Nedelja, 27. avgust 2017. godine
Oduvek sam volela nedelje. Ali nedelja na moru, jedino i nažalost nema praznični duh nedelje.
Pokušavam da se opustim od ranog jutra. Teško mi ide danas. Ne znam zašto. Javljam se poznanicima koji su na privremenom radu na primorju. Prvi put na ovom letovanju jedem ribu. Ručam pošteno. Stiže mi u tom trenutku poruka od sestre. Dolazi posle mnogo vremena iz jedne daleke zemlje. Mnogo volim sestru. Nema tog mora. Svečani duh nedelje postoji ipak i na moru.
Pravo u more sada. Stiže sestra – radost moja!
Međutim, na plaži nas spotiče nervozna Ruskinja. „Ovo parče zemlje je moje, udaljite peškir, treba mi prostor!”
„Nije, gospođo, sve ovde baš vaše”, pomislih. „Pa ovo je i moja Crna Gora, a ležaljka od 10 evra je sto metara niže, izvinite”, to joj rekoh. Bože, bezobrazluk ne poznaje granice. Ne znam ruski, ne zna ni ona srpski, ali smo se dobro razumele.
Sedam sati posle podne. Još smo na plaži. Počinje utakmica Zvezda – Partizan. Ćute svi i gledaju u veliki ekran u baru na plaži. Srbi, Rusi, Crnogorci. Fudbal je magičan, namejah se u sebi. Odoh u apartman da prvi put uživotu spremim „minut pire”.
Dogovorila sam se sa zemljacima da izađem večeras – Pančevo, Loznica, Bratunac. Moji su poreklom sa Drine, pa zemljacima smatram i ljude iz Podrinja. Žurim. Pire je bljutav. Krompir koji moji mama i tata odgaje je najbolji na svetu.
Lokal sklepan na plaži. Dva momka, tj. dve klavijature. „Voliš li me kada sam mrtav pijan…”, „Kad pogledam iza sebe…”, ništa “Na morskome plavom žalu”, a baš sam u tom raspoloženju. Osvrćem se oko sebe – svi pevaju u glas. Gde li je ona Ruskinja. Razmišljam.
Krećemo kući. Drugar zove na gambore. Neka, drugi put. „Ali gambori”, viču svi. Hvala, jede mi se sarma ovih dana… Neki momci – poznanici zovu na jahtu sutra. Hvala, čamac na Dunavcu je najvrednija jahta. Za mene. Odoh da spavam. Stiže mi sestra. Ležem spokojna.
Ponedeljak, 28. avgust 2017. godine
Velika Gospojina. Zvoni telefon. Sedam propuštenih poziva. Dogovorila sam se društvom od sinoć da idemo u manastir nadomak Budve. Praskavica. Ne mogu danas – u manastir želim sama.
Kuvam kafu. Brojim evre. Idem na plažu. Još malo mora… Prljavo je more danas. Ide mi se kući. Ne, ne ide mi se. Ne čeka me niko. Ma, čeka me, šta mi pada na pamet. I setih se u tom trenutku sestrinog pitanja od zimus. Bilo je to na nekom aerodromu. Padao je sneg. Čekali smo neki let. Kratak, ali bitan. „Šta ti je? Pa šta je teže – kada čovek odlazi i ostavlja sve ili kada odlazi i ne ostavlja skoro ništa?” Teško je u oba slučaja, rekla bih.
Idem do plažnog bara na Kamenovu da zabeležim prvu polovinu ovog dana. Žiks čeka pisanije, obećala sam mu. A obećanja u mom slučaju nisu ludom radovanja. Nisam ponela mobilni. Nemam ni lap-top. „Može li neki papir”, pitam konobaricu. Donosi mi cura račun i prazan fiskalni isečak. Pišem sitno i smejem se. Zar niko više nema svesku, pa da mi da ona dva papira iz sredine… Ode olovka u zaborav.
Drugi deo dana sam pustila more da piše. Peva. Plače. Dok su lepe Ruskinje pravile stoti selfi na kamenju na plaži, pomislih: „Život je, izgleda, ipak lep…” Zašto ja nisam napravila niijedan selfi na tom istom kamenju, a svaki dan se tu kupam i školjke skupljam. Poma nemam. Dolce vita, Marijana!
