Niko i anđeli u belom

Filmovi sa Festa poseduju onu finu magičnu notu važnosti i miris zaljubljeničke posvećenosti. Oduvek su mi te „Festove premijere” nudile neku posebnu draž i dozu svečanosti sa razlogom. I naravno da danas zahvaljujući Svetom Torentu dobar deo zvučnih naslova većina nas pogleda pre Festa, a upravo ovi drugi naslovi, ne toliko komercijalni i neotkriveni, oduševe me neplanirano. Pogledah tako dva izuzetna ostvarenja: „Anđeli nose belo” i „Niko 1988”, a što je najdivnije, oba filma su jaka „ženska”, što u prevodu znači: napisala i režirala žena, glavni likovi povereni ženama, a teme snažne i važne.

Kineski triler poetičnog naslova: „Anđeli nose belo” režirala je i scenario napisala Vivian Qu kojoj su „Anđeli” drugi film u karijeri. Film govori o mračnoj strani kineskog društva u kom moć i novac kontrolišu apsolutno sve.

Centralna tema filma se odnosi na gubitak dečije nevinosti, na istrgnuto i naglo oduzeto detinjstvo i bezbrižnost istog. Snaga filma pored toga što leži u realističnosti prikazanog, pojačana je svesnim odabirom da se ne prikaže eksplicitnost surovog sadržaja. Ovo je film o nasilju nad decom bez skoro ijedne „teške” scene i upravo to neprikazano deluje još potresnije i efekat užasa je veći.

Ako bismo govorili o pravom načinu kako treba snimiti jedan aktuelni, angažovani film u kom je provučeno kroz sito društvene kritike apsolutno sve: korumpiranost sistema, normalizacija nasilja i pedofilije, nemoć nedužnih, onda možemo uzeti ovaj film za svetli primer jakog i dobrog feminističkog filma.

Film obiluje simbolikom, počevši od bele boje kao sinonima čistote i neiskvarenosti, preko džinovske statue Merilin Monro koja je univerzalni simbol ženske objektivizacije, seks simbola koji se tretira kao predmet, montira, demontira, vandalizuje, premešta i razmešta. Film takođe sadrži sve elemente dobrog trilera, poput stvaranja postepene i intenzivne atmosfere, dinamike zanimljive priče i odličnog finala.

„Niko 1988” biografska je priča o kultnoj pevačici i super-modelu Niko (pravo ime Christa Paffgen), nekadašnjoj muzi Endija Vorhola i članici takođe kultnog benda: Velvet Underground. Nesvakidašnje u ovom filmu je stavljanje u fokus ne glamuroznog života „Čelsi devojke” tokom šezdesetih godina u Njujorku, već prikaz poslednjih godina života nekadašnjeg supermodela, samostalne umetnice, rodonačelnice gotik stila, što audio, što vizuelno.

Film je osmislila i režirala italijanska rediteljka Susanna Nicchiarelli, inače jedna od gošći ovogodišnjeg Festa. Baziran je dobrim delom na stvarnim razgovorima sa saradnicima Niko kao i na sećanju Nikinog sina Arija. Ono što film čini veličanstvenim je odabir danske glumice Trine Dyrholm za glavnu ulogu. Sve muzičke numere izvela je Trine, namerno u izmenjenim aranžmanima, toliko verodostojno oponašajući melanholični, mračni glas Niko. I verujem da niko osim nje ne bi mogao tako dobro dočarati Niko.

Poslednje dve godine Niko je provela na turneji po istočnoj Evropi, na kojoj se borila sa heroinskom zavisnošću sa koje se „igrom slučaja” upravo tokom turneje i „skinula”. Niko nije živela u prošlosti, strastveno je verovala u svoj muzički izraz, bila je komplikovana, teška, ali tako stvarna i autentična. Lepota u mladosti ju je previse opterećivala, tako da je otpočinjanjem solo karijere nakon Underground dana i mladalačke slave osetila veliko olakšanje skinuvši sa sebe taj teret slave. Film prikazuje neidealizovanu pop-ikonu, ikonu koja postaje istovremeno i tako stvarna i tako večita. Prepun je topline i ljudskosti. I još bolje, tako je ženski jak.

Niko kao Niko.