Film „20th Century Women” iz prošle godine, neopravdano je prošao skoro pa neprimećeno kod filmske kritike, jer ovo ostvarenje nije pokupilo nikakve značajnije nagrade iako se radi o više nego dobrom filmu. Glavna uloga je poverena izuzetnoj Annette Bening (za ulogu u ovom filmu je nominovana i za Oskara), a režirao ga je Mike Mills prvobitno poznat kao grafički dizajner i reditelj sjajnih muzičkih spotova grupe Air i Moby. Priča je krajnje feministička, a radnja filma je smeštena u sam kraj sedamdesetih godina prošlog veka. To su godine drugog talasa feminizma koji se posebno zalagao za pravo na abortus koje je smatrano osnovnim ženskim i ljudskim pravom… A u Srbiji „21th Century Women” i dalje muku muče u stvarima za koje bi normalno biće pomislilo da je davno dobijena bitka, a to su i dalje elementarna prava vezana za ženski reproduktivni sistem. Elementarna nepogoda u vidu Mitropolita crnogorsko-primorskog, Amfilohija, poznatijeg u narodu kao „Risto sotona” izjavila je kako „žene u svojim utrobama pobiju za jednu godinu više nego što su pobili Musolini i Hitler i Broz”. Amfilohiju-Risti nije prvi put da kaže hop pa potom skoči, da izjavljuje nonsense svakakvih vrsta i da koristi govor mržnje, nekako posebno zagrejan kada je ta mržnja upućena ženi. Jer šta je podložnije kritici, osudi, šta je ono uvek grešno i grehu sklono, ako nije žena. Apsurdno je kada se bilo koji muškarac uzima za ozbiljno da uopšte komentariše bilo šta vezano za ženski reproduktivni sistem, a još apsurdnije kada to dolazi od strane jednog sveštenog lica dobrovoljno osuđenog na celibat. Apsurd je i u tome da se ovakvoj osobi koja nije ništa bolja od toliko ozloglašenih starleti kojima se svi podsmevaju pri njihovim raznim izjavama, uopšte daje medijski prostor; pri čemu su izjave starleta potpuno benigne u poređenju sa ovakvim popovskim. Roditi ili ne roditi jeste osnovno pravo svake žene i to pravo se ne tiče ni nacije ni države, ni političkih partija, a pogotovo se ne tiče crkve. To pravo se tiče isključivo samo žene. Kod nas je sve prisutniji porast fundamentalizma i neokonzervativizma kojima je cilj da ojačaju što više tradicionalnu instituciju poput crkvene, a time ženu još više sputaju i pod izgovorom tradicije zarobe, potčine, učine je nevidljivom… Za crkvu je žena jednako inkubator. Ona je dobra samo kada rađa. Ako ne rađa – rđava je, jer je jezik u biti svojoj odraz mizoginije društva. Reproduktivna prava podrazumevaju pravo žene u odluci da li želi ili ne želi da rodi decu, s kim želi da rodi decu, kada će to uraditi, a u slučaju neželjene trudnoće samo, samo samo, samo i SAMO žena može da odluči da li želi da rodi dete ili želi da abortira. Da ne bi došlo do neželjene trudnoće država je ta koja treba da obezbedi ženi i muškarcu sigurnu i pristupačnu zdravstvenu uslugu, kontraceptivna sredstva, ali i bezbedan abortus. Ako bismo sprečili legalni i sigurni abortus, abortus ne bi bio iskorenjen već bi postao samo ilegalan i rizičan, a to bi dovelo samo do veće smrtnosti žena. Ali sve ovo, nema nikakve veze sa crkvom, jer crkva koliko god se ložila da je jako bitna, nije država (niti bi ikada trebalo da to bude). Apsurdno je da crkva koja ne plaća porez, a koja se valja u svili, zlatu i kadifi, a i u najnovijim modelima audi A6 i A8, bilo šta komentariše. Amfilohije, Irinej i ostala crkvena bratija, treba da osude prvo pedofiliju u sopstvenim redovima, korupciju, netoleranciju i da shvate da je suština hrišćanstva ljubav. Tolerancija i ljubav prema svima, pa čak i prema ženi.
