemo se sećati samo onih koja u nama bude lepa osećanja.
Stižem kući umorna, ali osećam da mi je potraban fizički napor. Sedam na bajs i odlazim po Dekija na posao. Treba mi brzina, vetar u leđa i oslobađanje od stresa.
Kraj dana smo organizovali tako da gledamo film. Izbor je pao na dokumantarac o Bazbijevim momcima, tj. o tragično nastradalim igračima Mančester junajteda. Nije baš izbor za kraj dana, ali eto…
Zahvalna sam (što znači da je došao kraj ovom danu) što su mi roditelji podrška i oslonac.
Četvrtak, 2. septembar 2021. godine
Osvanuo je dan kada polako postajem svesna da idem u samo jednu školu. Dogovor je da radim u međusmeni kako bi se videla sa svojom novom koleginicom i da bi se u popodnevnoj smeni družila sa šestacima. Svoju jutarnju rutinu i uzbuđenje prekinulo je zvono na vratima. Rano je, 7.15 h, možda je pogrešio. Ali ne, stigli su izvođači radova. Milina, još jedna godina gledanja kako niče zgrada pored kuće u kojoj živimo. U školi je u toku podela udžbenika. Torbe teške, a naši prvačići sitni. Razmišljam, šta će im tolike knjige, radne sveske, Pčelice i ostalo. Mi smo sa Bukvarom, radnom sveskom i sveskom učili i ko je hteo sve je naučio. Ali vremena se menjaju, mora se ići u korak sa inovacijama. Još uvek je sve užurbano, ali u mojoj glavi je mir. Ulazim u odeljenje šestog razreda. Puna učionica malih pubertetlija kojima je samo bitno da pričaju, da smišljaju neke šale i da se smeju. Srećna sam jer ih vidim sve zajedno. Deci je bitna socijalizacija. Pričali smo o njihovim utiscima o protekloj godini. Na moje pitanje: „Šta biste menjali?”, a oni će: „A da zamenimo vremensko trajanje odmora i časova, to bi bilo extra. Da se družimo dok nas ne zatvore opet”. Iako smešno, istinito je, željni su druženja. Zahvalna sam (što znači da je došao kraj ovom danu) što su svi moji nadređeni imali razumevanja.
Petak, 3. septembar 2021. godine
Danas je osvanulo lepo jutro. Uspela sam da popijem kafu bez ometajućih faktora. Planiram šta sve treba da radim. Sedam na moje omiljeno prevozno sredstvo – bajs – i opuštam se vozeći stazom pored Narodne bašte. Jutro je, čuju su ptice, rekreativci motivisani trče, šetaju, bake vode svoje unučiće. Život može biti lep kada si skroman i kada umeš da ceniš vrednosti. Na poslu pravimo startegiju kako ćemo organizovati nastavu ako pređemo na kombinovani model. Kako će nastavnik koji predaje i šestacima i osmacima ili petacima i sedmacima da se organizuje? I onda se rešenje samo nametnulo. Svi smo ovladali IKT-om, svaka učionica opremljena, što znači, nastavnik malo radi neposredno, pa onda preko meet-a ili zoom-a. Uh, ne znam šta da mislim. Biće nam potrebna dobra kombinatorika. Spremamo materijale za prve roditeljske sastanke. Zaključujemo da su roditelji bitna karika u našem obrazovnom sistemu. Pričam sa učiteljicama prvaka. Utisci su dobri. Jedno je sigurno, deca su nam oslobođena mnogih stega i okova. Možda je tako i dobro.Veče je bilo posvećeno filmu A Moment to Remember. Južnokorejski film, drama. Opravdao sva očekivanja i ocene na IMDB.
Zahvalna sam (što znači da je došao kraj ovom danu) sestri što mi je podarila Milicu i Nevenu.
Subota, 4. septembar 2021. godine
Danas mi dolaze sestričine. Nismo se dugo same družile. Razmišljam šta ću im spremiti za ručak i koju poslasticu, a da se svima nama sviđa. Volim subotu, volim svoj tradicionalni odlazak na pijacu. Spremila sam ćufte u paradajz sosu i palačinke. Ostavljam Neveni da ih filuje. Mislim, ako je Lepi Brka „pao” na ćufte i oženio svoju ženu zbog istih, onda mora i njima dvema da se sviđa. Deki ne bira. Sve voli. Ručali smo i nastavile druženje. Pubertet može da stvori haos u kući. Živa istina. Koliko god sa čovek trudi, tačnije ja kao teka, sve to pada u vodu. Telefon, društvene mreže, muzika, slušalice i mikro svet. Razumem i ostavljam ovu stariju da uživa u svom svetu, dok Nensi i ja idemo da igramo badminton. Deki je dugogodišnji rekreativac i ima svu neophodnu opremu. Uživamo u dvorištu, svežem vazduhu, smehu i smotanim pokušajima da udarimo lopticu. Vraćamo se unutra. Dogovor je da posle zabave, sledi učenje. Nučili smo šta su granice, teritorije… Mica mora da uči likovno. Ona je na IT-u u ETŠ-li i mora kao prvak da se dokaže. Eh, te ambicije.Veče je, ja završavam svoj dnevnik.
Zahvalna sam (što znači da je došao kraj ovom danu) što sam imala priliku da pišem za portal. Bilo je zabavno.
Autorka je optimista, veruje u čistotu dečje duše i u Markesovu veliku misao: „Deci bih darovao krila ali bih ih pustio da sama nauče da lete”
