Nedelja, 5. januar 2020. godine
Osećam se kao da sam spavala samo pola sata. Ne znam ni koliko je bilo kada sam zaspala. Poslednji put sam pogledala na sat oko pola pet. Posle toga sam rešila da više neću gledati, neće mi se svideti šta god da vidim. Dogovorila sam se da pijem sa tatom kafu ujutru pre nego što se zaputi u Dolovo. Tata u Dolovu ima farmu koza, pa je tamo većinu vremena. Dok ispijam kafu razmišljam kako bih i ja radije otišla u Dolovo danas i družila se sa psima i kozama nego što bih funkcionisala među ljudima. Tata izlazi iz kuće a ja se ipak na još sat vremena vraćam u krevet.
Izlazim sa Mašom na kej, puštam je da se istrči. U susret nam dolazi jedna od lutalica iz kraja pa oni zajedno beže sa donjeg dela šetališta na keju ka Svilari. Trčim za njima kako ih ne bih izgubila iz vida. Zavlače se poprilično daleko u travi iza. Čuje se lavež psa čuvara. A ja ostajem da stojim kraj puta i mašem rukama, dozivam pse i povremeno psujem. Primećujem da očigledno zabavljam neke od prolaznika. Kada sam je konačno uhvatila, besno se krećem ka kući. Usput joj objašnjavam kako ne može to da radi jer tamo ima drugih pasa i kako sam ljuta sad na nju i planiram da ne pričam sa njom do daljnjeg. Nisam luda, sigurna sam ja da psi sve razumeju. Samo u Mašinom slučaju to ne znači da se to neće opet kroz koji dan dogoditi…
Stižem do „Babisa” u popodnevnu smenu. Nema nikoga, pa pravim sebi kafu i koristim priliku da sednem i zapišem raspored predstojećih ispita. Prvo Savremeni pa onda Sintaksa… Dok zapisujem to, shvatam da možda svoje današnje (ne)raspoloženje ne dugujem činjenici da sam neispavana već tome da se nalazim u nedelji između praznika i početka ispitnog roka. Dok se lokal polako puni, moje raspoloženje se popravlja pa odlučujem da puštam malo muzike koja se meni sviđa. Skačem sa Amy Winehouse na Trombon Shorty-a.
Zbog velike količine posla imam osećaj da smena prolazi vrlo brzo. Ali zato preumorna stižem kući. U poslednjem trenutku se setim da me je mama zamolila da isključim rernu u kojoj je prebrenac za sutra. Dobro je.
Ponedeljak, 6. januar 2020. godine
Za Badnji dan sam prvobitno planirala da radim i iskreno sam se radovala tome. U Babis 6. januara dolazi Deda Mraz. Tj. Božić Bata maskiran u Deda Mraza. Svi stalni gosti sa svojom decom dolaze oko 12h, deca se slikaju sa Deda Mrazom i dobijaju poklone, dok roditelji lagano pijuckaju kuvano vino ili rakiju koja se služi ispred. Lepa je atmosfera, klinci su veseli i sve se to završi taman u vreme ručka. Međutim ove godine to moram da preskočim zbog nekih obaveza koje imam da završim prepodne.
Sećam se da mi je korinđanje uvek bio omiljeni deo novogodišnjih i božićnih praznika. Nije bilo godine koju sam propustila. Ranije sam živela u dvorištu s nekoliko zgrada i gomilom dece pa smo uvek išli od vrata do vrata u velikim grupama. Anksioznost me očigledno muči od malena pa se sećam da mi je pevanje tih pesmica bila jedina neprijatna stvar, ali je moje tiho mumlanje ostatak društva uvek uspešno zamaskirao. Tačno se sećam tog uzbuđenja kada stignem kući i na pod dnevne sobe izvrnem pun džak slatkiša. Pa onda ih redom razvrstavam. Mrštim se na velike količine suvog voća, a na posebnu stranu sa zadovoljstvom odvajam čokoladice i žele zeke. A ako kojim slučajem zapadne i neka veća čokolada, ta kuća ili stan se obavezno pamte i njihova lokacija se prenosi drugima! Možete li onda da zamislite moje razočaranje kada je kod nas za celo veče stigla jedna grupica dece? Kasnije te večeri, Arijan mi je rekao da je kod njega bilo približno sedamdesetoro dece. Ali on živi u Starčevu. Gradska deca ne znaju šta propuštaju.
