Nedelja, 12. decembar 2021. godine
Ne budim se u 12h sigurno iako je 12. 12. to mi je prva pomisao dok otvaram oči. Gledam na sat, imam taj neki inner feeling za vreme, budim se bez budilnika u vreme u koje treba. Gledam na sat i naravno, u pravu sam. Deset je sati. Otvaram prozor i bam, puca pogled na beskrajno plavo more. Sinoć kasno po biblijskom nevremenu stigli smo u Istru, u Piran. Prvi put sam u Istri. Iako je i dalje tmurno pogled na more je sve što je ikad ikome potrebno u životu po mom skromnom mišljenju. Sa rođacima kod kojih smo došli odlazimo u kratak obilazak obale. Oblaci su gotovo crni kao i more ali sve je nestvarno i magično. Pijemo kafu na obali, grejemo noge na grejalicu i imamo dekice naravno, deluje ledeno jer vetar duva u naletima. U nekom momentu dolazi tip u papučama, letnjem šortsu ogrnut peškirom. Ljubazno se javlja konobarici, poručuje kratki espreso i govori joj kako ide da otpliva malo. Gledam za čovekom i ne verujem da će to učiniti – napolju ima tri stepena, celu noć je duvala bura i padala kiša, more je nemirno jer i dalje duva. Gospodin skida majicu kao u plažnom baru, što ovo u stvari i jeste u sezoni, odlazi do obale i ulazi u vodu. Ja impresionirano gledam kako odlazi ležereno plivajući. Nakon dvadesetak minuta izlazi iz vode, ogrnut peškirom, ja sa vunenom kapom na glavi i dalje gledam u njega i izgovaram da sam impresionirana. On mi objašnjava da je voda divna ali su talasi zamorni sutra će biti bolje. Sa osmehom nas pozdravlja i odlazi. Razmišljam kako je to ta famozna lakoća postojanja. To ima samo na moru.
Rastajemo se sa rođacima i odlazimo u obilazak ostatka grada sami. Italijani vladaju ovim prostorom već oet vekova. U toku I i II svetskog rata Piran je pripadao Kraljevini Italiji. Od 1947. do 1954. nalazi se u sastavu čuvene Zone B spornog pojasa između Italije i Jugoslavije. Godine 1991. Piran se nalazi u sastavu nezavisne Republike Slovenije. Na zgradi gradske opštine u Piranu stoje četiri zastave – grada Pirana, Evropske unije, Republike Slovenije i Italije. Imena ulica su ispisana na slovenačkom i italijanskom jeziku. Najstarija građevina u Piranu je kuća Đuzepea Tartinija, čuvenog kompozitora, u njoj se sada nalazi muzej. Piran je poznat po proizvodnji soli. So odavde je potpuno drugačija od standardne soli, slana je ali je i slatka kao voda, neverovatna. Pešačimo do Portoroža jer je blizu. Portorož, grad kockarnica i hotela. Svaka soba od desetine hotela gleda na more. Pažnju mi privlači hotel koji izgleda kao iz filma, zove se „Palace”, shvatam da hotel pripada MK grupi. Oduševljena i naravno patriotski ponosna, to je najlepši hotel u Portorožu. Besomučno fotografišem jer nema nikoga i ne mogu da verujem da nema nikoga. Spopadaju me galebovi jer imam sendvič – čim su pojeli odlaze. Pristojni su.
Sem ptica na ulici nema nikakvih životinja lutalica. Vraćamo se prevozom u Piran, u autobusu saznajemo da ne možemo da platimo kešom karte već samo kreditnom karticom ili njihovom verzijom BusPlus-a. Razmišljam koliko pametan potez, štite svoje ljude radnike koji su svakodnevno u kontaktu sa milion ljudi. Država radi za svoje građane, kako to dobro zvuči. Izmoreni stižemo na večeru, topla čorba od luka i lazanje, rođak M. je kuvar. U Piranu radi kao šef restorana i sjajan je u svom poslu. Blagoslov je imati kuvara u porodici. Odlazimo na spavanje mrtvi od hodanja. Nadamo se suncu sutra.
