Seksualni napad umetnika Nenada Rackovića (poznatijeg kao Džoni) na aktivistkinju Inicijative Ne da(vi)mo Beograd, nažalost je samo još jedan pokazatelj malignog stanja društva koje toleriše nasilje prema ženama, relativizuje ga u zavisnosti od toga čime se bavi napasnik i paradoksalno umesto automatske osude napada, ono napada žrtvu i staje (čast izuzecima) na stranu napasnika.
Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd posle objavljene vesti o incidentu na svojoj zvaničnoj Facebook stranici, pozvala je širu javnost na javnu osudu čina i ličnosti „Džonija-superstara”, što je rezultiralo Facebook okršajem. Odjednom ponovo se napada žrtva koja se okrivljuje jer incident nije prijavila policiji, (što je njeno pravo i razlozi zbog čega nije ne treba da umanjuju sam slučaj); procenjuje se i dovodi u pitanje težina incidenta, jer smo kao društvo naučeni da normalizujemo seksualni napad ukoliko se ne radi o nečemu drastičnom, poput silovanja.
Većina devojčica odrasta uz seksualno nasilje, a da nije ni svesna da se radi o nasilju jer se ono toleriše i minimalizuje. Često „opravdani” ludilom pubertetskih hormona dečacima se tolerišu nasrtaji na tela njihovih vršnjakinja, i sva ta pubertetska „hvatanja” i „kebanja” su skoro pa izjednačena sa nekom vrstom dečačke inicijacije budućih „pravih mužjaka”, i na njih se ne gleda sa negodovanjem, ona se ne smatraju problematičnim ponašanjem, pa ni ne čudi da se kasnije ovakvi „Đole-haubica” incidenti smatraju za benigne, ništavne, ni pomena vredne.
I ne samo to. U slučaju Rackovića sam seksualni napad pokušavaju mnogi (mahom sredovečni muškarci iz javnog života) da prevedu i predstave kao umetnički čin!?? Jer, kao što reče čuveni scenograf/fudbaler/reditelj Gorčin Stojanović u svojoj „Besedi o Džoniju”: „To što vas je poškropila neka kap njegova dara, sve i da je, kao što nije, šetao patku (ovo sad jeste prostakluk, da lakše pojmite), bio bi to umetnički čin, što uvek, a u njegovom slučaju poglavito, znači – politički čin.”
Što u prevodu znači da aktivistkinja Inicijative NDBG treba da bude počastvovana što je ruka „superstara Džonija” završila baš na njenom turu i što je baš njeno telo izabrao Džoni za simulaciju seksualnog čina, to je dakle, kada malo bolje (s gorčinom) shvatimo zapravo – velika čast.
Ne postoji „olakšavajući faktor” za umetnike u slučaju nepriličnog ponašanja. Ekscentričnost i umetnički čin su jedno, a seksualno uznemiravanje, nepoštovanje autonomije tuđeg tela i seksualni napad su nešto drugo. Pekar, lekar, apotekar ili… umetnik, nebitno je šta ste, ukoliko ste napasnik.
I sve te žene koje su se po objavljenoj vesti o seksualnom napadu Džonija-skejtera javile i obelodanile da je nekada ranije, pre pet, deset, petnaest i više godina takođe i njih seksualno napastvovao „veliki umetnik” svima njima treba da bude prosto milo u srcu jer su one isto tako, poput aktivistkinje, izabrane od velikog maga Rackovića.
Maga do vraga.
Naslovna fotografija: Zoran Ilić
antibot
Ok Džoni je napasnik, ukapirali smo. Da li je trebalo prijaviti dotičnu personu, da naravno…Ono što je međutim problem je reciklaža. Čitam takst i kapiram da sam već sve čuo. Pokušavam da se setim da nije da sam ranije čitao txt, nije datum je svež. I ne znam, meni je jadno da recikliram iste stavove koje je neko nedelju dve pre mene izložio bar na nekoliko mesta, što znači bar na još toliko onih do kojih nisam došao. Kapiram i koncept Panceco.city i sviđa mi se, ali znam da na ovu autorku nadelje neću trošiti svoje vreme..
bot
Svaki tekst koji budi svest ljudi i brani nečija prava nije reciklaža nego osvešćivanje ma koliko puta bilo pisano o toj temi. Mislim da se o ovoj i sličnim temama nedovoljno piše i vodi računa jer u suprotnom ne bi bilo ovoliko nasilja svuda oko nas.