Za „Čudesnu sudbinu Amelije Pulen” prvi put sam čula od Milene koja je nekoliko dana pre toga gledala film u bioskopu „Balkan”. Rekla mi je kako je taj lik podseća nekako na mene. I ubrzo nakon toga i ja sam, takođe u „Balkanu” pogledala „Amelie” i potpuno bila šokirana divotom od filma. I te Amelijine sitne „osvete” toliko su mi bile bliske i poznate da sam se pitala na koju foru je Žan Pjer Žane toliko upoznat sa mojim likom i delom, jer sam i ja poput Amelie imala slične ideje (kao kada sam rođenoj sestri sakrila četkicu za zube u zamrzivač jer mi je bez pitanja uzela novu čupavu sivu jaknu). Za mene je taj film i tada i sada totalna oda životu jer je romantičan, setan, utešan i divan. A i baštenski ukrasni patuljci od tada dobijaju na značaju i uvek se prosto obradujem kada ih negde sretnem. Namignu i oni meni i ja njima.
Ima nečeg u filmskim lokacijama što je više od turističke atrakcije i hodočašća fanova. To je ta neka atmosfera koja nije određena isključivo dekorom i eksterijerom. I kada sam prvi put bila u Njujorku (koji iz razloga što je hiljade i hiljade filmova snimljeno u njemu ceo liči na neku filmsku kulisu, gomilu stvari prepoznajete ushićeno). Od izloga „Tifanija”, preko „Grand Central” stanice, Central parka, ulice u kojoj kobajagi živi Keri Bredšo, do lokala u kojem je snimljena čuvena scena simulacije orgazma iz filma „Kad je Hari sreo Seli”, svuda prođoh, ali osim trenutne radosti prisustva nisam nikad osetila neko naročito ushićenje, dok se nije dogodio prošlonedeljni Pariz.
Moja prethodna poseta Parizu svela se na maratonsko obilaženje muzeja i na iscepkane delove grada koje tada nisam povezala u celinu. Ali ovog puta, grad sam doživela mnogo bolje upravo zahvaljujući filmskim lokacijama.
Jedna od njih je fenomenalna knjižara sa knjigama na engleskom jeziku „Shakespeare and Company” osnovana još davne 1919. godine, doduše ne na istoj adresi na kojoj se nalazi danas. Knjižara je nezaobilazni dekor u raznim američkim filmovima čija je radnja smeštena u Parizu. Iako je uvek izrazito posećena, čak se može desiti da čekate u redu ne biste li zakoračili u nju, nije „tipična” turistička atrakcija koju preplavljuju turisti. Antikvarnog je tipa, na prvom spratu postoji klavir i mačka koja spava na fotelji ispred koje je natpis: „Ne uznemiravajte mačku, pustite je da spava” kao i moto knjižare napisan na zidu: „Budite ljubazni prema strancima, jer se može desiti da su zapravo oni prerušeni anđeli”.
U knjižari postoji fenomenalna polica sa feminističkim knjigama za decu na kojoj možete naći slikovnice o Fridi Kalo, Adi Lavlejs, Odri Hepbern i mnogim drugim sjajnim ženama. A atmosfera unutar knjižare je nestvarno vanvremenska. Nalazi se na levoj obali Sene u blizini Notr Dama i nezaboravno je iskustvo.
Ali, najnezaboravnije iskustvo doživela sam na Monmartru u ulici Lepic u kafeu „Kod dva mlina (dve vetrenjače)” onom istom kafeu gde je snimljena čudesna „Amelie”.
Kada zakoračite u kafe, zakoračili ste u film. Postoji nekoliko „spomen-obeležja” poput velikog uokvirenog plakata filma na zidu lokala i fotografije iznad šanka, ali ništa od toga ne deluje napadno i „turistički” atraktivno. A najveće iznenađenje nalazi se nadomak toaleta (koji je identičan kao u filmu), a to je maleni „Amelie” oltar koji sadrži fotografije Odri Tatu kao Amelie, nekoliko šoljica i tacnica i malene patuljke, one crvene, baštenske. I prolazeći pored, neočekivano sam osetila kako mi se cakle oči i ispunjavaju suzama, a zaista mrzim bilo kakvu patetiku. Jer, setiš se sebe iz perioda gledanja filma, setiš se koliko ti je tada mnogo značio, koliko si se u njemu pronalazila, a najviše, setiš se Milene koje više nema i kojoj sto posto negde namiguju baštenski patuljci.