Ponedeljak, 13. decembar 2021. godine
Spavamo do 10h, lagano jutro na moru, ispijamo kafu i doručkujemo. Odlazimo u obilazak čuvenih vidikovaca Pirana. Uzbrdica je moj nightmare oduvek. Ja sam iz ravničarskih krajeva i svaka uzbrdica mi je iritantna, ali želja za dobrom fotkom me izaziva i pristajem da se pentram. Odlazimo do crkve Svetog Đorđa, pogled je nestvaran, vide se Alpi i more koje se stapa sa nebom, sa druge strane je pogled na grad. Boje su neverovatne i smenjuju se u zavisnosti od oblaka i povremenog sunca. Spuštamo se do obale, postoji staza za šetnju duž cele obale. Da živim ovde svaki dan bih pravila piknik na drugom parčetu obale. I zaista bi mi jedina briga u životu bila gde ću da nađem jelku sa Novu Godinu. Usput srećemo šetače Slovence, svi su odgovarajuće obučeni i sa štapovima. Saznajem da je njima to svakodnevnica, nakon posla odlaze u šetnju jer je to neophodno za dobro zdravlje. Naravno sve je logično. Skoro tri sata pešačimo pored obale, u glavi nemam nikakvih briga. Imam samo dve misli. U životu želim da budem zdrava i da živim na moru. I to je sve što želim od života.
Odlazimo u kafić za koji smo videli da služi kraft pivo. Ja poručujem vino rumeni muskat a F. neko pivo koje je odlično. Razlika u ceni je skoro tri eura. Konstatujemo kako nije ni čudo što Istrijani piju vino po ceo dan, prejeftino je. Za cenu jednog kraft pivo popiješ tri čaše vina. U Sloveniji u bilo koji objekat uključujući i javni toalet ne može da se uđe bez kovid propusnice. Odlazimo kući nazad na ručak. Jedemo lignje spremljene na žaru, i dalmatinski prilog. Rođak M. ceni suštinu u kuhinji kao i ja. Uveče odlazimo u šetnju po trgu. Nigde nikog, nas četvoro i jelka od devet metara. Prava jelka, čarobna. Pored mora je ledeno jer opet počinje da duva. Pijemo toplu čokoladu sa automata, dogovaramo se za ručak sutra u Kopru, tridesetak km od Pirana. Kuhinja na obali je cream del a cream bivše Juge, planiramo i obilazak sjajne poslastičarnice „Cacao” – carstvo deserta. Mini odmor se pretvara u klopanje i obilazak. Vremena na pretek za sve – za blejanje, za klopanje, za pijenje, za čitanje, za razmišljanje, za fotkanje.
I more.
Izvanredno.
Utorak, 14. decembar 2021. godine
Prvo baš sjajno sunčano jutro, na brzinu ustajemo i izlazimo da fotkamo po tom bleštavom morskom svetlu. Svraćamo na kafu pored mora – sad već cenimo to kao naviku. Iskreno razmišljam da nađem način da se preselim ovde. Rođaci nam se pridružuju, saopštavam im svoje želje a oni me mame, govore mi da mogu da mi nađu nekakav posao u sezoni taman i da živim ovde. Ali mora da se radi, u špicu i po 14 sati. Već počinjem da se mrštim, ne dopada mi se to nikako, ali mislim to bi trajalo samo tri meseca, možda bi i moglo da se izdrži. Obećavam da ću da razmislim, i to dobro.
Odlazimo u Koper, lagana vožnja u trajanju od nekih tridesetak minuta. Saznajemo od rođaka M. da je u sezoni karta od Pirana do Kopra tri eura, van sezone osamdeset centi. Savršeno logično. Bus staje u blizini luke koja nije nešto velika u odnosu na neke evropske luke, ali je sjajno uređena. Preko puta luke nalazi se stakleni lift koji vodi i na dva sprata viši deo grada. Izgleda kao elevator to heaven. Odlazimo u centar grada, na Titov trg, sunce sija ali svi nose vunene kape. Ove godine kao i prošle nema čuvene adventele i proslave po trgovima. Slovenci čine sve radi bezbednosti i građana i radnika koju su svakodnevno izloženi kontaktu sa ljudima. Za svaku pohvalu zaista. Ipak ljudi ima skoro kao da je sezona. Riva je prepuna šetača, pojedini čak sede napolju u baštama kafea sa dekicama. Vazduh je oštar i čist. Odlučujemo se za ručak u restoranu rođakovog prijatelja. Momak vlasnik je iz Sarajeva. Na meniju je samo meso ali M. kaže sjajnog kvaliteta i odlično spremljeno. Sluša se domaća muzika, naravno sarajevski melos. Meso jeste zaista sjajno spremljeno i preterujemo kao i obično. Nakon obroka pijemo dobru tursku kafu u Sloveniji spremljenu u fildžanu sa dodatkom ratluka naravno, kao da smo u Sarajevu. Ima baš dosta ljudi sa prostora bivše Jugoslavije. Nov život su započeli tu gde je nekako sve poznato a opet uređeno i sasvim drugačije od onih mesta iz kojih su pobegli. Nisam sigurna da li to shvataju kao blagoslov ili kao kaznu.
