O Ribarima i Slobodi

Dokumentarna predstava Reflektor teatra „Smrt fašizmu! O Ribarima i Slobodi” simbolično je premijerno prikazana 9. maja, na Dan pobede nad fašizmom. Pored toga što 9. maj predstavlja i slavi pobedu nad fašizmom, taj dan je ujedno i dan pogibije Slobode Trajković, jedne od centralnih ličnosti nove Reflektorove predstave. Sloboda Trajković je bila studentkinja hemije, učesnica NOB-a i verenica Iva Lole Ribara, a zajedno sa svojom porodicom ubijena je u logoru na Banjici 9. maja 1943. godine.

„Smrt fašizmu” je predstava o herojima i heroinama koji su se borili protiv fašizma. Ti heroji su verovali u velike ideje i ideale i zarad tih ideala bili su spremni na sve.

Polaznu tačku pri radu na ovoj predstavi čini biografija narodnog heroja Iva Lola Ribara kao i njegovog brata Jurice. Obojica Ribara bili su učesnici Narodnooslobodilačke borbe, Ivo Lola je bio član komunističke omladine i kasnije član Vrhovnog štaba, dok je Jurica Ribar bio slikar i pozorišni kritičar koji je zajedno sa Lolom verovao i borio se protiv fašizma. Obojica braće poginula su neposredno jedan nakon drugog, u oktobru i novembru 1943. godine.

Ivo Lola Ribar i Sloboda Trajković

Reflektor teatar dobar deo predstave izgradio je na pismima i govorima Iva Lole Ribara, kao i na razgovorima sa brojnim istoričarima, sociolozima i ostalim stručnjacima i stručnjakinjama upućenih u teme vezane za antifašizam.

Koncept i režiju predstave potpisuje dramaturškinja Milena Bogavac. Poput predstava: „Muškarčine” i „Balerine” (takođe u režiji M. Bogavac) i „Smrt fašizmu” dobar deo predstave zasniva na autentičnim pričama samih učesnika i učesnica koji dele sa publikom sopstvene intimne istorije, ujedno i najbolje trenutke predstave jer govore o razlozima zbog kojih su se odlučili da se upuste u stvaranje priče o Ribarima i Slobodi. I upravo ti „izleti” čine ovu predstavu izrazito jakom, dinamičnom i što je najvažnije, poprilično iskrenom.

Najsnažniji momenat predstave čini ispovest mlade glumice koja tumači lik Slobode, u kom govori o „održavanju mira u kući” za koji su bile zadužene žene njene porodice (majke, bake i prabake) koje su trpeći posledice ratova iz kojih su se vraćali muški članovi porodice, hvatale u koštac sa raznim demonima tako neodvojivih od rata, poput alkoholizma, nasilja i drugih… da su zbog svega toga što su preživele upravo te žene najveće heroine rata.

Sloboda Trajković nije, pretrpevši mučenja fašista, odala i izneverila Lolu Ribara, već se herojski žrtvovala za njihov zajednički viši cilj, za cilj da budućnost nosi njeno ime. Ali, za razliku od braće Ribar njen grob nije poznat, jer: „Smrt fašizmu, Sloboda narodu.”

Takođe izrazito upečatljiv je i izbor muzike u predstavi za koju je bio zadužen Dragoljub Đuričić i nimalo slučajno, muziku čini bubnjarski lajt motiv protesta devedesetih. Glumci sinhrono udaraju u bubanj u takođe vrlo simboličnim minimalističkim kostimima na kojima je prisutna (takođe kao lajt motiv) rašivena i razlivena petokraka (simboličan je i broj glumaca-pet).

Taj ritam bubnja nije slučajno odabran, već vrlo svesno poziva na pobunu i neku novu revoluciju.

Fašizma ima još uvek, samo nam nedostaju nove Lole i neke nove Slobode.