Da li ste pogledali spot u kome se pojavljuju glumice Svetlana Bojković i Hana Japundžić podstaknut ispovešću Milice Filipović o pretrpljenom akušerskom nasilju tokom indukovanog pobačaja? Ako niste, evo prilike, ako jeste pogledajte opet i opet i još jednom ponovo. Godina je 2022. i žene se same porađaju po WC-ima bolnica.
Znate ono čuveno, moja baba se porađala u štali i šta joj je falilo, još je posle išla da okopava njivu.
Malo sutra. Te žene su umirale u bolovima, umirala su im deca i tako nešto nije ljudski. I valjda smo donekle evoluirali. Ali žene nisu ljudi, zar ne?
Žena je naučena da ćuti i trpi, da uguši vlastiti glas i jauk, da istrpi i podnese. Da rodi jedno, drugo, peto… Žene su plačipičke i slabiji pol.
Malo sutra.
Spot je prilično sveden i umeren, ali veoma važan jer tema akušerskog nasilja je nažalost večno bitna tema, jer se ono dešavalo, dešava se i dešavaće se i dalje u svakoj državnoj bolnici širom Srbije, Bosne ili Hrvatske. I ko zna gde sve ne.
Svojevremeno je 2018. godine u Hrvatskoj bila aktuelna kampanja #prekinimošutnju koja se upravo bavila javnim progovaranjem o nasilju u porođajnoj sali. Tada sam se i sama priključila i progovorila o vlastitoj traumi svog porođaja iz 2003. godine, (koga zanima, neka vidi ovde), kada su se u komentarima javile stotine žena koje su slične stvari doživele u pančevačkom porodilištu u kom sam i ja imala tu nesreću da se porodim.
I odmah da svim onim srećnim dobitnicama normalnog tretmana i regularnih trudnoća i porođaja odmah čestitam na sreći koju su doživele u pančevačkom porodilištu. Svakoj ženi želim normalnost.
Javna je tajna da i danas određeni doktori naplaćuju carski rez oko 400 evra. Drugar je pre nekoliko dana posle uspešnog rođenja ćerke otišao do bolnice da zahvali lekarima (za posao za koji dobijaju platu, koliko god ona bila mala, ne rade pro bono), odnevši im tom prilikom viski i možda i koju stotinu evra. Jer se to podrazumeva i očekuje. Javna je tajna da postoje ginekolozi u pančevačkoj bolnici koji vole da se pohvale ponudama i prikažu dobitke na zajedničkom stolu. Jedna drugarica se još početkom dvehiljaditih hvalila, takođe u pančevačkom porodilištu kako je sva sreća dobro prošla jer je platila lekarima.
I sada, dolazimo do ključnog pitanja, da li je akušerko nasilje rezervisano samo za sirotinju i žene koje u većini slučajeva nemaju niti bi realno i trebalo da bilo šta dodatno plate u državnim bolnicama kada imaju zdravstveno osiguranje? Da li možda da banke ponude kredite za trudnoću i porođaje? Porodite se dostojanstveno, na rate. Da vaš porođaj ne bude treš, uzmi kredit keš.
Ja sam silno bogatstvo ostavila te 2003. godine u privatnoj ordinaciji, jer sam održavala trudnoću i ginekološkinja koja mi je vodila trudnoću, imala je običaj da, iako je zaposlena u državnoj bolnici, sve svoje pacijentkinje praktično uslovi dolascima privatno, a toliko ste istraumirani i preplašeni potencijalnim krvarenjima i uterusima bicornusima i mogućim spontanim pobačajima, da religiozno idete na sve moguće preglede i pristajete na sve analize. Ali sam se porodila u državnoj bolnici, van njenog radnog vremena i gle čuda, prošla loše. Možda nisam dovoljno uložila?
U komentarima na vest o objavljenom spotu o akušerskom nasilju pri indukovanom pobačaju mogu da se pročitaju ponovo jeziva iskustva iz Višegradske bolnice, iz Narodnog fronta, kragujevačkog porodilišta, Urgentnog centra u Beogradu, iskustva iz sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih godina, pa sve do danas. I sve je isto i ništa se ne menja i niko ne odgovara.
Kada neko odgovorno radi svoj posao, ne uzima mito, pardon „poklon” za ispunjavanje radne obaveze uvek je izuzetak, abnormalnost u moru podrazumevanja dodatnih „tarifa” za carske rezove, epidurale i ljudski tretman.
Empatija u porođajnoj sali izuzetak je, ne pravilo. Nešto što bi se podrazumevalo retko kada se dešava bez dodatnog novčanog „stimulansa”. Svi znamo za nadimke određenih ginekologa-akušera poput „kasapin”, „mesar”, u svakom gradu, u svakoj bolnici. Kod nas ili u regionu. Drugarica je jezivo iskustvo imala i u Bugarskoj.
I dalje ne smem da prođem pored pančevačke bolnice, a da se ne stresem, pomislim na smrt i onda ako baš moram da prođem tom ulicom, prelazim na drugu stranu pored pogrebnog preduzeća. Kakva radost i uteha i vrlo motivaciona poruka za bolnicu preko puta.
Koliko će još Milica doživeti ovakav tretman i koliko trauma će se javiti, izroditi, ne prevazići, koliko postraumatskog stresa, depresije i koliko stanja i „drugih” sranja još moraju trpeti žene, majke, kraljice, tokom najosetljivih trenutaka svojih trudnoća i porođaja kada su mahom same, prepuštene na (retko) milost i (često) nemilost medicinskom osoblju koje će ih ponižavati, vređati, umanjujući značaj ženskog bola?
Koliko je upornosti još potrebno kada se čini da su sve bitke osuđene na propast, kada i pored javne osude i progovaranja i dalje postoje i rade razni „kasapini” i „mesari”, nesavesne medicinske sestre i braća, lekari koji imaju posebne noćne tarife, lekari koji bez blama i morala traže pare za porođaje i carske rezove, lekari koji vas ušivaju sat vremena na živo i onda završite u operacionoj sali sa dve revizije? Kako stati na put nesavesnom tretmanu žena u porodilištima? Ko ima novca porađaće se privatno, ko nema sa glavom u torbi.
Žene će od danas tretirati kao majke i kraljice u porodilištima širom naše lepe i racvetane bašte.
Žene će od danas poštovati i prema njima se ponašati dostojanstveno, ljudski, sa saosećanjem i akušerskog nasilja više neće biti.
Malo sutra.
Ivana
Bravo Mimice! ❤️