Nekadašnja pivara Đorđa Vajferta i Ignjata Bajlonija u Cetinjskoj 15, pre nešto manje od dve godine pretvorena je u hipsterski epicentar Beograda. Prostor nekadašnje fabrike ispunjen je zavidnim brojem zanimljivih klubova koji su po ugledu na industrijski stil „dizajnirani” poput berlinskog hipsterskog kvarta Krojcberg. Taj dizajn podrazumeva eklektični spoj vintage nameštaja što u prevodu znači „višak nameštaja od bake i deke” u blago raspad-maniru sa nezaobilaznim neokrečenim zidovima sa vidljivom ciglom. Jedan od prvih otvorenih klubova u Cetinjskoj 15 je „Polet” – „klub angažovane misli i novih ideja” čiji je koncept umetničko-antropološko-eksperimentalan, što podrazumeva da se u programskoj šemi nedeljno u „Poletu” odvijaju na smenu koncerti eksperimentalne muzike, performansi, izložbe, filmske projekcije, antropološke debate i pozorišne predstave. Poslednja predstava izvedena u ovom prostoru, a premijerno prošle subote, adaptacija je čuvenog romana iz 1890. godine irskog pisca Oskara Vajlda „Slika Dorijana Greja” u izvedbi trupe „Modernator”. „Dorijan Grej: slučaj besmrtnog” je komad za tri lika i video projektor. „Ovo nije bajka i ne postoji srećan kraj. Ovde nema boga ni pokajanja. Ovo je priča o posrnuću. O sistemskom uništavanju svega humanog u čoveku. O grehu svake vrste. O smrti duše. Ovde zlo pobeđuje jer tako i jeste u stvarnosti. Ovo je pravi Dorijan Grej” – epohalna je najava predstave napisana u njenom predlošku. U predstavi igraju: Luka Miljković – Dorijan Grej, Miloš Ristanović kao lord Henri Voton i Jelena Balević kao Bosiljka, što je ženski pandan slikaru u Vajldovom romanu po imenu Basil (bosiljak). Jelena Balević je takođe bila zadužena i za adaptaciju, dramaturgiju i video koji je pored Balevićeve uradila i Ivana Brojdić. Ideja trupe leži u želji za postavkom nekog drugačijeg Dorijana, savremenog, bezvremenog, bez jasno naznačene prostorno-vremenske odrednice. Večna mladost sa jedne i starost i telesno propadanje sa druge strane, moral koji se suprotstavlja nemoralu i društveno prihvatljivo nasuprot društveno neprihvatljivom, kao i veličanje opšte društvene dekadencije jesu osnovne zamisli i pitanja koje ova glumačka družina postavlja publici. Ali tresla se gora, rodio se miš ili u ovom slučaju jedan Dorijan, prilično mlak, neubedljiv bez bilo kakve naznake novine, avangardnosti i drugačijeg pristupa. Priča koja je toliko univerzalna, a to je prodavanje duše zarad večne mladosti i lepote pruža neverovatnu širinu i mogućnost. Velika je šteta ne dovesti ovakav potencijal i materijal priče u današnji društveno-politički kontekst koji je više nego bezdušan. Šta biste uradili za večitu mladost, slavu ili lepotu? Šta biste uradili za novac kao ultimativni simbol površnosti i privida lepote? Kolika je cena vaše duše i da li je uopšte vaša duša na prodaju? U moru svakodnevne korupcije, preletačke kvazi ideologije, interesa kao jedine mere stvari, botovskih sendvičarskih mozgova i opšte degradacije i etike i estetike, baviti se bilo kojom sferom umetnosti, a pogotovo pozorišnom, gde imate keca u rukavu u vidu izvanredno aktuelnog teksta, a zadržati se samo na površini, krajnje je suludo i prazno. Alternativni prostori i alternativne pozorišne trupe dužne su da kritički promišljaju stvarnost koja ih okružuje. Pogotovo kada se radi o mladosti, koja po prirodi treba da je barem malo, a još bolje kada je malo više buntovnička, hrabra i da želi da pomera granice. Pogotovo ako ste u alternativnom prostoru, van institucija, u prostoru koji je idealan za ovakvu vrstu teatra, gde je eksperiment ne samo dobro došao, već je on imperativ. Ako ste u prostoru kluba koji se deklariše kao „klub angažovane misli i novih ideja”, čije ime glasi – „Polet”, a poleta nema, sve se onda samo svodi na formu bez sadržaja i običan pozeraj. Doduše hipsteraj i pozeraj idu jedno s drugim.
