Nedelja, 8. maj 2022. godine
Zuji. Bruji. Buši. Ne prestaje. Zvuk neke piskutave mašinerije dopire to talamusa, a ovaj pokušava da zaključi šta to receptori poručuju senzornoj kori velikog mozga. Poručuju buđenje. Budi se! Nema veze što je nedelja i sveti dan. Valja se ustajati! Nećeš ti spavati dok mi po ulici radimo! Mesecima me ne budi cvrkut debelih, odomaćenih vrabaca, koje radosno hranim svakog jutra nego motorizacija u Ulici cara Lazara. Ulica izgleda kao razrovani Berlin nakon završetka Drugog svetskog rata: tucanik, pesak, prašina, kablovi, cigle. Zaboravio sam kako izgleda zelenilo u ulici. Samo čekam kada ću izaći iz kuće i shvatiti da su isekli onaj stari kesten na ulici, koji već 46 godina (koliko ga ja poznajem, a verovatno je tu mnogo duže), svedoči mojim nestašlucima, dogodovštinama, radostima i nesrećama. Ustajem polako i naravno nogu spuštam na dlakavi, voljeni stomak ispružen pored kreveta. Obično je Zevs u krevetu, da se razumemo, ali kako krenu topliji dani, više voli da leži na podu. Zevs je bernski planinski pas star sedam godina, najveća zvezda mojih profila na društvenim medijima i sakupljač beskonačno mnogo lajkova. Fotogeničan i beskrajno nežan. Ustajemo obojica i bežimo na drugu stranu kuće. Bežimo u dvorište. Na najlepšu terasu i dvorište koje ljudsko oko može zamisliti. Prijatelji ga zovu „rajska bašta”, a ja naprosto „utočište”. Sedamo na terasu, skuvana kafa, sunce nas greje, noge na sto a zeleno na sve strane. „Zeleno,volim te zeleno. Zelen vetar, zelene grane…” Zamisli kako bi bilo popiti kafu sa Lorkom na terasi! Iz maštanja me trgne Zevs, hoće sad unutra. Dovoljno je bio napolju. Zevsova najdraža igra je da ja budem baba-sera i da ga puštam unutra-napolje kako mu se ćefne. Vraćam se na terasu. Sedam. Kindl u šake i udri. Danas neću da radim apsolutno ništa. Ni kuvanje, ni spremanje, ni pregledanje zadataka, ništa! Samo uživanje i knjiga. I kafa. I zeleno. Ne umem, ali želim danas da naučim kako biti lenj.
Ponedeljak, 9. maj 2022. godine
Dan Pobede! Uraaa! I opet me budi motorizovana brigada predradnika koji se trude da uglancaju ovu zapuštenu ulicu carskog imena. Više zabušavaju nego što se trude, ali ko sam ja da to primetim? Pismeni zadaci danas, ceo dan. Ne volim pismene i kontrolne zadatke. Verujem da nas, prosvetare, đaci zamišljaju kao nakežene đavole koji se cerekaju dok zlobno trljaju ruke i pišu zadatke za testove, smišljajući tanane i skrivene gadosti i cake. Ništa gore od sastavljanja testova. Ovog februara je bila dvadesetogodišnjica mog rada u prosveti. Ovog februara je bila i dvadesetogodišnjica premijere „Velike drame” Siniše Kovačevića. Ima tu neke simbolike, što bi rekla moja Ivs, možda je moj posao jedna velika drama, jedan poetsko-realistički komad. Ja ga, zasigurno, proživljavam tako, pošto se uglavnom na leganje ide sa nekom od pomisli: „Šta li im je baš trebalo da furnu sa fizike?” ili „Hoće li bar sutra neko uraditi taj jebeni domaći zadatak?!” Ja volim svoj posao. Zaista! Volim tu interakciju mozgova (pogotovo kada se uključe i oni sa druge strane katedre), to preplitanje ideja i razmenu energija. Najviše od svega volim što dosta toga naučim od svoje dece. Valjda me to čini mlađim duhom. Nadaj se, Slobodane! Nego, šta ću da im sad zabiberim od tih prošlih vremena? Idem da pokupim Ucu, da ga izvučem na sunce i da odemo do „Kokoške” na neku simpa klopicu. Popodne privatni časovi. Još malo intelektualnog izazova i pitanja koja mogu da te izbace iz ravnoteže. Nije to loše. Držiš sebe u kondiciji. Da su stara dobra vremena u pitanju dan bih završio odlaskom na probu u „Bandur”. Tek sam skoro shvatio koliko mi nedostaje pevanje u horu, druženje sa onim sjajnim ljudima, snaga i perfekcija Bojane Matorkić Ivanović, totalno opuštanje i uplitanje sopstvenog dela sebe u harmonije Bortnjanskog. Danima pevušim „Tebe Boga hvalim” i razmišljam šta bih sve dao da se opet okupimo i opet zapevamo. Tebe heruvimы i serafimы neprestannыmi glasы vzыvaюt… Kao jedan. Polnы sutь nebesa… Kao nekad. Tы Carю slavы Hriste… Peri zube, pusti Zevsa da piški i hajdemo u krevet. Idem da sanjam kako smo ponovo u „Banduru” svi zajedno. Osamnaest godina. Osamnaest predivnih godina. Pevušim i opet. Mislim da će i Zevs početi da pevuši.
