Nedelja, 3. jul 2022. godine
Još iz detinjstva pamtim nedelju kao „lenj” dan. Sve je usporeno, pa čak i ja. I ove nedelje sam se nesto kasnije probudila. Prijatelji su već zauzeli mesto pod lipom u „Vozu”, dakle kasnim na nedeljni brifing. Poruke već stižu „Radmila, opet kasniš”…
Dve trudnice u poodmakloj trudnoći dele iste „muke”. „Ugojila sam se i ne mogu da prestanem da jedem”, „Plakala sam u prodavnici jer nije bilo sladoleda, kojeg inače uvek ima, al’ eto baš sad nema”… Kafa uz mnogo smeha i sumiranja utisaka od proteklog vikenda traje do vremena ručka, nakon čeka odlazim da uživam u maminoj domaćoj supici. Sigurna sam da je ljubav tajni začin tog savršenog ukusa.
Vikend kratko traje i ne znam kad je pre prošao, a ja kao pravi kampanjac pisanje izveštaja za posao sam ostavila za veče i već sam u ponedeljku i u mislima i u obavezama.
Ponedeljak, 4. jul 2022. godine
Ponedeljak. Dan za krupne korake ili okidač za stres? Ja sam izabrala da uvek bude dan za krupne korake i zato svaki ponedeljak započinjem treningom u 6h. Tih sat vremena posvećujem sebi. Ne mislim i ne razmišljam ni o čemu osim koliko još serija trbušnjaka trebam da uradim. Tabata mi uvek teško pada, ali ipak završavam trening sa osmehom na licu. Već u devet časova imam sastanak u Pančevu, nakon čega krećem za Novi Sad na drugi sastanak. Dok vozim uglavnom pričam telefonom i skoro pod obavezno pozovem nekog prijatelja sa kojim se dugo nisam čula ili videla. Sastanak traje dugo, koncentracija je pala i već hvatam sebe kako često gledam na sat. Otkazujem obaveze koje sam imala zakazane za danas popodne i prebacujem ih za drugi dan.
U Pančevo stižem u večernjim satima. Nema uličnog osvetljenja! O čemu se radi? Zar nisu skoro menjali uličnu rasvetu i objasnili kako su to nove savremene bandere?! Da li ljudima koji vode naš grad baš ništa ne smeta?!
Utorak, 5. jul 2022. godine
Opet sam na putu za Novi Sad. Održava se Internacionalna konferencija o suncokretu. Danas smo domaćini gostima koji dolaze iz različitih delova sveta. Sve se dešava na oglednim parcelama Instituta za ratarstvo i povrtarstvo, Novi Sad. Brazil, Rusija, Kina, Argentina… rekla bih ceo svet na nekoliko hektara. U razgovoru mi je jedan profesor rekao „deo smo sveta i imamo ljude koji svojim radom, trudom i znanjem imaju šta da pokažu”. Uglavnom vlada mišljenje da je „tamo negde” bolje i da su ljudi tamo stručniji. Ono što mi uvek ostavi utisak u radu sa strancima je ta njihova opuštenost i ležernost u poslu. Uvek su spremni za diskusiju i otvoreni su za nove ideje. Pristupačni su bez obzira na kojoj poziciji rade i koju titulu nose, što ipak ne bih rekla da je slučaj i kod nas.
Vraćam se u Pančevo. Opet je veče i opet u centru grada nema uličnog osvetljenja! Ne volim što u svom gradu vidim samo nedostatke. Ponekad u žargonu kažem „Kao da živim u Teheranu!” Optimistična sam i verujem da će jednog dana i naše Pančevo biti „mali Beč”.
Sreda, 6. jul 2022. godine
Danas sam u južnom Banatu. U toku je najvažniji godišnji posao zemljoradnika – žetva pšenice. Banatska ravnica ovog jutra izgleda kao velika autobuska stanica. Atarom samo kruže kombajni i traktori sa prikolicama. Kupujem hladne sokove, pivo i vodu i odlazim kod domaćina na njivu. Hladno osveženje i mali predah na ovim temperaturama svima prija. Skala na termometru pokazuje 40° C, i ja se definitivno povlačim u klimatizovani prostor. U obližnjem kafiću zauzimam poziciju, naručujem kafu i ceđenu pomoranđžu, otvaram lap-top i excel tabelu i to će biti moj posao danas. Priznajem, ne volim ovaj deo posla, ali i to mora da se uradi.
