Sama si tražila.
Izazivala si svojom garderobom.
Šta ti je to trebalo? Nešto si mu sigurno rekla.
Budi tiha, ne talasaj!
Budi smerna, ne izazivaj!
Kurvetino.
Sve su žene kurve. Sve su žene krive.
Šta si čekala do sada?
Zašto si ostajala sa tom budalom? Pa ja bih odmah ostavio tog skota. Kako nisi znala? Zašto sada? Zašto si ćutala? Ko će sada da ti veruje? Tvoja reč protiv njegove. Gde su ti modrice? Kako to misliš „psihičko nasilje”? A što nisi otišla ranije, šta si čekala do sada? Sama si kriva. Ne izazivaj. Začepi. Imaš dugačak jezik, neko treba da te nauči pameti.
Zna se gde je ženi mesto. Ta vaša ženska prava, meni to kao muškarcu uopšte ne odgovara, samo ste postale agresivne. A zna se šta se radi sa agresivnim ženama.
Lupam šaku o sto.
Lupam šaku o zid.
Lupam ti šamar, kažem ti da si kurvetina.
Plašiš me se? I treba. Ja sam taj koji ti donosi pare, tvoje je samo da kuvaš i brineš se o deci. Šta bi ti, još i ja da to radim, pa zna se valjda gde ti je mesto. Treba da si majka i da se brineš o deci. Pa šta ako te udarim ponekad, moraš da naučiš šta smeš i šta ne smeš. Ja sam glava kuće, tvoje je da ćutiš, da te ne bih ubio.
I ubijam te jer si izazivala.
Kurvetino.
Sve su žene kurve, sve su žene krive.
Za drugo i nisi.
Ideš na posao samo da bi se kurvala. Pa šta ako imaš fakultet? Nemoj ja da ti pokažem! Uzeću ti decu. Uzeću ti stan, jer stan je u svakom slučaju moj. Gde ćeš da odeš? Ubiću te ako odeš. Ubiću decu. Ima i ja da se ubijem. Kurvetino.
Ma kakav taj neki femicid? Jeste, kao samo žene ubijaju, a gde su naša prava? Šta ste se bre raspomamile, šta bre izigravate vi feministkinje, treba vas silovati i ubiti za primer. Rasturate porodice. Mrzite muškarce. Zna se zašto, besne ste i agresivne i nedojebane. Žene u crnom. Kurvetine. Strane plaćenice. Ma kakva crna ženska prava, imamo mi preča posla. A Kosovo, bre? A naše svetinje?
Zašto nisi prijavila nasilje?
#NisamPrijavila, jer si mi govorio da ćeš me ubiti i uzeti decu i uzeti stan i da ćeš se i sam ubiti jer mi niko ne bi verovao. Nisam te prijavila jer si moćan i radiš u policiji. Nisam te prijavila jer si advokat. Jer si političar, jer si poznati glumac. Nisam te prijavila jer si poznati profesor. Jer sam bila dete i verovala sam ti. Nisam te prijavila jer sam te volela. Jer sam mislila da zaslužujem batine. Tata je tukao mamu, pa ga nije ostavila, šta da radim sama, kome da prijavim? Da svi upiru prstom u mene?
Do sada je u Srbiji ubijeno 25 žena. Godina se uskoro završava, a istog dana izvršen je trostruki femicid u kom je otac/suprug ubio celu porodicu. Suprugu i dve ćerke. Institucije su ga pustile na slobodu dva dana pre počinjenog zločina, iako je imao zabranu prilaska porodici zbog prethodne istorije nasilja. Institucije neće preuzeti odgovornost.
Gde su vam modrice, upitaće policajci? Kako da dokažete to „psihičko zlostavljanje”. Bolje vam je da sve zaboravite, od toga neće biti ništa.
Zašto nisi prijavila?
Jer ne verujem nikom. Ne verujem institucijama jer i kada žena prijavi nasilje, nasilnici se vraćaju da završe posao.
Sistem mrzi ženu. Sistem podržava nasilje. Sistem štiti nasilnika. Sistem je nasilan. Sistem nije dobar. Samo je loš i zao.
Godina je počela ženskim oslobađanjem, ženskim progovaranjem o pretrpljenom nasilju.
Minula 2021. godina, koliko god bila još jedna u nizu godina užasnih nepravdi, besmisla, korupcije, nasilja, kriminala, krađe… razlikovaće se zbog Milene Radulović, Danijele Štajnfeld, hrabrih Petničarki i na kraju hrabrih preko dvadeset hiljada ispovesti žena koje su podelile svoja iskustva na tviteru pod heštegom #NisamPrijavila.
Jer, žena i kada je žrtva treba da se brani.
Patrijarhat mrzi ženu i ne veruje joj.
Jer, mora da je nekako kriva. Šta je čekala do sada? Zašto nije ranije otišla? Jer se odgovornost sa krivca prebacuje na žrtvu. Jer smo svi naučeni/e da pogrešno postavljamo pitanja. I još jednom za one u poslednjim klupama.
Žrtva nikada ne može biti kriva!
Kriv je isključivo nasilnik.
Nije bitno zašto sada.
Ne postavljajte pitanja šta je čekala do sada.
Da li ste bili u njenoj koži?
U patrijarhalnoj malignosti Srbije gde se neguje kult muškosti agresijom, gde se dečaci uči da se biju, da se igraju rata u koji će posle i otići, gde se nasilje normalizuje i gde se svaka devojčica, devojka i žena tretira kao manje bitna, kao predmet, trofej i vlasništvo, žene i dalje moraju da se pravdaju zašto su nešto uradile ili nisu.
Zašto nisu prijavile nasilje?
Zbog svakog od vas koji/a će postaviti pitanje, šta je čekala do sada? Zbog institucija koje će okretati pogled, koje će opet više verovati bilo kom muškarcu nego bilo kojoj ženi.
Zbog društva koje će lako etiketirati svaku glumicu da je kurva, svaku ženu da je kurva, da laže i da želi da se „proslavi” preko optužbi o „lažnom silovanju”. Jer je toliko lako preživeti osudu javnosti, toliko je lako pročitati i progutati svaki kancerogeni komentar u kom će javnost jedva čekati da dodatno unizi žrtvu, revitalizujući njeno iskustvo, dodatno je traumirajući, „mensplejingovati” joj (ne, ne postoji odgovarajući prevod na srpskom: situacija u kojoj muškarac ima urođenu potrebu da bilo kojoj ženi objasni kako nije u pravu, kako se on bolje razume u materiju nebitno da li je ona pozvanija od njega, dakle svakodnevna pojava muškog trabunjanja o stvarima o kojima ne znaju dovoljno, ali ih to ne sprečava da iznesu svoje cenjeno mišljenje jer poseduju falus).
Hrabrost je ženskog roda. Hrabrost je Danijela Štajnfeld. Hrabrost je Milena Radulović. Hrabrost su ženske organizacije koje štite i podržavaju žene. Hrabre su sve Petničarke koje su progovorile o nasilju. Hrabre su sve žene koje su podelile svoja iskustva na tviteru #NisamPrijavila. Hrabrost je kada bilo koja od nas se zauzme za sebe ili za bilo koju žrtvu. I ne, nisu samo žrtve ženske.
Ali, jesu u većini.
Srećom, i mi smo u većini. Glasne, besne, uporne, solidarne i hrabre.
