Davne 1817. godine pri prvoj poseti Firenci, zadivljen njenom lepotom i kulturnim bogatstvom grada, Stendal je doživeo psihosomatsko stanje koje će godinama kasnije, tačnije, 1979. godine biti nazvano „Stendalov sindrom”. Sindrom ili stanje je podrazumevalo: ubrzano lupanje srca, vrtoglavicu i blagu nesvesticu, o čemu je Stendal detaljno pisao u svojoj putopisnoj knjizi: „Napulj i Firenca”. Uglavnom se ono vezuje za prvi susret sa velelepnošću određenog grada, kada zadivljeni lepotom imate osećaj pravog pijanstva, ali može da se doživi i pred bilo kojim umetničkim delom: slikom, građevinom, skulpturom, predstavom i dr. Prvi put sam pomislila da sam doživela Stendalov sindrom 2015. godine u Njujorku, na oproštajnom nastupu čuvene balerine Silvi Gilem, a drugi put sasvim sigurno, prošlog vikenda na koncertu Nika Kejva. Oba puta ne mogu da okarakterišem kao običan kulturno-umetnički događaj, jer sam i posle Silvi i Kejva pogotovo, bukvalno bila pomerena u svesti i dotučena u emociji. Kejvov koncert može da se samo opiše kao nešto najpribližnije religioznom iskustvu, kada doživite prisustvo nečeg neobjašnjivog, snažnog, stvaralačkog, iskrenog, uznemirujućeg, a opet utešnog. I odmah da napomenem da ja nisam najveći Kejvov fan, da ga nažalost ranije nisam slušala uživo, iako ga neizmerno volim od malena, a za to je definitivno najveći krivac moj veliki prijatelj Vim Venders. Ako je Kejv mračni princ, Venders je čudesni čarobnjak svetlosti, a njegovi filmovi za koje je Kejv radio muziku, poput: „Neba nad Berlinom” („Wings of Desire” u originalu), „Do kraja sveta” i „Daleko, a blizu” (nastavak „Neba nad Berlinom” iz 1993. godine neodvojiv su deo mog odrastanja i tinejdžerskog sanjarenja, jer je Wenders san, a Linč divni košmar. A Kejv nešto između. I košmar i san, snoviđenje, tuga, radost i lepota svega i sveta do kraja. Glavne teme Kejvove poetike su smrt i ljubav i verovatno toliko snažne jer obuhvataju život sam, gubitak i snagu koja se ljubavlju obnavlja. Kejv je naslednik Bajrona i Šelija, mračni pripadnik romantizma koji na ruševinama duše gradi novo biće nastalo iz pepela i tame. I to religiozno iskustvo što doživeh na koncertu, na kom je Kejv delovao kao propovednik i mračni prorok, toliko je snažno jer ono zapravo nema nikakve veze sa religijom za koju znamo, već suštinskom verom u postojanje nečeg univerzalno lepog koje isceljuje. Zanimljiva je činjenica da su mnogi koji su prisutvovali koncertu upravo doživeli tu pročišćujuću snagu i jedinstvo trenutka ispunjenog ljubavlju koja vas pomera. „Some things we plan, we sit and we invent and we plot and cook up, others are works of inspiration, of poetry”. Kejv je pesnik, muzičar i umetnik koji je sreo sopstvene demone, sa njima se saživeo i prihvatio ih je ne kao destruktivnu već apsurdno, pokretačku snagu. Njegovi demoni su opipljivi, ali ne rušilački, već oni uznemiravaju iskonsko u Kejvu, istovremeno ga jačajući jer upravo iz tog ništavila on ljubavlju uspeva da nadjača urlik tame i boli. Mračni princ je pripitomio tamu i naučio da gleda srcem. I niko do Kejva nije uspeo toliko da se približi svetlosti. Amin.
„And some people say it’s just rock and roll, oh but it gets you right down to your soul”