Utorak, 7. januar 2020. godine
Budim se, iskradam se iz kreveta i planiram da ostavim Veljka da spava još malo. Ali ne uspevam, i on je budan. Ovog jutra žurim kući pa ne stižemo kao i obično da se ubeđujemo sa „Hajde ti idi upali grejanje, a ja ću onda da nam pravim kafu” ili „Hajde ti stavi vodu, ja ću da zakuvam”. Nije da se MI ubeđujemo… Zapravo su to uglavnom rečenice koje ja izgovaram pokušavajući da kupim sebi još pet minuta sna. Ali okej je što bežim danas jer ćemo se videti već za nekoliko sati kod mene na ručku. U našoj vezi postoje neki običaji koji su počeli sasvim slučajno, bez ikakvog dogovora i ja to jako volim.
Kod kuće vrlo brzo shvatam da sam nepotrebna u kuhinji, pa odlučujem da se uputim sa Mašom na kej. Veliki broj ljudi šeta po keju a kako i ne bi, prelepo je. A i neradni je dan. Ali baš zbog te činjenice sunčani dani su jako dosadni za šetanje psa kao što je Maša. Ne znam da li sam spomenula, Maša je pit bul terijer ili kako ljudi vole da kažu (a meni ide na živce) jedna od onih „opasnih sorti”. Najsmešnije mi je bilo kad je još bila štene, dok nisu svi mogli baš da prepoznaju koja je rasa, pa stanu da se maze sa njom na ulici i pitaju me koja je rasa, a kad im ja odgovorim naprave bukvalno korak unazad. Očigledno je tad manje slatka. Posle pola sata provlačenja kroz masu ljudi, ipak krećemo kući.
Nismo nešto posebno tradicionalni zato je za božićni ručak kod nas danas ćuretina sa mlincima. Mama je zapamtila da sam spomenula jedno šesnaest puta u poslednje vreme to jelo pa je rešila da ga napravi danas(hvala mama!). To nije jelo koje se inače pravi kod nas, tako da je ispalo za prvi put oooodlično! Postoji neka stara knjiga, mislim da se zove nešto kao Običaji Srba u Vojvodini za Božić. U toj knjizi kažu da za Božić ne treba izlaziti iz kuće previše, pa kako je očigledno da selektivno biram običaje, shvatam da mi se sviđa ideja da ostatak dana provedem ušuškana kod kuće.
Oko 11 sati uveče odlučujem da ipak još jednom napustim kuću i prošetam još koji krug sa Mašom. Kej je prazan, vazduh je hladan i spustila se gusta magla. Iako smo same, Maša svakih nekoliko koraka zastaje i tiho reži. Očigledno vidi nešto što ja ne vidim. Meni kroz glavu prolazi pesma EKV-a: Neko nas posmatra uauaua, neko nas stalno gleda… Okej, malo mi je jezivo sve ovo, Mašo idemo kući.
Sreda, 8. januar 2020. godine
Okej, ustajem malo kasnije nego što sam planirala. Ali makar si se naspavala ko čovek, tešim samu sebe. Stavljam vodu za kafu, stavljam tost da se peče, sipam Maši hranu. Srećem Mimu na izlazu iz kuće, ona već ide do grada da se vidi sa nekim. Sluša mi se neka muzika pa puštam Mon Laferte – „Amárrame”. To mi je najnovije otkriće na polju španske muzike. Svako ko je intezivno učio neki strani jezik zna koliko je bitno naći muziku, filmove, ili još bolje – serije na tom jeziku koje ti se sviđaju. Za razliku od kinematografije, španska muzika i ja nismo bile u ljubavi do skoro. Ranije je to za mene sve bio regeton, ali u poslednje vreme, zahvaljujući malo temeljnijoj potrazi, javljaju se neke simpatije. Mon Laferte je jedna vrlo simpatična Čileanka sa zanimljivim glasom. Nisam je dovoljno preslušavala, ali za sad mi se sviđa.