Izlazimo na ulicu, pao je mrak, sunce je nestalo. U Kopru je ledeno, ali bukvalno. Nos mi curi konstantno jer je i vlažno. Čekamo bus nekih desetak minuta što je dovoljno da se sledimo. Najzad bus dolazi, unutra je cozy fino i toplo. Majstor iznad stakla ima šal FK „Mure”. To je prvi navijački simbol da vidim igde u Sloveniji za ova tri dana. Naime nema nigde nikakvog navijačkog obeležja, nema grafita nikakvog, u Piranu je na obali mural posvećen moru i piratima. I to je to. Eto kakva mala stvar je dovoljna da se čovek oseća dostojanstveno. Razmišljam koliko su gradovi u Srbiji išarani, retko gde se može videti prava ulična umetnost samo šaranje. Fasade su u očajnom stanju. U Beogradu godinama niko ništa ne čini po pitanju fasada. Ne samo u Beogradu, kako se koja zgrada izgradi bilo gde tako osvane grafit. Kao po pravilu. Iz busa izlazimo i prolazimo pored stare solane koja se nalazi pored vode a preko puta brojnih hotela. Solana je sačuvana čak i obnovljena, nikom ne pada na pamet da izgradi tržni centar na vodi. Pretvorena je u nekoliko umetničkih galerija i izgleda sjajno.
Ne uspevamo više da izdržimo napolju i odlazimo u „Cacao”, u meniju ima milion slatkiša, kolača, sladoleda, raw torti, smutija, šejkova… Nemam strpljenja da čitam sve, na prvi pogled vidim sladoled temna čokolada vze malino, poručujem dve kugle stiže porcija koja izgleda kao da ima četiri kugle. Tamna čokolada zaista gorka ledena, perfektna sa celim malinama. Ne uspevam da pojedem sve te delim sa F. koji naravno pije neki šejk sa čokoladom i piškotama i sladoledom i svašta. Nije mu problem da završi i porciju sladoleda. U povratku pešačimo do Pirana iako je hladno ne bi li malo potrošili kalorije. Usput razgovaramo o letovanju, rođaci nas ubeđuju da dođemo kod njih makar na tri dana. Razmatramo da iduće godine stvarno idemo na ovaj deo obale. Ja sam zaljubljena u Dalmaciju, taj nestvarni miris postoji samo tamo. M. me ubeđuje da će nekoliko dana kod njih da mi da još bolju sliku o gradu. Pred spavanje razmišljam o mačkama koje su ostale same. Obilazi ih prijateljica, ali sad već počinju da mi nedostaju. Nigde nema mačke koju bih pomazila. Ja verujem da mačke prenose jedna drugoj vajb – kad pomazim neku nepoznatu ona pošalje vajb mojoj. Tešim se jer sutra posle ručka polazimo nazad. Uskoro ću ih videti i time se uspavljujem.