Utorak, 10. maj 2022. godine
Nisam siguran gde mi je proleteo dan. Utorak je obično dan za proletanje. Dan bez karaktera i sopstvene važnosti – nit počela nedelja, niti je pri kraju, nekako je nevažan dan. Ipak, ima jedna lepa stvar koja se zbiva utorkom. Francuski jezik. Ima ona stara poslovica koja kaže „Ne možeš matorog konja naučiti novim trikovima”, a ja sam se baš namerio da dokažem suprotno! U 46. godini sam krenuo u savladavanje životne želje i sna – naučiti, i ne samo naučiti već progovoriti francuski jezik. Verovatno, kao i sve moje kolege filolozi, imam problem da verbalizujem rečenicu „Govorim taj i taj jezik”. Ili ga govorim savršeno ili ga ne govorim uopšte! Za nas filologe nema između. Mnogo me to nervira. Ali, tako je kako je. Nisam uspevao da se uskladim sa terminima, da se usaglasim sa obavezama, da suštinski skupim hrabrosti, ali sam napokon i to odradio. Uca i ja smo u duetu krenuli na francuski i to ni manje ni više nego kod madame Biljane. Bilja je naš drug, suvi profesionalac i jako se veselimo časovima sa njom. Verovatno dobija nervne napade od nas, konstantno se cerekamo na časovima, fenomenalno se provodimo, ali i učimo. Napredujemo. Kako li je njoj sa dva matora konja koji tek počinju da sriču osnove, to samo Bog sveti zna, ali svašta smo naučili. Osmehuje se i pravi štosove često, što znači da je zadovoljna. Najsmešnije u celoj priči je da je neizostavni deo našeg dekora na časovima ko? Pa, Zevs, naravno. Nije baš neki talenat, ali pokušava da se priključi i izaziva pažnju mlateći „učiteljku” šapom po nozi, ne bi li dobio i on malo pažnje. Pošto je Švajcarac poreklom, verovatno i on malko parla francuski, mada poznajući mu karakter, rekao bih da je došao iz nemačkog kantona. Kada treba da se bira između vursta ili kroasana, uvek će se baciti na vurst.