Danas je popodne rezervisano za učenje, a veče za društvo. Idemo do Jece, Marina je stigla sa broda. Srećna sam među svojim ljudima, neke nisam videla baš dugo. Malo pića, malo više (odlične) hrane i priče o tek završenim ali i uveliko isplaniranim novim putovanjima. U jednom trenutku me opasno hvata san. Odjavljujem se.
Četvrtak, 9. januar 2020. godine
Mima je oduvek imala sposobnost da iskulira svaki oblik buke u jutarnjim satima pa u periodu kada smo delile sobu, njen alarm bi uglavnom budio mene, a ja nju. Neretko, vikom ili jastukom u pravcu njenog kreveta. Jutros je toliko čvrsto spavala da mene budi Elthon John – „I’m still standing” iz druge sobe. Hvatam telefon, pogledam na sat, shvatam da sam se uspavala. Izgleda da sam sinoć zaspala pre nego što sam uspela da namestim alarm. Spremam se za posao tako što grabim prvi komad odeće koji vidim i u narednih 10 minuta izlećem iz kuće. Otvaram kafić sa samo pet minuta zakašnjenja. Nisam verovala da ću ovo reći ali hvala Mimi i njenom veoma glasnom alarmu. Ma hvala i Eltonu Džonu.
Četvrtak prolazi lagano bez preterane gužve. Maja dolazi po mene na kraju smene pa idemo negde (drugde) na kafu. Ne sedimo dugo ali stižemo da se dotaknemo najrazličitijih tema od pomfrita i sedviča, preko posla, do vaspitanja dece. Gledajući stanje u kafiću oko nas obe se slažemo da nam se ne sviđa činjenica da se deca od po nekoliko godina snalaze na telefonima skoro podjednako dobro kao i mi. U stvari ne, ispravka. Ne smeta mi to. I ja sam se snalazila na računaru veoma dobro vrlo rano. Ne sviđa mi se trenutak kako dolazi do toga – roditelji željni malo više slobodnog vremena na kafama daju telefon deci u fazonu – evo ti, igraj igrice! Dogovaramo se da ćemo u situacijama kada Maja bude vodila dete sa nama po gradu truditi da mu posvetimo dovoljno pažnje.
Ostatak dana već počinje da liči na svaki drugi uoči ispitnog roka: učenje sa povremenim pauzama za hranu, možda malo muzike i šetanje Maše.
Petak, 10. januar 2020. godine
Neki dani su manje produktivni a neki više. Ovaj petak nije uopšte. Kasno ustajanje, neraspoloženje i glavobolja. Svetla tačka dana – odlazim sa Veljkom u brzinsku šetnju po gradu.
Ceo dan mi se vrti po gavi pesma „Plavi avioni” Darka Rundeka:
Sve mi češće ovaj grad
miriše na nepovrat.
Puštam Chata Bakera, dugo dok ne preteram,
Pa još viski i u san, sutra bit će sunčan dan
Subota, 11. januar 2020. godine
Ne verujem u novogodišnje odluke. Mislim okej, nije da ne verujem, samo ja nikad nisam uspela da se držim toga što zamislim. Mislim da ako nešto želiš da promeniš najbolje je da presečeš i da sa tim kreneš odmah. Tako sam ja rešila još pre nekoliko meseci da se pozabavim time da bolje organizujem i planiram svoje vreme. Očigledno mi je to slaba tačka. Na internetu možete naći gomilu klipova u vezi sa tim. Čak imam i novi rokovnik. Oduvek sam volela da zapisujem stvari. Uvek mi je torba bila preteška zato što sam nalazila najveće i najdeblje rokovnike i vukla ih sa sobom svuda. Ali sam u nekom trenutku izgubila tu naviku. Očigledno je da bi uporedo sa organizacijom vremena mogla da poradim i na svojoj koncentraciji. Jutros sam uz prvu jutarnju kafu pokušala da odgledam video klip u vezi sa planiranjem vremena koji traje 15 minuta. Ali sam ga tri puta zaustavila. Toliko o tome. Vreme namenjeno učenju se smanjuje, malo me pritiska, zato sad otvaram knjigu.
Autorka je, kao što se da primetiti, velika spavalica, uskoro filolog i neko ko je sposoban da priča o hrani i muzici non-stop
