Ženama u Srbiji prvi put je bilo dozvoljeno da uđu u crkvu 1730. godine. Razlog zabrane odnosio se na navodnu „nečistoću žena” (oltar je, što je poznato svima, i dalje zabranjena teritorija za žene, iz istog razloga).
Više od sto godina kasnije, tačnije 1844. godine, donet je srpski Građanski zakonik sa „čuvenim” članom 920: „Mladoletnima upodobljavaju se svi koji ne mogu ili im je zabranjeno sopstvenim imanjem rukovati; takvi su svi uma lišeni, raspikuće sudom proglašene, propalice, prezaduženici kojih je imanje pod stecište propalo, udate žene za života muževljeva.”
Ovakav zakonik biće na snazi do 1945. godine. Iste godine žene Jugoslavije su se izborile za pravo glasa, iako će se često pri pomenu ove činjenice upotrebljavati termin „dobile” pravo glasa (kao da im je neko, tek tako nešto poklonio). Nije.
Žene u Velikoj Britaniji izborile su se za pravo glasa 1918. godine, iako je ovo pravo bilo nepotpuno jer je dozvoljavalo da mogu da glasaju samo žene starije od trideset godina. Puna prava žene će u Velikoj Britaniji ostvariti 1928. godine. Žene u Kanadi ostvariće puna prava (da biraju i budu birane) 1960. godine, žene Avganistana 1965. godine, Švajcarske 1971. godine, Lihtenštajna 1984. godine, Kazahstana i Moldavije 1994. godine, dok će se u Kuvajtu žene izboriti 2005. godine. Skoro pa prekjuče.
Štrajk žena 8. marta 2018. godine (Foto: Marijana Jović)
Kada govorimo, na primer o obrazovanju u Srbiji početkom 19. veka, obrazovanih žena skoro da i nije bilo. Draga Ljočić bila je prva upisana studentkinja u srpskoj Velikoj školi, 1871. godine. Na predavanja je dolazila u pratnji profesora, a zbog opšte atmosfere netrpeljivosti kojoj je bila izložena od svojih muških kolega, završava studije medicine u Cirihu i postaje ujedno prva žena lekarka iz Srbije. Prva ženska škola u Srbiji osnovana je 1846. godine, a 1905. godine ženama je formalno priznato pravo na visoko obrazovanje, koje je srpska javnost dočekala sa dozom poprilične nelagode, jer „ženskinjama je mesto u kući”.*
Klara Cetkin 1910. godine predlaže da 8. mart postane Međunarodni dan žena u sećanje na protest tekstilnih radnica u Njujorku 1857. godine, u kom je protestvovano zbog neljudskih uslova rada i niskih i nejednakih primanja. Ono što je prethodilo govoru Klare Cetkin 1910. godine na Socijalističkoj internacionali u Kopenhagenu bio je protestni marš na ulicama Njujorka u kom je 15.000 žena zahtevalo kraće radno vreme, zabranu dečijeg rada i bolje plate. Međutim, tek u drugoj polovini sedamdesetih godina 20. veka, 8. mart biće proglašen kao Dan ženskih prava.
Od kada znam za sebe, 8. mart uvek je mirisao na zumbule, lale i ruže. Komšija Paca je meni i mojoj sestri poklanjao redovno male kaktuse, a moja mama i sve učiteljice u školi dobijale su cveće. Tada sam čak mislila da je 8. mart neki ženski „Dan cveća”.
Danas, povodom 8. marta možete naići na brojna osmomartovka sniženja i „prigodne poklone za dame”: parfeme, setove 2 u 1, 3 u 2, dođi u pet do pet i sl. Vaučere koje dobijaju učiteljice, tričice, sitničice i ostale gluposti koje nemaju apsolutno nikakve veze sa suštinom 8. marta. Mašinerija kapitalizma debelo iskorišćava ovaj praznik jer je kapitalizmu jedini cilj – profit.
Za prava za koja su se žene borile i izborile ne postoji nikakva trajna garancija da ona ponovo jednog dana neće biti ugrožena. Borba za ženska prava traje neprestano, ono što se možda do juče podrazumevalo, ne znači da koliko sutra neće biti ponovo dovedeno u pitanje.
Da li ćemo omamljeni mirisom cveća i parfema ponovo moći da osetimo i miris neke nove revolucije?
*Marija Perković „Još jedan osmi mart” (iz zbornika: „Neko je rekao feminizam”, Beograd, 2007. godina)
Slobodan Dukić
Miris i smrad
Autorka je pitala da li treba neki novi miris za pokretanje revolucije. Ma meni strašno sve smrdi. Neka dunu jaki vetrovi da oteraju smrad koji širi vlast oličena u jednom čoveku. Revolucija u glavama? Da. Koja će pokrenuti naše učmale podaničke mozgove. Koja će oprati naša lica. Otvoriti oči. Da progledamo i kažemo gle „car“je samo promenio radikalski šinjel i šubaru. Iznutra je isti kao i njegov tatko. Voli da vlada, šiba, bičuje… E Srbijo zemlju učmalih ljudi.