Sreda, 11. maj 2022. godine
Tačno je nedelju dana prošlo od kako smo se vratili iz Portugala. Prebiram danas, uz kaficu, po slikama na telefonu i iskaču mi slike iz Lisabona. Fenomenalan grad. Klima, cveće, pločice, mirisi, atmosfera. Neka luda mešavina bečke arhitekture, atinske opuštenosti i beogradskog vajba. Pravi južnjački grad. Brdašca, usponi, tramvaji, stepenice, po petnaestak kilometara šetnje svakog dana, mislim da su mi gluteusi nikad bolji nakon svih onih šetnji. Ja baš volim cveće i ponosim se svojom baštom i terasom koje su prepune biljaka različitih cvetova, boja i mirisa, ali me oni Portugalci urnisaše! Ja se ubih ovde da odgajim divlju orhideju, zemlja, malč, brini preko zime, virkaj, titraj, a u Sintri iz običnog zida iznikla divlja orhideja šest puta veća od ove moje. Tešim samog sebe da je u pitanju klima i da poenta putovanja nije u poređenju rastinja, već u užitku zarad putovanja samog po sebi. Da je samo prosvetarske plate teško da bi se zapucalo na krajnji zapad kontinenta, ali ne bi Srbi bili Srbi kad ne bi imali nekog svog negde daleko po svetu. Ja imam, mi imamo, Natašu. Nataša je jedan od članova našeg svetog trojstva: Nataša, Gojko i Sloba. Drugarstvo koje nema granica, drugarstvo bezvremeno, savršeno i iskreno. Gojko je tu najrealniji član, najveći štreber (jesteeeeeee, ako ne verujete, postoji veći štreber i od mene), neko ko čvrsto stoji nogama na zemlji. Sjajan profesionalac. Kardiolog. Mlad, lep, svaka majka da ga poželi za zeta. Dobar kao oblačak maslačka, nepresušni izvor podrške i hrabrosti. Natalija je najhrabrija. Odlučila je da zameni rodnu grudu, koja joj ama baš ništa pružila nije, i da se otisne u beli svet. Bila je malko na onoj dosadnoj stenčugi od Malte, a zatim je uradila najbolji potez života i prešla u Lisabon. Ja se stalno šalim da je to uradila da bi ispunila želju svog druga da otputujem i tamo. Nati je hrabra, uspešna, ajkula svog posla. I fenomenalan domaćin. I razumemo se besprekorano da je u srži svakog turizma gastro- i alko-turizam. Sve treba probati i popiti. Ja sam u tom trojstvu najstariji. Dovoljno je i to.
Četvrtak, 12. maj 2022. godine
Prelistavam novine na terasi, mrštim se na buku udarnika sa ulice koji i dalje bezuspešno pokušavaju da dovedu ulicu u red, razmišljam o stvarima koje bi valjalo danas pozavršavati. Pregledaj pismene, pokosi travu, zalij cveće, skuvaj Zevsu klopu, spremi materijal za časove, konačno napravi red u ormaru. Bože, što mrzim da pravim red u ormaru, mislim da nema gore stvari od toga! Trebalo bi izmisliti neki samospremajući ormar, samo uguraš stvari u ormar, brzo zatvoriš vrata, a onda on sam procesuira, slaže po bojama i oblicima. Nobelovu nagradu dodeliti odmah! Svaki drugi naslov u novinama „Konstrakta ovo, Konstrakta ono…” Da me ne shvatite pogrešno, žena je dašak svežeg vazduha i energija u moru plastičnih, guzatih, silikonskih opajdara koje su ubeđene da ono što pevaju zaista nosi i neki kvalitet. Helloooo! Ne bi videle kvalitet ni da ih mlatne po nosu. Ova žena ima nešto iskreno u sebi. Volim iskrenost kod ljudi, jedna od potcenjenih osobina u modernom društvu. Nekada je i ta Evrovizija bila iskrena. Sećam se da smo kao klinci uvek gledali sa roditeljima i kumovima prenos izbora za pesmu Evrovizije. Večerinka, Mica i Cica nešto skarambudže, Mima, Valja, Saša i ja u dečijoj sobi gledamo za svoju dušu, a matorci u drugoj za svoju. Beše to pre tri decenije kada Evrovizija nije trajala, kao Ivkova slava, osam dana sa 25 polufinala i kvalifikacija. Jedno veče kako i treba, a i pesme su bile drugačije. Možda me je pregazilo vreme, možda ne razumem ove nove tekovine. Nigde iskrenosti, samo efekti, plastika i politika. Skandi blok glasa za Skandi blok, Balkan za Balkan, Grci Kipru, a niko naravno ne sme ni da pomisli na Ruse. I treba da pobede Ukrajinci. Pa jel se bira najbolja pesma ili se održava takmičenje u empatiji i saosećanju? Ljudi nekako pobrkaju lončiće, zahvati ih popularan talas nečega, pa ga primene u svemu. A ne ide! A mnogi to rade. I šta ćemo sad ?!
