Balkanska pravila

Ja sam Balkan boj i ne moram da smrdim na znoj. Mogu biti obrazovan, uspešan, uglađenih manira. 

Mogu biti i sirovina, ali važno je negovati taj mačo trip. 

Budi muško, budi veliki jebač, to su prave vrednosti, to su balkanska pravila. Toksični maskulinitet nije samo odlika našeg podneblja, naprotiv, ali je specifična balkanska varijanta metastaziranog patrijarhata (kao da postoji i neki drugi?) usadila ovakav obrazac ponašanja u kom je On taj koji govori kada je da-da i kada je ne-ne.

To može biti svako na poziciji moći: direktor, političar, glumac ili 2u1 (glumac+političar). Da, mislim na Branislava Lečića, tog „neviđenog frajera” koji „nema razloga da siluje jer pobogu, on je neviđeni frajer” (kao da je olakšavajuća okolnost ukoliko si nefrajer i nisi tako viđen, da siluješ, jer onda kao imaš razloga?) 

Ovo je jedan u nizu komentara koji se mogao pročitati na vest o optužbi frajera Leke od glumice Danijele Štajnfeld koja je imenovala svog silovatelja, koji je, gle čuda, ugledni, vrsni glumac, frajer, otac, dvostruki muž, plišani revolucionar, pravoslavac bre, ma jedna moralna gromada, nema šanse da je on, gle kako je bio frajer, svaka bi mu dala. „Mala je dala, pa se pokajala”. „Znaš li ti ko sam ja?”

U kulturi patrijarhata u kojoj se neguje toksični maskulinitet, u kojoj je mit o „čuvenom srpskom falusu” stariji od Marka Kraljevića. Narod koji neguje disciplinu – kurčevitosti, gde se ne ceni nežnost, jer nisu valjda oni pa neke „pičkice”, gde ne postoji solidarnost sa ženskom žrtvom, gde se žrtva diskredituje i proglašava kurvom, gde se postavlja ono večito pitanje „pa šta je do sada čekala”, „jeste, nije se proslavila kao glumica, pa sada hoće da se proslavi”.

Kao da je ispovest o pretrpljenom silovanju onako stvar razbibrige, mislim, jednostavno je, ustaneš tako jednog dana i misliš se, pa hajde da optužim nekog poznatog da sam silovana. Ta spremnost da te odmah proglase kurvom, glupačom, ludačom, razvlače te i čereče po medijima, to je prosto jedna milina i svaka žena jedva čeka na tako nešto, to je lako podneti, zar ne? 

Otvoreno govoriti o svojim pretrpljenim traumama, posttraumatskom stresu, ma šta je to, to je lako.

Svi odjednom postaju veliki poznavaoci prava, automatski se staje na stranu alfa mužjaka-Leke, jer nemoguće, zar on, onakav frajer, mačo-tip, oličenje potencije, ništa afrička šljiva, samo med i orasi, ta falusocentrična kultura priznaje samo prirodu, ta čuvena epska fantastika srpske erekcije čiji je svetli primerak taj vrsni glumac, ma nema šanse da je Leka, on je Crni, on je specijalno vaspitan, on je onaj što je igrao sa Bojanom Maljević, kakav baja, kakve je samo on ribe smuvao. Nema šanse da je on.

Ako ste čuli ili pročitali transkript razgovora između Štajnfeld i Lečića u kojem on potvrđuje da je ona plakala i da njoj treba da je čast i veliko poštovanje pošto je njegov falus, čuveni, pravoslavni, srpski falus, izabrao baš nju, mali Leka, lekić-poštovalac, mogli ste čuti toliko karakterističnu mačo-egotrip narcisoidnu aroganciju, samouverenost alfa potentnog muškarca u kom on negira njeno pravo da na nešto ne pristane, jer je ON taj koji se pita. I svi ti muškarci, Lečićobranitelji, i sve te žene Lečićobraniteljke, samo su produkti sistema, duboko trulog sistema koje ne veruje ženi, koje ne čuje ženu, koje ne misli da žena i treba se čuje, jer prava balkanska žena, ne čuje se, mirna je poslušna, mora biti majka, mora da ćuti i trpi, mučenica-svetica.

Muškarci branitelji Lekinog metoda, LekArta, normalizuju nasilje, jer žive u sistemu koje nasilje prema ženi negira, ono se podrazumeva, agresija prema ženi je sasvim OK, oni odrastaju na pornografiji nasilja, za njih je žena-sredstvo-predmet. A sve te žene-braniteljke takođe su žrtve te patrijarhalne mačo-kulture koje negira ženski glas, i koje društvo sistemski uči da ne budu solidarne, da jedna drugoj budu konkurencija, ne bi li im sitnim privilegijama patrijarhat dodelio po neku koščicu. 

To je klasično ponašanje kapoa, koji su često bili gori prema logorašima/cama od samih nacista. Ne treba se dakle čuditi što te žene nisu solidarne, patrijarhatu solidarnost ne ide u prilog.

Svi ti Gutovići koji govore o silovanju kao „novoj modi”, podržavajući svog kolegu, održavaju postojeći sistem ortakluka, tapšanja po ramenu, svi ti Bajići takođe, jer budi muško, ti si srpski veliki jebač, to se ceni, tvoja agresivnost zapravo je vrlina. Ti se pitaš, ti veliki Balkanac, mačo mačor. Retke su Mirjane koje svojim ličnim primerom osude nasilnika i solidarno stanu na stranu žene-žrtve.

Zašto se po prirodi stvari ne stane automatski na stranu žrtve? Zašto su toliko retke Mirjane među nama? Zašto se žrtvi ne veruje? Zašto se ne solidarišemo sa ženama? Žašto se više veruje muškarcu nego ženi? Zašto je njena reč sumnjiva? 

Zato što je žrtva žena. Nebitna, upotrebljiva poput predmeta, poput hrane. Nevidljiva. 

Dobra jedino kada je gola i kada je mrtva. Balkanska pravila poznaju samo „pravi muškarci”.

Zato ni ne čudi kada se opali kolce u sred pandemije oko falusnog mutanta Stefana Nemanje. Mit o čuvenom srpskom falusu bitno je negovati. 

Srbija, zemlja koja je otišla odavno u…

Falus.