Sreda, 15. decembar 2021. godine
Pomalo tužni ustajemo. Danas je poslednji dan našeg boravka u Istri. Četvorodnevno putovanje smo tako i zamislili da bukvalno odemo autom iz grada uveče i da se ujutro probudimo na obali. Naravno, dan je danas besprekoran, bez ijednog oblaka. Odlazimo u šetnju i kupovinu suvenira. Postoji prodavnica soli u Piranu, dosetili su se da prodaju slanu vodu. U luksuznoj flaši spakovana je slana voda kao rakija. Zove se Lepa Vida, u zagradi piše Slanica. Kažu da se pije u malim gutljajima i da je odlična za čišćenje. Ipak smo preskočili. Pazarili smo slatkiše sa karamelom i soli kao i magnete za familiju. Cene u Piranu su kao i u Hrvatskoj. Srednji viši rang. U povratku ka stanu fotografišem ribarske brodice koje imaju istaknutu crnu zastavu. Sada kada sija sunce ne deluju tako zastrašujuće. Rođak mi je objasnio da se Slovenija i Hrvatska još uvek spore oko nekakvog pograničnog vodenog pojasa za koji i jedni i drugi misle da pripada njima. Naravno ispaštaju neki mali ljudi koji od svog rada prehranjuju porodice. Iz protesta su podigli crne zastave. Kada je vreme tmurno, oblaci se ovde spuste skoro do mora, sve se zacrni i onda ti brodići izgledaju kao piratski ili kao da prate nekog na večni počinak. Pod suncem sve izgleda drugačije. Primetno je sa suncem, na ulicama i više ljudi. Gledam po prvi put za ova četiri dana vesti iz Srbije. Osim što pada sneg i što je sve iznenadio, više nije ni potrebno da znam nijednu vest iz matice mi. Kupujemo hranu za put, sendviče i slatkiše. Rođaka mi pakuje gomilu nekih slatkiša i konzervirane hrane. Govori mi ovde je džabe, jeftinije nego u „Lidlu” kod nas. Pitam ih za planove, mladi su, on ima 30, ona 24. Kažu još godinu dana ovde rade, sledeću sezonu takoreći i planiraju odlazak u Kanadu… na uvek. Ponosim se, to je jedino pametno. Na ovim prostorima vreme se ne vrednuje… svi ga besomučno troše. Jedni drugima, sami sebi. I oni su to shvatili. Shvatili su i da moraju mnogo da rade i smatraju da je sad baš dobro vreme za to. Dok imaju toliko godina. Brzo su usvojili tu činjenicu mislim se. Shvatili su da rad mora da se ceni i da tu nema mnogo mudrovanja. Dobro je.
F. odlazi po auto u Portorož, vraća se i imamo samo 15 minuta da se besplatno parkiramo u Piranu. Naravno da kasnim, svašta nešto se još ima ispričati ali moramo da gremo, što kažu Slovenci. Sa rođakom M. se pozdravljamo ispred njegovog restorana pošto radi samo jedan dan nedeljno van sezone. Svakako se viđamo za mecec dana jer dolaze na ferije u Srbiju. Zadržavamo se duže od 15 minuta i plaćamo parking na izlasku iz grada. Nema presretanja, saletanja, jurnjave, na ekranu izađe koliko smo prekoračili vreme, plaćamo i napuštamo Piran odmah iza ugla. Vozimo kroz Sloveniju i shvatamo da je i tu padao sneg i to prilično. Putevi su ipak besprekorno suvi, sneg je naravno uredno raščišćen. Predeo je brdovit, razmišljam šta se drugo i može raditi ovde kada padne sneg sem skijati. Uživamo u pastorali jer sija sunce, a sneg na sve strane. Lepota zime, ako ikako postoji, mislim se. Ne volim zimu ni hladnoću. Ništa u vezi toga mi nije lepo. Ali priznajem da ovde izgleda kao iz slikovnice. F.se hvali dok vozi kako zna put napamet, „samo pravo” viče. Pevamo neki RATM u autu, svraćamo na neku pumpu i on se razmišlja da li da jede pečenku za sedam eura, to mu zvuči sjajno, a i jeftino je, kaže. Ipak odustaje. Jedemo keks u autu i konstatujemo kako je suva industrija. Prolazimo kroz veoma promeljivo vreme na putu. Na momente je magla sa tamnim oblacima, na momente je slikovnica sa snegom i zimzelenim drvećem. Prelazimo ubrzo slovenačku granicu sa Hrvatskom. Slika se menja, sija sunce i toplo je, tonem u blagi san, ali ne mogu da spavam dok se vozim, uvek mislim da je potrebno da budem budna za svaki slučaj ako se nešto desi, budna ću pre reagovati. Ipak lagano dremkanje je dovoljno da me