Dunu neki vruć vetar. Prvi put osetih takav vetar na moru. Kiša će, pomislih. I u tom trenutku se setih neke gazdarice Rajke iz Kotora, kod koje sam letovala pre sedam, osam godina. Njoj je najvažniji podatak bio hoće li sutra kiša. I gde smo mi cure sinoć bile. Rajka je jednom u životu bila u Podgorici. U Beogradu nikada. „Lep je i Tivat, šta mu fali”, često je govorila. „Mogla sam ja da pođem za mornara, ali nisam. Šta, pa da ga pola života čekam s broda? Ne, hvala. Dobar je i ovaj moj. Vozi autobus, opet je više kod kuće…” Simpatična i iskrena Rajka.
Kiša će sutra, pomislih i ja…
Ne zabeležih sinoć da mi je želudac stao. Nervira me često taj moj slab želudac. I bukvalno i metaforički slab. I pored toga, odlučila sam da prošetam sa drugaricom do Budve.
Idemo u „Konobu kod Krsta”. Lep lokal. Pun bajkera i rokera. Radi i leti i zimi. Vojvođani, Beograđani, Crnogorci. Pored nas je i jedna lepa Turkinja. Ja ne mogu da popijem baš ništa. Nerviram se. Konobar se polomio da zbog toga nađe za gošću sodu bikarbonu. Kao i jedan momak Crnogorac. Obišao je sve pekare i lokale brze hrane u okolini. Ništa. Na kraju mi onaj konobar – takođe Crnogorac, donosi pelinkovac: „Na eks, mora delovati”. I stvarno bi tako. Zahvalih se. „Sve je to turizam”, bi iskren mladić. Smejem se i kažem. „Tako se razvija turizam, čuda su ipak moguća, čak i u Crnoj Gori. 🙂 Ko drugačije bude rekao, naljutiće me. Svaka vam čast, momci!”
Idemo kući. Ovde sam još dva dana. Moram da se naspavam i vidim sa Jelom ujutru…
Utorak, 29. avgust 2017. godine
Budim se u šest. Ustajem konačno u devet. Pokušavam da napravim za doručak jadranski tanjir. Smejem se – pola banatski, pola jadranski. Čeka me Jela. Žurim. Jela mi je dugogodišnja draga prijateljica. Mnogo smo toga preturile zajedno preko ramena, glave, želuca… Sumiramo godinu. Gledamo u more. Idemo dalje. Žene, cure, borci – uvek smo osmehom uspevale. Hoćemo i sada. Opet tražim papir od konobarice. Fina cura – donosi mi onaj iz sredine sveske A4 formata. Ima nas još – obradovah se. Jela – hotelijer ode na smenu. Ja ostadoh da pišem. Talasi pišu danas.
Drugi deo dana je bio pravo morski. More toplo i mirno. Ljudi nasmejani. Ostadoh uz more do mraka. Svratih u konobu kod zemljaka. Napravih nekoliko fotografija usput, zadovoljna danom. Dugo nisam bila ovako dobro, baš dobro raspoložena…
I večeras ćemo opet „Kod Krsta”. Poslednje veče na moru je. Ne sedi nam se u apartmanu. Ponovo internacionalna ekipa u lokalu – naši ljudi koji su u inostranstvu proveli dobar deo svojih života. Razgovarali smo na srpskom, crnogorskom, nemačkom, engleskom. Ponovo je bila i ona lepa Turkinja od sinoć. Svi smo se smejali. I niko nije bio velikosrpski ili velikocrnogorski gastarbajter. Dopalo mi se to.