Petak, 13. maj 2022. godine
Petak, pa još trinaesti. A na sve i retrogradni Merkur! Tutnji desno uvo. Mislim da sam sinoć pomalo i ogluveo. Nisu više kafana i tulum za matorog čoveka, pogotovo kada dobiješ sto pored samog zvučnika, pa ti svaki udarac basa izazove pojačanu peristaltiku. Elem, bejasmo sinoć u Skadarliji, u „Dva jelena” na večerinki, a pevala je Vesna Zmijanac. Ne baš moj izbor, ali kad si podrška u priči onda si podrška i u dobru i u zlu. Posle pete, šeste rakije nisam ni shvatio da znam reči većine pesama. Čudnovato! Zakleo bih se da znam reči samo dve, od kojih se za jednu ispostavilo da uopšte ne peva ona, ali čudna je stvar ta podsvest koja ispliva kad je zagolica koja čašica prvoklasne šljive. Moraću da ponovim sa drugim izvođačima da potvrdim teoriju da svi znamo reči gotovo svih narodnjaka. Dok se Vesna bavila kafanom, preko na Čizmi se Konstrakta bavila polufinalom. I prošla! Bravissimo! Tutnji i dalje uvo. A treba da stigne i majstor. Pre četiri godine sam renovirao celu kuću, poduhvat jednak zidanju Skadra na Bojani. Šest meseci je trajalo, unutrašnjost kuće mi je izgledala kao trenutno ulica napolju. Ostalo je samo još kupatilo. Koliki je zalogaj i muka to bila govori i činjenica da mi je trebalo četiri godine da skupim hrabrosti i ponovo pozovem majstora u kuću. Ostalo je samo kupatilo. Lupaj pločice, vadi kadu, premeštaj lavaboe, menjaj cevi, struju, kreči, iznesi šut… Možda mu otkažem petnaest minuta pre sastanka, kao klinci kada se sete da ih užasno mrzi da dođu na čas. Možda su mi dovoljni samo lavor, stolica i peškiri? Kad su Konstraktni dovoljni, dobro je i za mene.
Subota, 14. maj 2022. godine
Zuji. Bruji. Buši. Ne prestaje. Zvuk neke piskutave mašinerije dopire to talamusa, a ovaj pokušava da zaključi šta to receptori poručuju senzornoj kori velikog mozga. Poručuju buđenje. Budi se. Pa, zar opet, majku mu, pa ovako smo počeli i prošli vikend. Nebitno! Opet kao po komandi noga dole, na debeli stomačić, maženje, igranje i krećemo u novi dan. Danas se malko putuje. Odosmo u ravni Srem do Kuzmina da nam dupe vidi put. Možda povedemo i Zevsontija jednom, da isprobamo novu turu. Veliki je, mator, mrgudan i muka mu je u kolima, a baš bi bio fazon da se provoza malko na tu stranu. Nikad mi nije bilo jasno kako neko ne voli da putuje. Proveo bih život u putovanjima, na aerodromima, razgledanjima i obilascima. Kad rekoh putovanje, treba i potvrditi letovanje za ovu godinu. Po starom SFRJ fazonu izabrali smo jedno divno mesto, jednu divnu gazdaricu i zapljunuli smo svoje mesto gde je odmor zaista odmor. Sarti. Apartman na plaži, pekara „Artohora” preko puta, kafić gotovo pored, plaža peščana i duga, možemo se divaniti na grčkom, pa se i osećam kao kod kuće. Grčka jeste uvek i bila moj drugi dom, mislim da sam u prethodnom životu bio Grk. Kuzmin, Sarti, Torino, treba svašta danas ubaciti u planer. A subota je, kao vikend je. A sutra sa decom na ekskurziju – Manasija, Resavska pećina, Lisinski vodopadi. Ja u stvari i živim svoj život kao putovanje. U troje.
Autor je profesor engleskog jezika, doktorand Filološkog fakulteta, večiti zaljubljenik u putovanja, slagalice, horsko pevanje i strane jezike