Nakon vrelog dana sa prijateljima se nalazim u „Kokošci”. Pao je dogovor da idemo na more. Uglavnom je nemoguća misija da se nekoliko ljudi uskladi oko odlaska bilo gde, ali evo uspeli smo.
Četvrtak, 7. jul 2022. godine
Dolazim na krajnji sever Banata, Novi Kneževac i Srpski Krstur. Veliko imanje, pašnjaci i izvorska voda. Sve to za dobrobit životinja, mnogo rada, pojedinačnog i timskog, dokaz su da na selu itekako ima života i da se ne mora po svaku cenu seliti za grad. Život na selu vraća ljudima prirodnu povezanost sa životinjama, zemljom i prirodom i zbog toga nisu opterećeni iluzijom o nekoj imaginarnoj stvarnosti. Svom poslu su maksimalno posvećeni i savesno ga obavljaju svaki dan. Prvo obilazimo njive i useve nakon čega sledi hladno osveženje i ručak koji je domaćin sam napravio na svom salašu. Sastanak se privodi kraju uz neke neobavezne teme, a ja svoj put nastavljam prema Bočaru – najmanje selo u opštini Novi Bečej. Sastanak sa kolegama ne traje dugo, i koristim priliku da se malo upoznam sa mestom. Jedno selo, a tri dvorca od kojih su dva sačuvana. Nažalost, kao i u svakom selu mladi odlaze u gradove tako da nema te živosti i mesto je prepušteno zaboravu i odumiranju.
Duga vožnja od juga do severa banatske ravnice. Kroz neka mesta sam prvi put prošla, napravila nekoliko fotografija za uspomenu. Upoznala sam nove veoma uspešne ljude, čula nove ideje, životne stavove i nešto drugačiji pogled na svakodnevnicu. Jedan sasvim drugačiji četvrtak.
Petak, 8. jul 2022. godine
Ujutru me budi alarm, šaljem treneru poruku da ne mogu da dođem jer mi se mnogo spava, međutim uspešno me nagovara da ustanem jer ću se posle sigurno bolje osećati. I bio je upravu! Nakon jutarnjeg treninga zaista sam puna energije. Obavezan ritual posle treninga je doručak, nakon čega se spremam za posao i krećem u novu avanturu. Kažem avanturu jer na neki način svoj posao svakodnevno tako i doživljavam. Posao je pun izazova, stalne komunikacije sa različitim ljudima i zahteva mnogo strpljenja, razumevanja i izgradnje poverenja sa kupcima.
Planiram popodnevnu dremku nakon posla, a veče je rezervisano za druženje. I to je ono što petkom najviše volim. Posle naporne i poprilično aktivne radne nedelje, veče sa dragim ljudima mi dodatno ulije energiju. Sa njima mogu skroz da se opustim i da uživam u letu, glasnoj muzici, zagrljajima i smehu.
Subota, 9. jul 2022. godine
Danas dan bez obaveza! Čekala sam subotu da se odmorim, i budim se bez alarma, kuvam jutarnju kafu i pijuckam je natenane na terasi. Razmišljam o moru, o sinoćnjem druženju, o radnicima koji neumorno rade na izgradnji kružnog toka nadomak moje zgrade, kao da napolju nije pretoplo i kao da nije subota, o mojim drugaricama koje su trudne, o putovanju na Kubu u avgustu, dobro priznajem razmišljam malo i o poslu… Podne je rezervisano za ispijanje kafe i kvalitetnu „bleju”, koja se nastavlja i uveče.
Autorka je diplomirani inženjer zaštite bilja, uživa u dobroj hrani, piću i muzici i dalje veruje u dobro u ljudima