Sreda, 30. avgust 2017. godine
Poslednji dan na moru…
Opet me budi bol u želucu. Nervira me taj moj slab želudac, rekoh li već? Nerviraju me moje slabosti. Nema ih mnogo, ali ih ima. Ko kaže da ih nema – ne govori istinu. Idem na teleću čorbu. Svraćam kod Jele u hotel. Neko me juče iznenadio-razočarao. Nisam ljuta. Nisam ni nervozna. Idem u more. Kaže moja Jela da more leči baš sve… Hladan je Jadran danas. Ali je čist i lep. Zašto mi se more uvek najlepšim učini poslednjeg dana letovanja… Plivam dugo. S pauzama. Posle dva sata osećam da me sve boli. Ali se osećam dobro. Odoh da zagnjurim još jednom. Ćao, Jadrane. Dobar si drug, uvek bio. Ali si malko lepši, hrvatski Jadrane.
Dolazi autobus. Već me nervira činjenica da ćemo putovati 12-13 sati. Pokušavam da dremam celim putem. Posmatram lica ljudi. Niko nije nešto posebno srećan, sem dve mlade, lepe cure. Ili je to samo umor u pitanju. Šta li je, razmišljam… Pa idemo u domovinu…
Četvrtak, 31. avgust 2017. godine
Ponovo kod kuće…
Trgoh se u 3.15. Pauza – Zlatibor, osam stepeni. Čist i hladan vazduh preseca moja pluća puna nikotina. Pokušavam da spavam još malo. Sva sam ukočena. Ne volim putovanja autobusom duža od šest, sedam sati.
Osam i petnaest. Autobuska stanica u Pančevu. Ne obradovah se nešto posebno, mada se inače stvarno radujem. Ali kad 10 minuta kasnije ugledah draga lica majke i tetke – sinu osmeh. Jedna je majka! Tetaka imam nekoliko, hvala Bogu, i sve su veoooma drage.
Stižem brzo u svoje selo. E, tu mi već srce bi punije. Volim svoje selo. I svoju ulicu. I Ponjavicu, pored koje živim. Nije more. Daleko je od njega. Ali mi odrasli na njoj smatramo je svojim panonskim morem.. Mama je spremila moja tri omiljena jela. Gibanica, čorba, belo meso… Skuvala je dan ranije džem od breskvi. Rekoh li da je jedna majka!
Dobar deo dana prespavah. Bus je 4.400, povratna avionska 15.000 dinara. Radnička klaso, tako ti je, kako ti je…
Odlučujem da prozujim kroz selo i vidim drage ljude.
Ponovo sam kod kuće. U svom velikom i divnom dvorištu. Pravim plan za narednu nedelju. Imam nekoliko bitnih planova. Životnih. Naravno da mi za njihovu realizaciju, između ostalog, treba i novac. Uh, taj novac. Ali opet pomislih – svega će biti, dok je nama nas! Strah guram iz srca i glave. Srbija je zemlja izazova uvek bila. A bilo bi i dosadno da ja sada kao npr. neki Nemac mogu da isplaniram 365 dana unapred. Gde su tu draž, izazov, nervoza, želudac, neizvesnost… Zar je zanimljivo kada je gotovo čitav život isplaniran? Nije. Ali i jeste. Hoću da Srbija jednom makar, bar u jednom mandatu, bilo čijem, bude Nemačka. Za svog života to želim, naravno.
Odoh da spavam. Zaboli me glava često od prevelikog razmišljanja. „Cogito ergo sum” nekad baš i nema smisla. Hoću da malo ne razmišljam…
Petak, 1. septembar 2017. godine
Nova školska godina…
U sobi nemam TV. Ali radio radi danonoćno. Bude me vesti. Prvi septembar. Svi čestitaju. Razmišljam opet. Mnogo volim decu. I ponosna sam na sve svoje đake i dane provedene u školi. Učiti, učiti i samo učiti – uvek sam verovala u to i ubeđivala srčano sve klince da je to jedini i najbolji put do uspeha. Ali šta nakon tolikog silnog učenja i odricanja? Put pod noge, pa pod sunca tuđeg neba? Ili možda te 2037. godine u Srbiji zaista bude bolje. Pa nekad mora biti bolje. Eh, zemljo moja lepa… Deo prosvetara ponovo školsku godinu započinje štrajkom. Tužno i potpuno razumljivo u isti mah. Predsednik i premijerka obećavaju im bolje plate, dostojne prosvetnih radnika. Ministar prosvete najavljuje novine, boljitak… Srpsko školstvo pusto naše… Dositeju, Mrkalju i Vuku ne bi milo bilo. Decenijama unazad, kao ni sada. Šta znaju oni Šveđani i Nemci.