okrepi. Shvatam da je danas 15. decembar. Moja srednja sestra puni 50 godina. I nije mala stvar. Pretprošle godine su planirali veliku žurku za njen pedeseti. Očekivali smo da će korona prestati i da ćemo moći da ludujemo. Kakva bezočna naivnost, mislim se sad. Ništa više neće biti kao pre, nikad i ne bude, kako samo mogla biti tako budalasta. Ne znam da li ću uspeti da joj čestitam rođendan pre nego što zaspi, jer ne znam kad ćemo stići. Pred Zagreb na autoputu F. shvata da je promašio skretanje, ulazimo u Zagreb i stajemo na neku random pumpu. F. odlazi da pita, pošto nemamo internet a nigde ne postoji tabla sa natpisom za Beograd. Vraća se, rekao mu je čovek sa pumpe da prati table za Slavonski Brod. Krećemo da se izvlačimo iz Zagreba. Sunce polako zalazi više nije tako toplo, opet mašimo skretanje ovog puta i za Slavonski Brod jer nije jasno pokazano da li je isključenje ili ne. Ovog puta da ne bi išao okolo još jednom F. se odlučuje da se vrati u rikverc i uključi na put. Ima nekih šezdeset metara u rikverc. Idemo mic po mic, vozači koji se isključuju mu sviraju, jedan prolazi pored nas i rukom nam govori da nismo normalni. Razmišljam kako takvih stvari u Sloveniji nema. Svi strpljivo čekaju ako slučajno nešto pogrešiš na putu, niko ne svira, daju ti fore deset minuta, a zatim te obilaze. Nema frke, nema tenzije, niko ne svira, sve je u redu. Ipak stvar se bitno menja već u Hrvatskoj. Uspevamo da se konačno uključimo na autoput i nastavljamo sa vožnjom. Kako pada mrak, tako se vreme menja naravno. Oko 17h smo negde smo na sredini puta kroz Slavoniju.
Kišica koja je promicala prešla je u jaku kišu a zatim u susnežicu. F. vozi lagano jer je skoro potpuno pao mrak. Hvata me nervozica jer su padavine sve jače, a naši brisači imaju sklonost ka otkazivanju. Već nam se to dva puta dogodilo. Sa mrakom dolaze teze misli, F. mi predlaže da probam ponovo da zaspim, tek sad ne mogu kiša se smenjuje sa sve jačim i jačim snegom. Predlažem mu da još sporije vozi, kaže isključiće me sa autoputa, svi nas ionako obilaze. Prelazimo granicu, ulazimo u Srbiju. Službenik srpske granične službe nam uzima pasoše, proziva me po imenu, saginjem se i vidim lice koje znam odnekud, čujem i naglasak koji prepoznajem, ali ne mogu da se setim ko je lik. Pitam ga ljubazno da li se poznajemo, izvinjavam se što ga ne prepoznajem, kaže znamo se iz kluba, jednog jedinog normalnog u mom rodnom gradu. I dalje ne uspevam da se setim ko je, ali se kroz maglu sećam tog lica iz gužve svih tih večeri. Šaljem sestri poruku sa čestitkama za dobro zdravlje i sliku gde se dve mačke tuku. Shvata da je to insinuacija na nas dve, smeje se i otprozdravlja. Stižemo u Pančevo oko 22h, na parkingu iza zgrade nema mesta. Jedva uspevamo da se parkiramo. Ulazimo u stan, proveramo mačke koje su prijatno šokirane što nas vide. Oko ponoći ležemo. Sutra sabiram utiske. Noćas još sanjam.
Četvrtak, 16. decembar 2021. godine
Budim se oko podneva, F. je otišao na posao. Ja odskora ne radim pa uživam u luksuzu jutarnjeg sna, mačke ne negoduju što nisu nahranjene, prija im što sam kod kuće i što spavaju uz mene. Samo da sam tu. Ipak shvatam da ima previše sati i da imam neke obaveze koje moram danas završiti. Izvlačim se iz kreveta, hranim animalse, kuvam kafu. Kasnije je ispijam uz listanje fotki sa telefona i aparata. Kroz balkon gledam na ulicu koja je belo siva. Ne izlazi mi se napolje. Na društvenim mrežama opšte veselje povodom snega. Ljudi su toliko izgubili nadu da će se to ikad više dogoditi. Nakon kasnog i brzinskog doručka ipak izlazim. Odlazim u nabavku, trudim se da usput ignorišem užas koji je vidljiv na prvi pogled čim izađeš na ulicu. Od bahatog parkiranja do samoživih ljudi po prodavnicama koji se laktaju bespotrebno. Trebalo je da odem da platim neke račune, ali više nemam entuzijazma za muvanje među ljudima i odlučujem se da kod kuće spremam neku