Neću ružu, hoću revoluciju!

Danas je 8. mart. Kakav divan dan za parfimerije i cvećare, o radosti, o divote! Vaučeri za kremice i parfeme (ili deterdžente i toalet papir), neke firme podeliće svojim radnicama. Manijakalno će se kupovati cveće za učiteljice, nastavnice, supruge, devojke, majke i bake.

Kapitalizam će danas radosno proslavljati ovaj praznik čiji je začetak bila upravo borba protiv kapitalističke zloupotrebe i iskorišćavanja radnica tekstilne industrije koje su tog 8. marta 1857. godine izašle na ulice Njujorka zahtevajući veće plate (jednake muškoj zaradi) i kraće radno vreme.

I ponovo 8. marta 1910. godine u Njujorku, 15.000 žena marširaće ulicama, boreći se za bolju platu i zabranu dečijeg rada. Na Socijalističkoj internacionali u Kopenhagenu, Klara Cetkin zahtevaće da se od te 1910. godine, 8. mart proglasi za Međunarodni dan žena, u znak sećanja na štrajk tekstilnih radnica u 19. veku.

Ujedinjene nacije prihvatiće ovaj dan tek sredinom sedamdesetih godina 20. veka, kao Dan ženskih prava.

Danas je 8. mart, žensko pravo na kupovinu parfema i pomada.

Danas je 8. mart dan borbe za ženska socijalna, ekonomska i politička prava.

Žene u Srbiji danas, u odnosu na muškarce rade duplo više neplaćene kućne poslove, jer i one zaposlene po dolasku u svoje domove čeka još jedna smena peglanja, kuvanja, spemanja, menjanja pelena i ostalih radosti. A svaka druga žena u Srbiji izložena je psihičkom i/ili fizičkom nasilju.

Grupa feminističkih organizacija, nekoliko dana uoči Osmomartovkog marša, aktivističkim performansom obeležila je, zapravo „obukla” spomenike znamenitim muškarcima iz naše istorije.

Akcija je imala za cilj da skrene pažnju upravo na nevidljiv i neplaćen ženski rad, na ugrožavanje reproduktivnih prava zbog sve jače klerikalizacije društva i stigmatizacije seksualnog obrazovanja u školama, jer je društvu problematično da se deca uče o seksu i seksualno prenosivim bolestima, a nije, tom istom društvu problematično učenje o verskoj dogmi, „bezgrešnom” začeću i mizoginiji koju vekovima plasira ta ista crkva.

Postavljene ljubičaste kecelje simbol su međunarodnog štrajka žena i feminističkog otpora, ali isto tako, one predstavljaju i simbol „zagarantovano osvojenog” kuhinjskog prostora koji nekako „prirodno” pripada ženi, jer „ženi je mesto u kuhinji”.

Kecelje su okačene na spomenicima Dositeju Obradoviću, Jovanu Cvijiću, Nikoli Tesli, Borislavu Pekiću, ali je najviše negativnih komentara doživelo postavljanje kecelje sa natpisom „Abortus je žensko pravo” na skulpturu bivšeg patrijarha Pavla u Tašmajdanskom parku. Jer to je skrnavljenje, jer patrijarh je svetinja!?

Prvo, reč je o skulpturi u bronzi. Nije izvršena vandalizacija samog spomenika, nije išaran spomenik, nije odvaljen nijedan njegov deo, već je patrijarh samo obučen u ljubičastu kecelju.

Kecelja ne kritikuje lik i delo samog patrijarha, već budući da sama kecelja predstavlja simbol ženskog otpora, patrijarh predstavlja samo simbol crkve koja ne može da se odvoji od ženskih reproduktivnih prava, već se meša u nešto što po prirodi stvari, niti ima, niti može da razume.

Abortus je poput feminizma u Srbiji strašna reč, abortus se izjednačava sa ubistvom!? Osnovna je greška što većina ne razume feminističko zalaganje za abortus ne kao poželjno sredstvo kontracepcije već kao pravo svake žene na sopstveno telo, jer je žensko telo samo njeno i niko, osim same žene, ne može u njeno ime da odlučuje o njenom telu, pogotovo ne crkva.

Uvođenje seksualnog obrazovanja u škole upravo će dovesti do smanjenja abortusa jer je u edukaciji i informaciji ključ. Zabranom abortusa neće se on ukinuti već će se na taj način povećati smrtnost žena, zbog toga što bi se u takvoj sredini koja ga zbranjuje on izvodio ilegalno u često nesterilisanoj sredini.

U Argentini godišnje umire na stotine silovanih devojčica, kojima država upravo iz razloga što katolička crkva ima važnu ulogu u društvu, zabranjuje abortus. Argentina više poštuje crkvu nego ženski život. Srbija takođe.

Feministkinje brane pravo na život, na obrazovanje, na slobodu izbora, zalažu se za jednaka prava svih marginalizovanih grupa, protive se klasnim i rasnim razlikama. To što žene danas studiraju i imaju pravo glasa, nisu im dozvolili i omogućili i dali niti muškarci niti crkva.

Već su se neke druge žene izborile za njih.

Nauka je ženskog roda.

Kao i hrabrost, solidarnost, ljubav i snaga.

Danas je 8. mart, dan ženske hrabrosti.

Naslovna fotografija: Vice.com