Po portalima već nekoliko dana „kruži” novčanica od tri hiljade dinara sa likom Dragana Markovića Palme. „Dve hiljade za gospođu za lekove i sin da se javi sutra za posao!” hit. Apsolutni. Tragikomično. Ni Nušić ne bi bolji čin u toj našoj modernoj srpskoj drami osmislio… Možda da ponovo svi pročitamo „Tako je moralo biti”. Volim Nušića. Kao i Domanovića. Mnogo.
Odmiče dan. Ja i dalje razmišljam o prvacima. O svim đacima. O tome koliko sam uvek volela školu, studije, nauku, svoj maternji-srpski jezik iznad svega. I? Ništa. Sve je u redu. Samo da smo zdravo, što bi Crnogorci rekli.
Sedam na bicikl. Krug kroz selo uvek prija. Volim naš Banat. Volim ravnicu. Volim Ponjavicu. Volim Dunav. Volim svoju zemlju. Ali… Zašto se ponekad osećam kao stranac u njoj? 🙁 Do mene je, sigurna sam. Pa prosek plata je bolji, zadovoljavajući, posla ima za sve koji žele da rade. Sada imamo i Ikeu. Ponovo će novi kilometri auto-puta… Do mene je – nema šta.
Lepo letnje veče. Centar sela šaren. Klinci šetaju, sede u parku. Puštaju muziku iz auta. Vrhunac društvenog života mladih u 21. veku u većini vojvođanskih sela. Tužna sam. Žao mi je. Nama je nekada bilo lepše u centru Omoljice, nego u centru Pančeva. Stiže poslednji autobus iz grada, ponoćni. Pun – kao i uvek. Centar se prazni. Utihnuo je odjednom. Utihnula su naša sela odavno… Ili je to opet samo moj utisak… Sutra je novi dan. Možda ću pogledati kroz kaleidoskop, pa će percepcija biti bolja.
Subota, 2. septembar 2017. godine
Budi me miris maminog pasulja… Najlepšeg na svetu celom. Radujem se. Obožavam taj naš seljački pasulj, zlata vredan… Ali prvo, kao i uvek – med, kafa, limunada, mejlovi, vesti… Osećam temperaturu i bol u grudima. Preterujem s cigarama. Temperatura 37,5 – nije strašno. Uvek se posle letovanja razbolim… Razmišljam kako moram da sredim tekstove. Danas je poslednji dan. Hvala Žiksu – odavno nisam pisala. A pisanje je katarzično – uvek bilo… Što se mog duha i tela tiče…
Sređujem tekstove. Pišem ručno. Nema inspiracije bez papira i olovke. Jedem dva puta pasulj u pauzama. Subota je. Nikad nisam posebno volela subote. Dopisujem se sa sestrom i prijateljicama iz nekih balkanskih, evropskih i dalekih zemalja… Pišem ponovo. Počinje kiša. Volim letnje pljuskove – iznenadne, dobrodošle.
Krećem ka gradu. Kiša me opet tera na razmišljanje. Omoljica – Starčevo – Pančevo – Štutgart – Beograd – Crna Gora, pa opet Omoljica… Volim svoje selo. Jako. Ako ikada stvarno odem, Ponjavička ulica faliće najviše…
Vratio me Nenad ovim dnevnikom u dane rane mladosti. Kada smo moj tadašnji, a sada nažalost pokojni, urednik Goran Lupinka i ja pisali jednom nedeljno izveštaje sa sela za gradski nedeljnik „Pančevac”. A „Pančevac” je tada bio sila. Čekao se „vruć” na trafikama četvrtkom uveče. Iako je petkom zvanično izlazio. Tražio se redovno broj više. Bili su to lepi dani… Osećali smo se i mi – građani sela važnim… Dan ispraćam zajedno s tamburašima. Bolje nije moglo… Na putu do sela patrola policije. Sve je u redu. Žurim da zapišem sve ovo. Zahladnelo. Izmiče nam leto… Samo da nam život ne izmakne…