klopu i slušam muziku. Sestra me zove da joj prenesem utiske. Pričam joj sve do detalja i nagovaram je da i ona ode. Makar na kratko. Smeje se i govori mi da bi možda to uradila na leto, ali naravno odmah nalazi izgovor kako leti nemaju gde da budu, a da plaćaju smeštaj ipak ne mogu. A i Grčka joj je, pravo da mi kaže, draža. Odustajem od daljeg ubeđivanja. Nakon razgovora šaljem joj slike, upućuje neki glupi komentar i definitivno odustajem od tog razgovora. Uveče kada se F. vratio sa posla gledamo fotke zajedno, hvalimo tih bezbrižno provedenih četiri dana. Jasno mi je da su dani bili bezbrižni jer smo bili gosti, ali osećaj da je sve u najboljem redu je ipak zbog toga što je tamo sve u besprekornom redu. Dugo se nismo tako osećali. Pokušavam da produžim to bezbrižno stanje makar još malo. Čvrsto sam rešena da će mi jedina briga do kraja ove godine biti kupovina poklona. Oko 22h volja mi popušta, prebacujem kanal na vesti i saznajem da su neki ljudi u Obrenovcu danima bez struje i grejanja. Savladava me lagano ljutnja, jer je 21.vek, jer nas nikad niko nije tako ponižavao, nikad se nije toliko cenila sposobnost da prevariš nekog zarad lične koristi. Nismo ni svesni gde smo i koliko je to uzelo maha.Takođe nismo ni svesni kako nam je zbog tako nepromišljenog gledanja svog posla budućnost opstanka kao naroda potpuno neizvesna. U krevetu ne mogu da zaspim od tih turobnih misli. Koncentrišem se na planiranje praznika i to me uspavljuje.
Najzad.
Petak, 17. decembar 2021. godine
Budi me telefon u deset i trideset zove me prijatelj iz Beograda koji mi poručuje da danas ima slobodan dan i da se obavezno moramo videti. Govorim mu je da je to nemoguće jer moram danas obaviti kupovinu poklona kao i materijala za pripremanja prazničnih večera. U nedelju mi je slava pa ga pozivam da dođe tada. Pošto odnedavno radi za neku američku firmu online, obaveštava me da i u nedelju radi. Kad mu pomenem dve vrste kolača koje pravim, obaveštava me da će svratiti u nedelju popodne. Ne volim da pravim kolače, za ostalo mi je lako, ali kolači me posebno smaraju. Nervira me tačnost prilikom merenja i nemogućnost improvizacije. Odlučujem se za dva najjednostavnija kolača, klasična mamina oblanda i neka torta sa makom. Odlazim prvo da nabavim te namirnice a posle toga u kupovinu poklona.
Trudim se da se radujem praznicima. Iskreno mislim da premalo umemo da slavimo život. Zato eto jedne od prvih mogućih New Years odluka: početi slaviti život.
Gužva je umerena, uspevam da pronađem ono što mi je potrebno. Oko 18h stiže mi poruka od prijateljice da svratim na toplu čokoladu. To se ne odbija. Sa njom se dogovoram oko proslave NG. Ništa preterano, kod nas u kući, standardno, pićemo neka fensi pića i daviti se u klopi. Slaže se, to joj odgovara. Odlazim kući. Usput me F. obaveštava kako izlazi u grad večeras, zove i mene, ali ja tradicionalno petkom ne izlazim. Stižem kući, odlučujem se da okitim jelku. Vreme je. Kao što to radim svake godine puštam božićnu muziku. Hitove – Drifterse, George Michaela, muziku iz filma Sam u kući… Pijuckam i ukrašavam. Do ponoći i to je završeno. Odlazim u krevet, ujutro ću čuti F. i njegove utiske.
Subota, 18. decembar 2021. godine
Subota je, tradicionalno spavamo duže,tradicionalno jedemo musli za doručak. Puštamo da nas ta subota odvede gde god. F. gleda jelku i konstatuje da je „ove godine najlepša”. To naravno kaže svake godine. Čini mi se da i mačke znaju da je subota. Lenje su i nepsolušne. Dok privodim dnevnik kraju razmišljam kako baš dugo nisam pisala dnevnik i kako bih opet mogla početi. Eto New Year’s odluke br. 2.
Danas se odlučujemo da pijemo vino jer za ručak imamo ribu. I mačke znaju da je subota, jer subotom dobijaju ribu za obrok. Do kraja godine još 12 dana i onda eto nove prilike. Ne ispuštajte prilike… ne pružaju se često.
Srećna vam Nova godina.
Autorka je čovik koji nema briga
